ENJedan koji je od izvršnog sekretara SK i biča Osme sednice i novinara, stigao do »profesionalca za pisanje medijskih zakona u skladu sa evropskim standardima«, stalni plaćeni član raznih grupa i komisija. Pored njega vlasnik i glavni urednik tabloida koji je svojoj štampanoj stvari ponosno nadenuo baš takvo ime. U kojoj smo, izmedju ostalog da pročitamo, da je bivši predsednik Vlade u ljubavnoj vezi sa šefom svog kabineta, kao i o sličnoj vezi ministra spoljnih poslova sa svojim šefom. Ta slika mi je simbol ko se sve, a smatra se novinarem i medijskim radnikom, našao na zadatku da »udari« na Dinkićev inicijalni predlog izmene Zakona. Dakako u »odbranu« ovakvih medijskih sloboda, prava na ovakvu »slobodu« govora i zaštitu »ljudskih prava« onih o kojima je ovako pisano. Svi ostali »borci« su negde izmedju ove dvojice. Zato i ne treba da čude neke stvari iz ove kampanje, koje bi do juče bile nezamislive. Recimo da u »građanskom« dnevnom listu kolumne piše i medijske slobode brani »novinar u pokušaju« koji se kao urednik Blic njuza i Balkana veoma istakao u satanizaciji i kriminalizaciji ubijenog Premijera. Posle toga nije za čuđene da u tom listu »slobodu medija« brani Koštunicini piroman. Onaj koji je u noći opasnih namera (21. februara 2008.) kada se rušilo i palilo po Beogradu, poslao piromane i na devedesetsvojku. Da bi je odbranio Ministar odbrane sedeći tamo sa svojim obezbeđenjem. Jer bi tada napad na zgradu bilo ugrožavanje institucije ministra odbrane, dakle napad na državu, što bi dalo legitimitet za angažovanje sile njegovog ministarstva. Ali gle čuda. Uveče tog piromana zovu da brani slobodu medija baš oni koji koje je hteo da zapali. Govori li sve ovo nešto o tim medijima? Svakako. Ali mnogo više o tome kako su neke strukture dobro raspoređene. Bile su to i pred 12. mart, ali su se očito, posle gubitka vlasti maja prošle godine, pregrupisale i dočekale povod da krenu u ofanzivu.
Kao bivšem novinaru, jedino mi je žao nekolicini kolega koji ne spadaju u ovo društvo, a koji su se pridružili kampanji čiji cilj svakako nije odbrana slobode medija, odnosno građanska Srbija u kojoj dominiraju evropske vrednosti. Posebno mi je žao onih kojima se to dešava po drugi put. Svakako ne osporavam njihovu zabrinutost zbog mogućih zloupotreba ovog zakona kao i protivljenje isuviše represivnim odredbama u inicijalnom predlogu zakona kao i nezadovoljstvo «mufljuskim» načinom na koji je zakon dospeo u proceduru. Sve to su u raspravi i rekli poslanici LDP-a jasno poručivši da će biti protiv takvog zakona. I takvog zakona na kraju nema. Ali ne mogu da im ne zamerim solidarnost sa onima sa kojima ne bi popili ni piće u kafani, a kamoli zajedno radili. Kada sam, u prošlosti jedući novinarskih hleb, došao u situaciju da da se novinarima nazivaju razne Štule, Baletićke, Grunbači, lakše mi je bilo da odem u emigraciju nago da budem u tom društvu. Sada za tim nema potrebe, jer je moguće razdojiti »žito od kukolja«. Ali pošto esnafska udruženja to dosada nisu bila u stanju, nije za čuđenje da to pokušava da uradi vlast. Lažna solidarnost ne samo da ne doprinosi ovom raščišćavanju, već naprotiv otežava proces suočavanja sa prošlošću. A onaj ko piše o potrebi tog procesa u društvu, kompromituje tu potrebu, ako nije spreman i sposoban da to uradi prvom u svom esnafu. Jer ko od nas bolje zna ko je šta bio, ko je šta radio i šta je ko pisao. Bojim se da je za ovu »grešku« kriv i virus levičarskog disidenstva koji je kod nekih kolega još uvek jak. Ali tog virusa nema samo među novinarima već i kod političara. To su oni koji politiku shvataju kao borbu protiv svih koji ne dele njihove ideje, a ne borbu za ostvarivanje svojih ideja. To su oni koji otprilike kažu: »Šta nas briga što će padom Tadiće vlade doći Nikolić, Koštunica i Šešelj na vlast. Tada će LDP imati širi prostor za delovanje«. To je otprilike logika koja smatra da su disidenti u Sovjetskom savezu imali širi prostor za delovanje u periodima pojačene represije, a da im se prostor za delovanje sužavao u periodima liberalizacije. Ili da je »zlatno doba« LDP-a kada bilo kada su nas satanizovali, blatili i svake noći lupali i palili prostorije. Mislim da se kod ovakvih razmišljanja radi o neizlečivom disidenskom sindromu koji se svodi na bekstvo od odgovornosti. Jer baviti se politikom znači pre svega UTICATI. Na procese u državi i društvu u skladu sa svojim idejama i uverenjima. Za to služi višepartijski sistem u parlamentarnoj demokratiji. A to podrazumeva, pre svega odgovornost. Pošto ono što uradiš podleže oceni i suda javnosti i birača na izborima. Mnogo je lakše sve činiti i raditi da i ne dođeš u situaciju da stvarno utičeš, već samo da, iz svog zlatnog kaveza kritikuješ, smatraš, imaš stav, budeš pametan. Moralni autoritet. Ali to je bekstvo od odgovornosti za javni interes. Mnogo je veća odgovornost prema javnom interesu odoleti sledećem iskušenju. Ako imaš preko 100 tužbi protiv Kurira, Presa i Pravde da ne glasaš za onaj prvi, tvrdi, predlog zakona. Ako znaš da je Kurir u blokadi preko 90 dana, a ostala dva blizu toga, da ne insistiraš toliko na ukidanju člana koji će ih automatski ugasiti. Ali to nije u javnom intersu i zato je tvoj posao, ako se boriš za javni interes da te stvari promeniš. Usvojene izmene nisu više ono što je Dinkić predložio, jer je većina spornih odredbi promenjena. Ukinut je depozit za osnivanje glasila, kazne su smanjene i uvedena razlika između onih koji prvi put prekrše zakon i onih koji to rade u kontinuitetu. Zahvaljujući LDP-u ukinuta je mogućnost gašenja medija zbog blokade, iako su u blokadi mediji kojima je LDP i njegov predsednik već godinama najomiljenija meta. Takođe je omogućen prenos vlasništva nad medijima, dakako uz prenos obaveza koji taj medij ima. Mesec dana koji su «kupljeni» odlaganjem glasanja, LDP je iskoristio za ono što je vlada propustila da uradi. Da konsultuje medijska udruženja i stručnu javnost kako bi se zakon popravio. Takođe je dogovoreno usvajanje medijske strategije kao i izmene Zakona o oglašavanju, o radio-difuziji i donošenje zakona protiv monopola u medijima tokom jesenjeg zasedanja Skupštine. Ali ovog puta sav taj posao će se raditi u saradnji sa stručnom javnošću i medijskim organizacijama.
Od opozicione partije sa samo 12 poslanika, za mesec dana – sasvim dovoljno.
A onima kojima su Vučić, Tijanić i Ljilja Smajlović «etaloni slobodnog novinarstva» i veći autoriteti od OEBS-a može pomoći samo – vreme. A možda i Zakon o lustraciji čiju primenu, zanimljivo niko od novinara i drugih partija ne traži. Naravno, osim LDP-a.
Upravo oni koji nisu zadovoljni iznuđenim popravkama zakona najbolji su dokaz da je postojao i širi kontekst ove priče. To je pokušaj rušenja Cvetkovićeve, odnosno Tadićeve vlade.
I da se odmah razumemo, tu ponovo dolazimo da nečeg što se zove javni interes. Ko danas hoće da sruši Tadićevu vladu? Pa upravo oni koji su izgubili vlast maja prošle godine, okončavši svoj drugi mandat rušenjem Beograda. Tada smo dobili smo ovu kilavu, nesposobnu i posvađanu vladu, ali kojoj uprkos svemu, Evropa priznaje dobronamernu proevropsku orjentaciju. Jer šta joj drugo i preostaje kada su evropske snage u Srbiji još uvek slabe, a njihova alternativa, u ovom trenutku, antievropski nasilnici i palikuće koji su došli na vlast posle 12. marta. Srećom da su oba mandata potrošili za «samo» četiri godine. Godinu dana kasnije, zbog neodgovornosti i opsednutosti ličnim razlozima i partijskim interesima pre svega G17+ i SPS-a, došli smo na korak od pada vlade i vanrednih izbora.
I naizgled do dileme. Da li je u javnom interesu pomoći Šešlju, Nikoliću i Koštunici da sada sruše ovu Vladu i na vanrednim izborima dođu u situaciju da formiraju novu, koja će po drugi put, zaustaviti evropske integracije naše zemlje. Ili je u javnom interesu pomoći ovoj vladi da opstane do vizne liberalizacije, odmrzavanja SSP-a i prihvatanja kandidature za članstvo u EU. To će nesumnjivo ojačati evropske snage. Tada, na vanrednim izborima kada evropska orjentacija Srbije bude nepovratna, treba da se takmičimo u tome ko će brže i efikasnije obaviti zaostale evropske poslove. Jer samo tako je moguće posle tih izbora dobiti efikasnu proevropsku vladu koja će nadoknaditi čitiri izgubljene godine. Dakle bolju od ove.
Za mene nema dileme šta je ovde bio javni interes. Otuda kod nosilaca kampanje toliko ljutnje i besa što su u vladi, u poslednjem trenutku, našli malo razuma da pomognu i sami sebi. Bez tog razuma da prihvate ono što su primedbe stručne javnosti i OEBS-a, ni LDP im ne bi mogao pomoći.
Dakle postojala su dva moguća ishoda. Da se usvoje one početne, represivne izmene Zakona ili da Vlada padne. Prvo bi bilo loše za medije i novinare, drugo bi bilo katastrofa za građane i državu. LDP je učinio što je, u ovom trenutku, mogao za sve. I za medije i celo društvo.
A onima koji će reći da je postojala i treća mogućnost – da izmene Zakona o informisanju ne budu usvojene, a da vlada ne padne, mogu da poručim sledeće. Slobodno mogu da idu u kockarnicu i da se kockaju za svoje pare i izazivaju svoju sudbinu. Ali nemaju mandat da to rade sa parama građana i sudbinom građana ove zemlje.
Zoran Ostojić
