ENPoslednjih sezona bilo je serija o životu i na selu i u varoši, o građanskoj svakodnevici od pre osamdesetak godina i o današnjici Beograđana. Ponegde su se mešala i mesta i vremenski planovi, jezičke varijante i sleng, melodramski i tragikomični elementi…, ali se čini da je većina tih novih „s ponosom predstavljanih serija visoke gledanosti” ukupnim sadržajem i svojstvima, kombinacijom motiva i zapleta, vrstom humora, skupom junaka, u osnovi i ciljala na naklonost široke publike.
Sudeći po samom početku, nova serija „Ono kao ljubav” usmerena je prvenstveno ka mlađim generacijama urbanih gledalaca, onima kojima je kafić nezaobilazna dnevna adresa. Iako se s nekim od osobina, navika i sklonosti te mladeži (a pojam je kod nas znatno proširen na period od tinejdžerskih dana do poznih tridesetih) autori poigravaju s naglašenom duhovitošću i s nešto ironije, simpatije za glavne junake ne dolaze u pitanje. Otud će se za seriju rado vezati fanatični ljubitelji rokenrola, vatreni poklonici kozmetičko-gimnastičkih procedura za održavanje lepote tela, ali i modernih terapijskih metoda za ojačavanje u stvarima duševnim, ambiciozni usamljeni japiji – ukoliko imaju smisla za šalu na sopstveni račun. Pridružiće im se svakako i vršnjaci koji s njima dele prostor i duh ove posebne „kafić kulture”.
Kao što se u žanru rijaliti šou programa, kviza, debatnih duela preuzimaju popularne strane matrice da bi se punile domaćim materijalom, tako je i nova serija po obrascu uobičajeni „sitkom” koji bi svoje uzore mogao imati u „Prijateljima”, pre svega, ali delom i u „Kafiću uzdravlje”, „Parovima”, „Nepristojnim ljudima” ( a ima i „samocitiranja” ovdašnjih „Lisica”). Da pojačaju ono što je lokalno, uz topografiju, dijalekt, prepoznatljive viceve, autori su pozajmili još jedan svetski trik – uvođenje u priču realnih osoba, poznatih javnih ličnosti, glumaca, pevača, sportista.
Serija tek treba da pokaže ima li razvojni potencijal za veliki broj epizoda, hoće li u njoj biti iole čvršćih dramskih zapleta, nadgradnje postavljenih likova i gušće mreže njihovih međusobnih odnosa. Zasad sve isuviše ide linijom „šala-komika”, počiva na cakama, gegovima, dosetkama, na instant efektu zgodno razmenjenih replika, a mnogo manje na delovanju situacija po sebi. Pokazaće se u kom pravcu su išle i kom su kreativnom nivou uopšte stremile namere scenaristkinje Tatjane Ilić i reditelja Gorčina Stojanovića, koliko je zabava kojoj su težili samoodrživa i dovoljna za trajnije reprodukovanje.
Ono što je već nesumnjivo jeste da su se glumci od samog početka razigrali punom snagom, neki uz opasnost i da preigraju, da su već
od prvih scena svoje likove učinili pitoresknim, koristeći jarka izražajna sredstva, dajući govorom, izrazom, kretnjom, gestom, mimikom, svim raspoloživim glumačkim sredstvima, jasne, oštre obrise karakterima pri utemeljenju u rastresito dramsko tkivo.
Branka Otašević
