ENBeograd-Već nekoliko godina u Srbiji vlada inflacija tužbi protiv novinara za uvredu i klevetu. U 2006. protiv novinara, urednika i medijskih kuća, samo u Prvom opštinskom sudu u Beogradu, podneto je 106 tužbi. Za mnoge su, svakako, odgovorni i poslenici sedme sile, koji, prema istraživanjima, često krše pretpostavku nevinosti, ne poštuju pravo na privatnost, objavljuju neproverene informacije…
Ne osporavajući svoju odgovornost, medijski radnici, međutim, ukazuju da se protiv njih sve češće vode besmisleni i apsurdni sporovi, koji, često, jedini motiv imaju u pokušaju da se što više naplati „duševni bol“. Tabak presavijaju javne ličnosti, od političara do estradnih zvezda, ali i anonimni građani, a mera duševnog bola kreće se od nekoliko desetina hiljada do više miliona dinara.
– Imam oko 130 tužbi iz „Kurira“ i „Presa“, a tuže za sve i svašta – kaže glavni i odgovorni urednik tabloida „Pres“ Đoko Kesić, žureći na ročište u beogradskom Trećem opštinskom sudu, po tužbi čije detalje, kaže, tek treba da sazna. – Dva i po miliona dinara za duševnu bol – navodi Kesić primer – traži mladić koji je, zbog sumnje da je učestvovao u pljački, proveo u pritvoru 75 dana, a onda je pušten, jer navodno nije kriv. Tužba je podneta iako su objavljeni podaci dobijeni u tužilaštvu i policiji, a nije prekršena ni pretpostavka nevinosti. Apsurdne su i tužbe za prenošenje agencijskih vesti, kao i za objavljivanje fotografije čoveka okrvavljene glave, na jednoj košarkaškoj utakmici:
– Postavlja se pitanje da li je bilo važnije skrenuti pažnju na očigledan problem u sportu, ili dobiti dozvolu za objavljivanje fotografije. Naime, po zakonu, da bi se fotografija objavila, neophodno je za dozvolu pitati onoga koji se na njoj nalazi, a tražiti dozvolu od svakoga bilo bi besmisleno – smatra sagovornik.
– Zakon o javnom informisanju ide na štetu medija i novinara, jer se 70 odsto odredbi odnosi na kažnjavanje i restrikciju javnog informisanja, koje je kod nas skučenije nego u svetu – kaže Pajović, ocenjujući da su tužbe češće usmerene na sticanje koristi, nego na satisfakciju. Bilo bi, kaže on, dobro da ovakve sporove vode specijalizovane sudije, ali teško da će se to desiti, jer bi i druge oblasti izašle sa istim zahtevom.
Glavni i odgovorni urednik „Blica“, Veselin Simonović podržava ideju da se formira medijsko sudsko odeljenje, ali ukazuje da je neophodno da sudstvo bude nezavisno, kako to ne bi postalo odeljenje za disciplinovanje medija.
– Svaki građanin treba da ima zaštitu, a u državi gde su sudovi nezavisni ne postavlja se pitanje da li je neki medij kažnjen pravedno ili nije – veli Simonović.
Đoko Kesić podseća da su se nekada medijskim sporovima bavile određene sudije, što bi, kaže, trebalo da se primeni i sada.
Danas skoro sve redakcije imaju svoje advokate, pa je Udruženje novinara Srbije prošle godine dalo 150 pravnih saveta povodom tužbi, a advokati udruženja vodili su 32 radna spora, sedam za uvredu i klevetu i nekoliko za naplatu honorara ili zarada.
