ENNevenka i Radislav Vujasinović, Dadini roditelji, doputovali su 9. aprila 1994. godine iz Berlina, istog dana kad je njihova kćerka pronađena mrtva u svom stanu. Odmah su primetili da policija nije uzele otiske prstiju sa lovačke puške iz koje je pucano, niti pramenove iščupane kose, koje je majka pronašla. Primetili su da nema nekih stvari, a u policijskim spisima ne postoji zapisnik o stvarima iznetim iz stana.
Ali zato nisu uzeli fotelju na kojoj su tragovi krvi, a sve fotografije su crno-bele, jer navodno SUP nije imao novca za kolor fotografije, na kojima bi mogli da se vide tragovi krvi.
U to vreme zamenik okružnog javnog tužioca bio je Bogdan Stanković, koji je Dadinom ocu rekao da policija prebacuje tužilaštvu da suviše insistira na slučaju i da on tu ne može ništa da uradi. Tokom 2002. godine Radislav je otišao kod Veselina Mrdaka, zamenika tužioca koji je bio zadužen za predmet. Prema njegovom svedočenju, Mrdak je izvadio nekoliko listova formata A4 i rekao: „Ovo je sve što imamo.“
Advokat Branislav Tapušković svojevremeno je izjavio da je „nekome odgovaralo da se slučaj zataška“. Ovu tezu potkrepljivao je i nekadašnji sudija Miroslav Todorović, koji je još 1997. godine uveravao da će se slučaj o smrti Dade Vujasinović kad-tad ponovo pokrenuti. Govorio je da je teško zamisliti da neko izvrši samoubistvo tako što sebi iz puške puca ispod leve dojke, a da ne ostanu tragovi barutnih čestica na telu i oko rane, koji se inače ne pominju u zvaničnom izveštaju.
Prema očevim rečima, napravljeni su veliki propusti prilikom uviđaja. Prvo je stigla jedna ekipa iz gradskog SUP, a onda je neko pozvao drugu ekipu. Tada je upao jedan čovek koji se predstavio kao inspektor Kecman iz republičkog SUP. Čim je došao, rekao je: „Ovo je tipično samoubistvo.“ Kad je u stan došao balističar Gradimir Konstantinović da izvrši još neke provere u vezi sa položajem tela, izjavio je pred nekoliko ljudi: „Znamo šta se dogodilo, ali ćemo napisati ono šta su nam rekli.“
Advokat Rajko Danilović, bivši punomoćnik porodice Vujasinović, pričao je da su veštaci stavljali telo u nemoguće pozicije i zaključili da je Dada pritisla okidač palcem noge, jer „žena njene konstitucije nije mogla iz onolike puške da puca u sebe“. U ekspresno objavljenoj zvaničnoj verziji pisalo je da je Dada u nervnom rastrojstvu izvršila samoubistvo. Bilo je i onih koji su objašnjavali da su je lomile konstantne pretnje i pritisci.
U javnosti je 2001. godine objavljena izjava Bratislava Grubačića, sa kojim je Dada bila u emotivnoj vezi, da je pre tragičnog događaja dva puta pokušala da se ubije. U drugom pokušaju je navodno popila pilule za spavanje i zato je otišla na kliniku „Laza Lazarević“. Međutim, dr Zorka Popović, kojoj se obratila za pomoć, demantovala je ove tvrdnje. Prema njenim rečima, Dada nije došla kod nje posle pokušaja samoubistva, već iz drugih razloga „koji su bili čisto medicinske prirode“.
Kod dr Popović su je poslali zajednički prijatelji da bi se što pre uradile neke analize koje su bile potrebne. Rezultati analiza su bili uredni i posle toga nije bilo potrebe ni za kakvo drugo lečenje, niti dolazak kod dr Popović.
Pismo koje je Dada osam dana pre smrti poslala sestri koja je bila trudna, mnogi smatraju kao dokaz da nije digla ruku na sebe. Pismo je završila rečima: „Poljubac svima, a naročito mojoj dragoj bebici, koju sa nestrpljenjem očekujem.“
Nataša Bijelić
Nastavlja se
