ENPrenosi im pozdrave gđe Del Ponte i pošto tužiteljica uskoro stiže službeno u Beograd, želela bi da se sastane s njima. Sastanak je zakazan za 23. januar 2001.
Kraj tužiteljice Haškog tribunala nalazi se grupa od desetak saradnika; uz pomoć prevodioca, Ž. S. joj se zahvaljuje što je našla vremena da ih primi i ponavlja argumente iz pisma, naglašavajući da joj se obraća, pre svega i iznad svega, kao majka majci. Ni njen sin ni njegovi drugovi nisu nosili oružje i stoga se ne mogu pomiriti s činjenicom da ih više nema. „Dve porodice su potpuno ugašene. Tražimo pravdu i odgovornost za krivce. U ovom konkretnom slučaju, ne možemo da prihvatimo vaša objašnjenja kako NATO nije namerno gađao civile. Nije dovoljno, ne može nikako biti dovoljno to što su se, kako kažete, ‘javno izvinili zbog svoje greške’. To ne bi smeo da bude dovoljan razlog za izuzimanje od odgovornosti. U slučaju RTS-a znalo se dobro da u tim prostorijama sedi osoblje koje nikad, ni za sekund nije smelo da napusti master jer je tu bila smeštena sva glavna tehnika. Planeri napada znali su unapred da će žrtve biti civili i tu se, dakle, namerno išlo na ‘živo meso’. Znali su da će efekat akcije biti zanemarljiv u vojnom smislu, da emitovanje programa neće biti prekinuto više od nekoliko sati. Svejedno, uprkos tome, oni su jednostavno rešili da ‘demonstriraju odlučnost’, kako glasi objašnjenje u njihovom žargonu. A ne treba mnogo pameti da bi se uvidelo kako NATO, kad god govori o ‘demonstriranju odlučnosti’, redovno pokušava da zapravo prikrije sopstvenu frustriranost. Zar nije zločin kad je nemački pilot gađao železnički most u Grdeličkoj klisuri, iako je video da upravo u tom trenutku nailazi putnički voz? Zašto je izvršio naređenje i čak se dva puta navratio da ispali projektil u njega? Kako se zove taj nemački pilot-ubica? Zašto su natovski zvaničnici kasnije pokušavali da se opravdaju, puštajući dvostruko ubrzan snimak pogođenog voza kako dolazi do mosta? Ako je i most bio proglašen legitimnim vojnim ciljem, putnički voz svakako nije. Ni RTS nije mogao biti legitiman vojni cilj. Znate li da se priča da se pilot aviona javio bazi sa rečima: U ciljanoj zgradi ima živog tereta, a da mu je ipak prosleđeno naređenje da lansira raketu. Zašto sad svi peru ruke od tog tereta? Da li i tu javna izvinjenja prvih ljudi NATO pomažu i oslobađaju od odgovornosti?“
Ž. S. naglašava da najvećim krivcima i dalje smatra vlasti u Beogradu i Miloševića, ali ne želi da dopusti ni da se NATO amnestira ili olako izvuče. Karla del Ponte ne komentariše nijednom rečju njene optužbe, sluša pažljivo i vidi se da joj je jako stalo do onog što porodice imaju da joj saopšte. Iznenada upada Ž. S. u reč i kaže joj da je Milošević znao unapred za napad na RTS. Ž. S. je potpuno zatečena, stoji kao zanemela, ne može da poveruje u to što je upravo čula. „Da“, ponavlja Karla del Ponte, „Milošević je o tome unapred znao ali je izvestio samo nekolicinu svojih ljudi od poverenja. Koliko znam, u pitanju su direktori. Po njegovom naređenju ostavili su ljude u zgradi“. Del Ponteova pominje da je čak čula za izvesnog visokog službenika RTS-a koji je izveo svoju rođaku iz zgrade uoči samog bombardovanja. Ž. S. je pita može li dobiti od nje neki dokument koji to potvrđuje, crno na belo, kako bi proširili optužnicu i na Miloševića. Karla del Ponte joj to obećava, i Ž. S. zahvaljuje toj energičnoj, omanjoj ženi iz koje izbija odlučnost i kojoj instinktivno veruje.
Nije prošlo ni četiri dana od razgovora u zgradi UN na Banjičkom vencu, a gđa Del Ponte odlazi u Davos i tamo, na skupu ekonomskih i političkih lidera sveta, još jednom ponavlja optužbe na račun Miloševića. Malo zatim, 20. februara 2001, pojavljuje se vest da je tužiteljica zatražila od generalnog sekretara NATO Džordža Robertsona dokument koji potvrđuje da je srpski autarh imao saznanja o planu bombardovanja RTS-a. Međutim, nakon toga sledi period u kojem se iz štampe ne može saznati da li je tužiteljica traženi dokument dobila, i stoga joj se porodice 15. aprila 2002. iznova obraćaju, moleći je za obećane dokaze. Trećeg maja iste godine Ž. S. stiže telefonski poziv. Njen sagovornik predstavlja se kao Anton Nikiforov, portparol gospođe Del Ponte. Obraća joj se u ime Haškog tribunala i glavne tužiteljice, i ima čast da na pitanja iz pisma Ž. S. odgovori sledeće: „O tome da je Milošević bio unapred obavešten Del Ponteova je saznala od izvesnog diplomate, koji se visoko rangira u NATO“. Njegovo ime, razumljivo, ne može da joj saopšti. „Tužiteljica je pokušala u četiri navrata da dobije od pomenutog diplomate pismenu belešku o tome, ali svaki put bez rezultata. Intervenisala je čak i kod g. (Havijera) Solane, no ni to nije vredelo. Jako joj je žao, nije verovala da usmeno kazana reč neće moći biti stavljena i na papir.“
Nastavlja se
