ENStvar je bila jednostavna: trebalo je oko Milanovićevog mesta u društvenoj hijerarhiji stvoriti brisani prostor, predstaviti tako kao da od njega sve počinje i sve se na njemu završava i njegovom osudom ceo slučaj jednom za sva vremena staviti ad acta.
Drugačije se ne može objasniti činjenica da je tužilaštvo podiglo optužnicu zbog kršenja mera iz vladinog Plana odbrane samo protiv Milanovića, a ne i protiv njegovih najbližih saradnika, recimo protiv pomoćnika generalnog direktora Jovana Ristića ili tehničkog direktora Milana Topalovića, koji su i sami potpisali odgovarajući set vladinih mera (nezavisno od generalnog direktora) i bili ništa manje odgovorni za njihovo sprovođenje. Pomenuti Topalović, recimo, bio je naredbom broj 48 obavezan da izvrši premeštanje ljudstva i tehnike iz Aberdareve i Takovske, baš kao i Milanović.
U tehničko-pravnom smislu, kao osnovno obeležje sudskog procesa (i istrage) moglo bi se uzeti to što je Tužilaštvo gledalo da gotovo sve potencijalne optuženike svrsta među svedoke, a kad to nije bilo izvodljivo, kad već nije bilo načina da im zagarantuju taj status, onda bi ih jednostavno ispustili iz vida i ne bi ih više ni pozivali, poput Jovana Ristića, pomoćnika generalnog direktora, ili Tatjane Lenard, urednice Spoljnopolitičkog programa, za koju postoje svedoci da je 22. aprila poslala telefonsko upozorenje nekome na Televiziji, obavestivši ga kako će te noći biti bombardovani.
Zahvaljujući sudskim vlastima, Milanovićevim saradnicima omogućeno je da, bez ikakvih posledica po sebe, u svedočenju uskraćuju neke bitne podatke ili da jednostavno govore neistine. Neki su se pri tom čak otvoreno rugali sudu i porodicama žrtava, pozivajući se na „vojnu tajnu“ kad god im je to bilo zgodno. Karakterističan je u tom pogledu slučaj funkcionera Saveznog ministarstva odbrane pukovnika Petra Pajčina, koji je na suđenju zatvorenom za javnost u iznenadnom napadu amnezije bio zaboravio sve što je dotle znao, uključujući i odgovore na neka najosnovnija pitanja, kao, na primer, ko je komandovao RTS-om u vreme ratnog stanja, da li je Savezna vlada naložila rukovodstvu Televizije da izvrši prebacivanje ljudi i tehnike na sigurno, u čemu je suština naredbe o evakuaciji broj 37, iako je u Ministarstvu odbrane upravo on bio zadužen za RTS. A objašnjenje te njegove iznenadne zaboravnosti leži u tome što je i pukovniku Pajčinu mesto zapravo bilo na optuženičkoj klupi, jer kao odgovorno lice iz Saveznog ministarstva, videvši već da Milanović krši tu naredbu, ništa nije preduzeo da bi ga u tome sprečio.
Tokom davanja iskaza, svedok i okrivljeni u jednom trenutku pogledali su se ispod oka, a zatim, kao po dogovoru, obojica počela da se smeju. Pošto se suđenje održavalo u maloj izdvojenoj sali gde su svi sedeli tesno zbijeni i ništa se nije moglo sakriti, jedan od roditelja, Kuzman Stoimenovski, gnevno skače sa mesta pitajući čemu se to optuženi smeje i šta tu uopšte ima smešno (to inače nije bilo prvi put da se Milanović ruga porodicama žrtava), na šta sudija Radmila Dragičević-Dičić naređuje obezbeđenju da Stoimenovskog izbace iz sudnice. Na to reaguje još jedan od roditelja, Žanka Stojanović, govoreći da je to nečuveno: „Dođite i smejte se pred grobom moga sina.“ Sudija naređuje da i nju izbace. Na to i ostali roditelji ustaju i demonstrativno napuštaju sudnicu, a suđenje se nastavlja bez njihovog prisustva. Jedan od roditelja (Mirjana Stoimenovski) daje sledeću izjavu za novine, sumirajući ceo dotadašnji tok suđenja: „Kao što se danas smeje Milanović, tako isto nam se od početka smeje pravosuđe.“
Nastavlja se
