ENNije bilo nikakvog sudskog naloga, zahteva za istragu ili nekog drugog akta, već samo saopštenje tadašnjeg vladinog Biroa za komunikacije da je uhapšen zbog veza sa „surčinskim klanom“.
Na vrata Petrovićevog stana 4. aprila 2003. godine zakucala su trojica policajaca.
– Rekli su: „Vanredno je stanje – šta ste vi sve objavili od ubistva Zorana Đinđića?“ Presnimili su moje tekstove iz računara i odveli me u stanicu. Tamo me je zamenik načelnika Goran Živković ispitivao o mojim tadašnjim tekstovima. Nisam znao konkretno šta da mu odgovorim i ceo taj razgovor trajao je 30 sekundi – kaže Petrović.
Nakon toga odveden je u petrovački zatvor.
– Svi su znali zašto su tu i svi su imali pravo na advokata i posete rodbine, samo ja ne. U istoj sobi bio sam sa dilerima droge, lopovima, ubicama, švercerima. Oni me proveravaju i pitaju: „Je li, novinar, da ti nisi ubačen ovde?!“ Tek posle tri dana saznao sam zašto sam u zatvoru, i to preko vesti sa tranzistora. Javljaju moji sa Radio Beograda da je „novinar Dragiša – Gile Petrović uhapšen zbog veza sa surčinskim klanom“. Zlo mi, a cimer što su ga zvali Bagzi kaže: „Šta si probledeo? Što mene tako ne optuže, pa kad izađem, da umarširam u Kruševac, da svi beže od mene“ – priča Gile.
Posle dvadeset dana priveden je istražnom sudiji Zoranu Iliću.
– On me gleda i kaže: „Slobodni ste.“
Kod kuće me sačekalo pismo iz RTS sa potpisom Aleksandra Crkvenjakova kojim me obaveštavaju da sam dobio otkaz.
Posle trinaest meseci vraćen je na posao u matičnu kuću, a posle četiri godine država je i zvanično priznala da je, kada je reč o njegovom slučaju – pogrešila.
B. Kuljanin
