ENИстраживања јавног мњења у САД показују да чак 80 одсто америчких грађана право на приватност ставља, по важности, одмах иза права на живот и слободу. На сличан начин се, извесно, према овом праву односе и грађани већине других држава. Чак и у сиромашним земљама, оним чији грађани су суочени са… мноштвом егзистенцијалних проблема, приватност стоји високо на лествици друштвених вредности. То је једноставно логична последица старе, вековне, велике човекове потребе да буде „остављен на миру”.
Модерно доба је, с новим проблемима и новим технологијама, донело и еволуцију представа о праву на приватност. Од рудиментарног права „да не будеш узнемираван” стигло се до комплекса права везаних за податке о личности, укључујући, разуме се, и право да се њима располаже. Проблеми правне заштите не тичу се више само приватности, већ и бројних других аспеката заштите и услова и начина располагања подацима о личности. А разлога за ефикасну заштиту, мада нисмо увек тога свесни, да из дана у дан има све више.
Пре отприлике две године, амерички часопис за политику и културу „Reason” у сарадњи са дистрибутером сателитских снимака Air Photo US, на заиста спектакуларан начин је указао на неслућене могућности (зло)употребе података о личности. Сваки од преко 40.000 претплатника овог часописа добио је свој потпуно индивидуализован, „лични” примерак – на насловној страни се налазила фотографија његовог блиског суседства с црвено заокруженом кућом у којој читалац обитава и натписом „Знамо где живите”.
На задњој страни часописа налазила се реклама прилагођена личним својствима, занимању претплатника и локалитету где је настањен. Све је то представљало шлагворт за уреднички текст у коме је анализирана доступност личних података и могућност њихове употребе, односно злоупотребе. Акција је с разлогом узбуркала јавност. Будући да је изведена уз коришћење, у основи штурих података добијених при заснивању претплатничких односа, поставило се питање шта је све могуће извести уз коришћење далеко богатијих база података којима одређене, владине или невладине структуре, располажу.
Такве базе података се свакодневно успостављају, а у oвом контексту посебно су занимљиве две области, маркетинг и безбедност.
Свакодневно, милиони људи разне податке о себи дају купујући посредством телемаркета, и-мејла или поште. Исто то раде учествујући у наградним играма, узимајући кредите, заснивајући претплатничке односе. Најчешће дају више података него што је потребно. Експерти кажу да је укрштањем оваквих, различитих база података, могуће сазнати практично све о психолошком профилу оног на кога се подаци односе.
Истовремено, све чешће, безбедносне структуре појединих држава позивајући се, пре свега, на разлоге борбе против тероризма и организованог криминала, инсистирају на увођењу биометријских идентификационих докумената, снабдевених електронским чиповима. Разуме се, то подразумева успостављање и организовање далеко комплекснијих база података. Шта све о профилу, склоностима, комуникацији, кретању или другим појединостима о некој личности, може да се сазна коришћењем таквих база, тешко је и претпоставити.
Стицајем околности и код нас је тренутно актуелан законодавни пројекат који има за циљ да добијемо „паметне” личне карте. То је изазвало оштро, озбиљно сучељавање бројних опречних ставова. С једне стране су аргументи оних који се позивају на ефикасност у борби против криминала, као и на начелну предност коришћења модерних технологија, а с друге оних који упозоравају на могуће тешке повреде приватности, односно угрожавања људских права и слобода уопште.
Без обзира на то коме су прихватљивији први, а коме други аргументи, једна ствар, као очигледна, не може бити предмет спора – реализацијом започетог пројекта, Србија ће се сврстати у групу од свега неколико европских земаља чији грађани имају биометријске личне карте, а истовремено ће остати вероватно једина земља која нема савремен, с европским стандардима усаглашен Закон о заштити података о личности. Помало парадоксално, зар не? Већ ова околност, и кад не би било других разлога, довољна је да без одлагања добијемо и тај закон.
Закон би, разуме се, морао уважавати стандарде и искуства изграђене у законодавној пракси ЕУ и земаља чланица. Најкраће, то значи да мора да обезбеди три приоритетна циља. Прво, да афирмише право личности да, у начелу, сама одлучује о обради и употреби података о њој, друго, да прецизно дефинише околности и услове под којима се подаци о личности могу обрађивати и користити без њене сагласности, и треће, најважније, да успостави ефикасан механизам правне заштите за све евентуалне случајеве повреде права.
Родољуб Шабић
Повереник за информације од јавног значаја
[
