ENU trenutku napada, uprkos nedvosmislenim upozorenjima i pretnjama iz glavnog štaba NATO da će bombardovati Televiziju, u zgradi je bilo između sto pedeset i sto šezdeset ljudi, skoro tri puta više nego u normalnim prilikama. Zgrada je bila jasno osvetljena, sa postavljenim kamerama i snimateljskim ekipama unaokolo; cela jedna vatrogasna brigada stajala u blizini u pripravnosti, a creva već bila razvučena po trotoaru. Ubrzo zatim, u rekordnom roku koji se meri minutima, na mesto napada pristiže i oveća grupa rukovodilaca Televizije, uključujući generalnog direktora Dragoljuba Milanovića, trojicu njegovih pomoćnika, kao i Milorada Komrakova, glavni urednika Informativnog programa. Svi su navodno bili došli od svojih kuća.
Kao predstavnik Vlade, na mestu događaja ubrzo se pojavljuje i tadašnji savezni ministar informisanja Goran Matić. Po rečima Džona Simpsona, urednika Bi-Bi-Sija, savezni ministar bio je „naglašeno bodar i raspoložen“, da bi ozbiljnu pozu i odgovarajući ton uzeo tek kad je počeo da daje intervju. To je i navelo pomenutog novinara da posumnja kako možda ima istine u glasinama koje su tih dana uveliko kolale, naime da je državni vrh Srbije naredio da RTS radi u punom sastavu svake noći kako bi u slučaju eventualne tragedije dobio sjajno sredstvo propagande.
S druge strane, NATO je otvoreno pretio presedanom i povredom Ženevske konvencije, najavljujući da će gađati zgradu državne televizije koju smatra ‘legitimnom metom’, iako u njoj rade isključivo civili. Uprkos tome što je po međunarodnom pravu bio dužan da jasno upozori civile zaposlene u RTS-u o tačnom datumu napada, NATO je propustio da to učini. Neposredna posledica toga bila je pogibija šesnaestoro ljudi.
Samo nekoliko meseci nakon tog strašnog zločina dveju strana u ratnom sukobu, države Srbije i NATO, gde su obe strane, kao saučesnici, svim silama nastojale da taj zločin prikriju, porodice žrtava odlučuju da krivce pozovu na odgovornost. Počinje borba za istinu.
Ta borba narednih godina postala je primer građanske hrabrosti, morala, pameti, upornosti i promišljenog delovanja u društvu koje je Miloševićev totalitarni poredak temeljno razorio, nadovezavši se na moralni, idejni i materijalni slom komunizma.
Jednostavna je činjenica da su porodice žrtava, apelujući na javnost, na to isto nejako gradansko društvo, a tradicionalnim „stubovima srpske nacije“ uprkos, uspele da pošalju u zatvor neposrednog vinovnika smrti njihovih bližnjih, Dragoljuba Milanovića, direktora miloševićevske Televizije Srbije. On je danas, četiri godine nakon petooktobarske epizode, jedini osuđeni i kažnjeni pripadnik Miloševićeve vrhuške. Nije kažnjen za svoj osnovni zločin, masovno ubistvo s predumišljajem, nego za ignorisanje naredbe federalne vlade o premeštanju televizijske tehnike i ljudstva na bezbednu lokaciju.
Porodice žrtava sa RTS-a na delu su pokazale šta i kako treba činiti, utabavaši put svima koji odluče da se suprotstave državnim zločinima. Nisu se uzdale ni u policiju, ni u sud, ni u vojsku, ni u crkvu, ni u koga, nego su same – vođene vlastitom pameću – obavile istragu, razgovarale sa svakim ko je hteo i ko nije hteo da ih sasluša, u zemlji i u inostranstvu – pogledavši u oči svim saučesnicima u ubistvu njihovih bližnjih – prikupile dokaze i sa tim dokazima upoznale naciju. Naravno, i međunarodne organizacije, od Evropskog suda za ljudska prava, preko tužiteljstva Haškog suda, do organizacija za zaštitu ljudskih prava i konačno samog NATO pakta. Prikupile su toliko i takvih dokaza kakve nijedan sud, nijedan političar i nikakvo javno mnjenje nisu mogli ignorisati, i poslale neposrednog izvršioca zločina, Milanovića, iza brave.
Sledeći jednostavnu logiku zdrave ljudske pameti, porodice žrtava otišle su i korak dalje, nazrevši konture onih tamnih sila srpskog društva, čiji je Milanović u kranjoj liniji bio izraz. U tome leži izvanredan značaj borbe porodica žrtava za istinu o okolnostima pogibije njihovih dragih: ta borba jedan je oblik samoosvešćenja srpskog društva.
U tom kontekstu, ogromna arhiva koju su o ubistvu šesnaestoro televizijskih tehničara prikupile porodice (na prvom mestu njihov pokretač, gđa Žanka Stojanović, učiteljica u penziji), postojeća sudska akta, svedočenja i drugi manje ili viši dostupni dokumenti, poslužili su kao osnov za jednu potencijalno važnu studiju što će se uskoro pojaviti u štampi. Donosimo odlomke iz poglavlja „Sedamdeset dva časa“.
Miroslav Bojčić
