EN
Aktivistkinja Aida Ćorović ne prestaje biti meta napada, uvreda i prijetnji nakon što je nepoznata osoba kreirala lažni Twitter nalog pod njenim imenom uz poruku: “Pocepala sam zastavu Republike Srbije u Novom Sadu i pocepaću je opet! To je zastava ratnih zločina i genocida. Srbija nije zemlja samo Srba već svih građana Srbije i niko nam neće nametati zastavu koju ne želimo! Autonomija za Vojvodinu i Sandžak! STOP SRPSKOM SVETU!”
Nedugo zatim, Twitter nalog je obrisan, ali je postojao dovoljno dugo da tabloidi i mediji bliski u Srbiji vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci (SNS) kreiraju hajku na Ćorović. U desetinama medijskih objava ona je satanizovana i predstavljena kao “srbofob”.
Prenoseći lažni tweet Informer je izvijestio da je ona pozvala na separatizam i da treba da robija, dok su Novosti pisale da “Ćorović želi uništiti sve srpsko”. Internet portal Republika.rs je Ćorović nazvala “divljakinjom koja ni ne zna zašto je tu”.
Medijska hajka i lažna objava na Twitteru uslijedili su nakon što je Ćorović sa grupom aktivista/kinja učestvovala na protestu “Buna protiv mafije” u Novom Sadu kada su na prostorije SNS-a bačene boje, a prethodno je skinuta zastava Srbije kako je ne bi uprljali.
Ćorović za Mediacentar Sarajevo kaže da, iako često dobija uvrijedljive i mrzilačke poruke, na brutalne prijetnje i uvrede ne može biti ravnodušna. Jasno joj je da takve poruke dobija od, kako kaže, ljudi koji na taj način iznose neka svoja unutrašnja nezadovoljstva, frustracije, bijes, ali je zabrinjava što taj bijes uvijek može da eskalira.
“I da neki od tih dežurnih mrzaca i ostvari neku od svojih pretnji. Takođe, znam da je među onima koji prete jako mnogo plaćenika i botova, ali, mene suštinski brine neki ‘slobodni strelac’ i isterivač pravde, koji sebi može dati u zadatak da povredi i fizički napadne mene ili nekoga od mojih saboraca i saborkinja”, kaže Ćorović.
Smatra kako je nasilje postalo mainstream matrica ponašanja ljudi u Srbiji.
“I upravo zbog enormne količine nagomilanog i nekanalisanog besa, postoji mogućnost da se taj vodopad negativnih emocija i frustracija izlije na nekoga od nas. Dakle, osećam mučninu od svih tih pretnji i ogavnih reči, tim pre što ovoga puta nisam uradila baš ništa da izazovem bes kod tih ljudi. Taj Twitter nalog je bio lažan, objava je vrlo vešto napravljena i iz aviona je vidljivo da je to rad Državne bezbednosti i da će takvim spinom defokusirati temu prebijanja aktivsta u Novom Sadu na nešto što je potpuna nebuloza”, kaže Ćorović koja planira podnijeti tužbu protiv NN osobe zbog kreiranja lažnog naloga i tabloida koji su prenijeli spornu objavu.
Željko Bodrožić, predsjednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), govoreći za Mediacentar Sarajevo o štetnosti prenošenja neprovjerenog sadržaja sa Twittera kaže da je tehnološki napredak iznjedrio brojne izazove pogubne po novinarsku profesiju. Poseban je problem, objašnjava, za novinare i novinarke što nije pronađen odgovor kako se zaštititi od laži i podmetanja na društvenim mrežama. Dodaje da su društvene mreže posljednjih godina postale svojevrsne džungle u kojoj svako sve može, dok malo ko dobije konsekvence za svoje riječi.
“S druge strane u našoj profesiji imamo ljude koji su oduvek bili neodgovorni, koji rade za neku stranu, za vlast, za moćnike koji koriste to da bi nekoga u javnom prostoru ponizili, stigmatizovali, unizili, kriminalizovali i to je sad dobilo i tu dimenziju. Naročito u društvima kao što je naše gde imate autoritativnu vlast koja drži većinu medija i ima celi tim koji je zadužen za kontrolu interneta odnosno društvenih mreža. S jedne strane za kontrolu, a s druge strane za puštanje lažnih vesti i za stvaranje ambijenta u kojem će oni nekako diskvalifikovati i na taj način sebi doneti neke poene ili protivnicima oduzeti neke poene”, kaže Bodrožić.
Dezinformacije dio svakodnevnice
Ćorović vjeruje da su dezinformacije postale dio naše svakodnevice, više nego prave, istinite vijesti. Cilj kreatora lažnih vijesti je, smatra ona, da se skrene fokus sa važnih društvenih tema.
“Tokom dužeg izlaganja lažima, građani više nisu u stanju da ocene šta je istina, a šta ne i kao takvi postaju, bukvalno, kao plastelin koje političke elite onda lako zloupotrebljavaju. Uostalom, Hana Arent (filozofkinja i osoba koja je preživjela holokaust) je pisala o tome, a sa pojavom društvenih mreža, praktično su dezinformacije postale ključna alatka pomoću koje se oblikuje javno mnenje”, dodaje Ćorović.
Bodrožić pojašnjava je riječ o mašineriji koja manipuliše javnošću, drži svoje podanike u zabludi i koristi društvene mreže i internet za napade na političke protivnike, kritičare vlasti, druge narode, druge države. “Vidimo da je to globalni problem, da jedna Amerika nije uspela da se izbori sa lažnim vestima. Tvrdi se i dalje da je Tramp izabran uz pomoć manipulacije i prevara preko interneta”, kaže on.
Osim što nude lažne, a ne istinite informacije, lažne vijesti su, vidimo iz primjera Ćorović, i ozbiljno bezbjednosno pitanje. Za Bodrožića je to veliko pitanje, naročito u državama koje nemaju kapacitete i želje da se od takvih stvari odbrane.
“Nemaju ni dovoljno stručnih ljudi u policiji, tužilaštvu, da neke opasne stvari na vrijeme uoče i spriječe. Kod nas je to naročito izraženo zato što imamo vlast koja je iznikla iz Šešeljevih radikala, koja se oduvek služila lažima, manipulacijama, najgorim uvredama, prozivkama i tako tim konstrukcijama gde su na taj način želeli da diskvalifikuju političke oponente i ljude drugačijeg mišljenja, druge nacije što je isto posebnost radikala koji su ekstremni nacionalisti. Tako da je ogroman problem i to u kontinuitetu već godinama gledamo kako ta mašinerija koristi sve poluge vlasti koje ima”, smatra Bodrožić.
Dodaje da vlast ima dovoljno novca kojim kontroliše mnoge sadržaje na internetu, društvenim mrežama i da kreiraju šta god hoće.
“Zaista je danas u Srbiji, boriti se protiv režima i iskazivati svoje mišljenje bez pardona skoro pa opasna stvar. Imate ljude, žene koji već godinama se bore za slobodno društvo i godinama doživljavaju šikaniranje. Divim se naravno svima koji uspevaju da zadrže taj duh da se može ovde nešto promeniti uprkos svim tim dešavanjima, napadima, stigmatizaciji, kriminalizaciji kojem su izloženi. To je za svaku pohvalu i naravno, bojim se za svakog od tih ljudi, mojih kolega zato što je ovo jedna divljačka vlast koja je prikrila svoje pravo lice prije deceniju, ali su u poslednje vrijeme dokazali da su to oni isti radikali koji su pravili ratove u okruženju, zločine i tako dalje”, kaže predsjednik NUNS-a.
Što ne mogu provjeriti, mediji ne trebaju objaviti
Profesor medijske etike na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Čedomir Čupić za Mediacentar Sarajevo kaže da su u državi u kojoj dominira samovolja lične vlasti dopuštena sva sredstva kada je u pitanju obračun sa neistomišljenicima, neposlušnicima vlasti i svima onima koji su spremni da kritički progovore i obilježe svaku vrstu uzurpacije onih na vlasti.
“Takvima u Srbiji pripada Aida Ćorović. Ona je primer čoveka građanske hrabrosti koji pruža otpor uzurpatorima na vlasti, ali i svima onima koji dovode u pitanje slobodu, pravdu, opšte dobro i ravnopravnost. Ona javno obeležava pojave, odnose i probleme koji urušavaju ove univerzalne ideje i vrednosti i konkretno im se žestoko suprotstavlja. Izuzetno je osetljiva kada se dovode u pitanje ljudske slobode i prava i ona pojedinačna i ona grupna. Njena borba za prihvatanje i poštovanje razlika i različitih je aktivistička i konkretna. To mnogima smeta, a posebno nacionalistima i šovinistima. To je razlog i ovog lažnog podmetanja i napada na njenu ličnost”, govori Čupić.
Primjećuje da taj napad ne sprečavaju državni organi. Da bi se spriječile lažne vijesti potrebno je da državni organi hitno i efikasno reaguju.
“I da se tehnološki opreme za razotkrivanje profila s kojih se to čini. Takođe, zakonski to treba urediti uz oštre sankcije i materijalne prirode i krivičnog kažnjavanja”, pojašnjava on.
Profesionalni, slobodni i otvoreni mediji, pojašnjava, prema svemu što dolazi posebno iz privatne sfere treba da budu obazrivi da ne bi objavili nešto što je neistina ili podmetačina.
“Profesionalni standardi medijskih uposlenika zahtevaju da se sve proveri, odnosno utvrdi istinitost i tačnost informacije pre nego što se javnosti saopšti. Sve što ne mogu da provere ne treba da objave. Ono što je neka ličnost napisala na Twitteru treba lično proveriti i taj razgovor snimiti uz upozorenje da se izjava snima. Tako taj snimak postaje materijalni dokaz. To je način da se izbegnu ‘nasedanja’ medijskih uposlenika i medija”, preporuka je ovog profesora.
Krivična odgovornost za neprovjerene objavljene vijesti
Štete od neistinite i netačne informacije su višestruke, odražavaju se na ličnost, odnosno njeno dostojanstvo, ugled i čast, mogu dovesti do fizičkih napada i nasilja i stvaraju nepovjerenje prema mediju koji objavljuje takve informacije.
“Kada se neistine propagandno šire onda je i demantovanje slabo, jer je pitanje da li će demant uopšte dobiti istu meru kod publike. Iz tog razloga jedanput posejana laž teško se efikasno demantuje. Za neproverene objavljene vesti trebalo bi da se zakonski odgovara. Zato je potreban jasan i precizan zakon koji ima oštre sankcje koje bi imale i novčanu i krivičnu kaznu. Oduzimanje opreme medija uz novčano obeštećenje napadnutoj ličnosti i kaznu zatvora od tri do pet godina. Žestoke kazne imaju preventivnu meru”, dodaje Čupić.
Štete po oklevetane ličnosti su nesagledive, kako po mentalno tako i po fizičko zdravlje poput stresova i gubljenja imuniteta. Lažne vijesti ne prave štetu samo napadnutim ličnostima već i društvu. Posljedice po društvo su stvaranje stanja strahova i strepnji, ravnodušnosti prema društvenom i političkom životu i osejećaju nemoći pojedinaca, ali i manjinskih grupa.
“Drugim rečima, tako se ukorenjuje društvena patologija koja vremenom nažalost postaje obrazac normalnosti”, objašnjava Čupić.
Za elimisanje takvih šteta, vjeruje on, potrebne su decenije. Jedini brz način za pobjedu nad ‘društvenim korovom’ su medijski i krivični zakoni kojima su propisane oštre kazne. Čupić upozorava da bi provedba takvih zakona morala biti efikasna od strane nezavisnih i nepristrasnih pravosudnih organa – policije, tužilaštva i suda.
Profesija se, širenjem lažnih vijesti, kako kaže dvostruko razara, i dodaje “ne poštuju se novinarski standardi i gubi se savest u delovanju i ponašanju, što je tragično po svaku ličnost. Na taj način u društvenom životu ruku pod ruku idu istina i laž, pravda i nepravda, dobro i zlo. Sve se izmeša, relativizuje i nastaje stanje u kojem je sve dopušteno da bi se ostvarila prljava korist i uspelo u neljudskim namerama”.
Na pitanje koliko je objavljivanje lažnih vijesti neetično i nemoralno Čupić odgovora: “Sve što urušava istinu, pravdu, dobro, slobodu, dostojanstvo, solidarnost i ravnopravnost je i neetično i nemoralno. Neetično jer se ne poštuju etičke norme, a nemoralno jer se čine konkretna nemoralna dela i ponašanja”, zaključuje on.
Lažne vijesti su dugogodišnji globalni problem, a njihova razarajuća moć posebno je primjetna u periodu pandemije Covid-19. Lažne vijesti odnosno “fake news” 2017. bila je riječ godine u Collins Dictionary (Kolinsov rječnik). Njihovu moć, očito, uočavaju i oni koji na lak i jeftin način – neistinama žele da se obračunaju sa neistomišljenicima.
