ENDanas imamo omlađijani Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, koji će, ako bude usvojen, postati čuven po brutalnim novčanim kaznama koje će izricati privredni sudovi. Pristalice tog predloga smatraju da je njegovo usvajanje neophodno da bi se u sferi informisanja „zaveo red“ i „uvela odgovornost“.
2. Zavođenje reda podrazumeva disciplinovanje medija nalozima, direktivama, uputstvima i drugim merama, a tamo gde njih ima, nema slobodnih javnih glasila, urednika i novinara. Dresirano novinarstvo ne priliči demokratijama. Uređeno, priliči. Ovde je na snazi Zakon o javnom informisanju iz 2003. godine. Ako u njemu ima mana, treba ga novelirati ali tako da bude bolji a ne gori. Predujmljivanje enormnog osnivačkog kapitala i pretnja brutalnim novčanim kaznama ne unapređuju već unazađuju javno informisanje.
3. Medijska odgovornost je već uvedena. Zakon o javnom informisanju sadrži odredbe o odgovornosti zbog: 1) narušavanja pretpostavke nevinosti, 2) povrede privatnosti, 3) govora mržnje, 4) ugrožavanja interesa maloletnika, 5) objavljivanja neistinite, nepotpune, netačno prenete ili nedopuštene informacije, 6) neobjavljivanja naknadne informacije o ishodu krivičnog postupka i 7) štete prouzrokovane povredom medijskih propisa. Odredaba o medijskoj odgovornosti ima i u Krivičnom zakoniku (član 170. stav 2, član 171. stav 2. i član 172. stav 2) i u Zakonu o obligacionim odnosima (član 199).
Osnov ove odgovornosti je krivica, a ona postoji kad se medijski poslenik, u određenoj situaciji, nije ponašao u skladu sa standardima novinarske pažnje. Prema članu 3. Zakona o javnom informisanju, novinar i odgovorni urednik dužni su: 1) da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, provere, s pažnjom primerenom okolnostima, njeno poreklo, istinitost i potpunost i 2) da tuđe informacije objave verodostojno, navodeći i javno glasilo iz kojeg su prenete.
Prethodna provera podataka vrši se sa stanovišta njihove istinitosti. Novinarska istina nije, međutim, isto što i istorijska, naučna ili sudska istina. Ona postavlja skromnije zahteve, jer ako medijski poslenik, s pažnjom primerenom okolnostima slučaja i sredstvima primerenim novinarskoj profesiji, u proveri podataka i stekne ubeđenje da su istiniti, može ih objaviti bez rizika da bude odgovoran. Kvalitet provere uslovljen je značajem informacije i karakterom javnog glasila. Tu vlada – klizno merilo. Što je informacija važnija, pažnja treba da bude veća, i obratno. Ako informacija može da izazove nemire ili izlive gneva i mržnje, pažnja mora da bude najveća, ali za informaciju koja može da izazove samo ljubopitljivost dovoljna je i minimalna pažnja. Minimum pažnje je zadovoljen kad se licu iz informacije pruži prilika da se o njoj izjasni. Novinarska pažnja nije ista za objavljivanje informacije u dnevnom listu, nedeljniku ili mesečniku, jer je mera pažnje obrnuto proporcionalna raspoloživom vremenu. Ideal javnog informisanja nije, dakle, da mediji budu „carstvo istine“ (V. Vodinelić), pošto njega, u apsolutnom smislu, nema ni u istoriji, ni u nauci, ni u sudstvu. Svestan toga, član 4. stav 1. Zakona o javnom informisanju dopušta, ukoliko nije drukčije određeno, da se objavi i informacija čija je istinitost pod sumnjom, ako postoji opravdan interes javnosti da za nju zna i ako se na sumnju ukaže. Dobro javno informisanje, međutim, nikako ne dopušta da se objavi informacija čija je neistinitost utvrđena ili je mogla biti utvrđena.
Verodostojno prenošenje tuđe informacije, mora da bude potpuno, tačno i bez izmena ili dopuna. Kada se informacija prenosi iz drugog javnog glasila, mora se naznačiti i njegov naziv.
4. Ako zavođenje reda u medijskoj sferi ne priliči demokratijama i ako je medijska odgovornost već uređena zakonom, šta bi onda moglo biti omlađijano menjanje medijskog zakona? Ništa drugo osim – ograničavanja slobode informisanja!
Već je rečeno da omlađijan Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju hoće da uvede enormne iznose osnivačkog kapitala i brutalne novčane kazne.
Enormni iznosi osnivačkog kapitala znače uvođenje kaucije za osnivanje i postojanje javnog glasila, a to slobodu javnog informisanja dramatično ograničava. Po članu 50. stav 1. Ustava, osnivač novina i drugih javnih glasila može da bude „svako“, a po omlađijanom predlogu novela medijskog zakona – samo onaj ko može da plati vrtoglavo visoku kauciju.
Brutalne novčane kazne izazivaju opravdan strah, a u njemu novinarska sloboda ne može da zadovolji potrebu javnosti da bude obaveštena o zbivanjima od javnog značaja. Otuda te kazne zasejavaju upravo na obaveštenost iz člana 51. stav 1. Ustava.
Bilo bi, međutim, pogrešno zaključiti da sloboda medija uopšte ne može biti ograničena. Može, ali u skladu sa članom 50. stav 2. Ustava. Prema ovoj odredbi, ta sloboda može biti ograničena samo ako je neophodno da se spreči: 1) pozivanje na nasilno rušenje ustavnog poretka, 2) narušavanje teritorijalnog integriteta zemlje, 3) propagiranje rata, 4) podstrekavanje neposrednog nasilja, 5) zagovaranje rasne, nacionalne ili verske mržnje, 6) podsticanje diskriminacije, neprijateljstva i svakojakog nasilja.
5. Medijska sloboda treba da bude konstitutivni element demokratije. Da bi to i bila, mora da bude što potpunija i sadržajnija. Ograničenja su moguća, ako su striktna i zasnovana na opštem interesu. Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju je om(l)ađijan interesom dnevne politike. Zato ne bi valjalo da 31. avgusta 2009. godine bude izglasan.
Prof. dr Zoran Ivošević
Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union
