EN Dakle, kada bi ono malo esnafskog što je još preostalo, bilo suština novinarstva, tada bi imalo smisla govoriti o ugrožavanju slobode medija, o „pritiscima“, platama, o svim tim normalnim temama. Ali, budući da je esencija novinarstva uveliko svedena samo na jedan od aspekata bavljenja politikom, tačnije, oruđa političke moći, i budući da od tolikih nezavisnih vodećih medija, a pre svega, njihovih najglasovitijih predstavnika, ne može više da se diše, govoriti o novinarstvu iz tog davno zaboravljenog esnafskog ugla, postalo je specifičan vid specijalnog rata protiv same profesije, u meri, u kojoj je ta naivna fabula, isto što i pranje novca u prljavom biznisu. Priča o problemima unutar naše profesije, priča se na prizemnom i površnom nivou, koji zapravo nikoga ne zanima, ali se priča, kako ne bi govorili o tome da nisu samo poslanici subjekti i objekti vlastite kupoprodaje. Teške li perverzije. Naravno, izlišno je valjda da kažem, čast izuzecima u oba slučaja (i poslanicima i novinarima).
Profesija novinar, definitivno je otišla u ćorsokak, i to je OK. Mislim, nije, ali dobro. Ali priznati tu činjenicu, bar nije perfidno kao ta beskrajna priča o zavisnom i nezavisnom, tabloidnom i ozbiljnom novinarstvu. Ili, dobrim i lošim momcima u istom. Tamo gde gazde-tapkaroši kupuju, prodaju, tapkaju, menjaju ljude, tzv. profesionalce, svakog dana, kao veš, tu su tabloidi (pisani i elektronski) i tzv. seriozni mediji povezani sistemom spojenih sudova. Međusobno se napajaju, i teško opstojavaju jedni bez drugih. Kako gazda kaže, toliko se može biti slobodan i nezavisan, to je više nego očigledno. Smešno je, ponegde i tragikomično čitati čak i takozvane forume slušalaca, raznih medija… O ta nekolicina istih rukopisa… O ta bestidna halapljivost i za poslednjim centimetrom slobode…
Znamo, nije tajna, nekolicina moćnika podelila je plen u Srbiji, u svim sferama, pa i medijskoj. Ali, to uopšte više i nije problem koji muči moju malenkost. To je prosto činjenica koju beležim. Drugo me iritira, a to drugo je pokušaj da nas sve skupa naprave budalastijim nego što jesmo, namećući nam lažne dileme o ovakvim i onakvim medijima, ovoliko ili onoliko nezavisnim od raznih centara moći, ovoliko i onoliko ispravnih shvatanja, dobrih i valjanih ideologija i svetonazora, a sve to, u ime viših ciljeva – na nama je samo da se opredelimo na čijoj smo strani. E, to me zbilja užasava. Desetine najpoznatijih novinarskih imena pretrčava, iz jedne ideološke kuće u drugu, i alal im vera!, niko im ne brani. Ali, vređa i nedopustivo je, da ista ta desetina i dalje neometano arbitrira o esnafskim i drugim pitanjima, morališući pri tom, i dalje držeći čas celoj naciji, sve u šesnaest! To je već prešlo meru svakog, ne samo dobrog ukusa. To već ozbiljno zaudara. I umesto da ukažu na to urušavanje profesije, mediji koji se kite starim ordenjem, upravo prednjače u zataškavaju problema i najčešće preko svojih skupo kupljenih pulena, sprovode samo politike svojih finansijera. I za kraj, momenat, koji mi je, zapravo, jedino bitan.
Lako je uočiti, ako vam je, je li, socio-dioptrija koliko-toliko u redu, fakat da je najgore što sebi možete da učinite, ako ste već novinar, usud, ili lični izbor i htenje da ne budete ekstremista! To je u Srbiji nedopustivo. Kao i na političkoj sceni. Stavljeni ste pred: ili-ili. Što više sikćete, što više mrzite jednu, a opredeljujete se za drugu opciju, to ste: nagrađivaniji, citiraniji, najnezavisniji, najobjektivniji, ma čudo jedno!!1 Ali teško vama ako se drznete da odmeravate, vagate. Ako vam je drag Pera, al’ vam je istina draža, ako u nečemu podržavate Miku, al’ se distancirate kad laže, ako branite Žiku od neprincipijelnih kolaboracionista, al mu zviznete pljusku kad se i sam pokaže kao uzor pokvarenosti!! To se u našoj palanci ne oprašta. I o kakvoj slobodi, nezavisnosti i objektivnosti onda govorimo i nadasve čemu pokretanje takvih priča? Ako i preživljava ova treća struja u novinarstvu – struja koja triput meri, a jednom seče, i neće da se metodom oštrog sečiva politički opredeljuje – ta struja je upravo taj problem koji su, zapravo, vrlo dobro detektovali moćni ekstremisti. Ekstremisti, i ako se međusobno ne vole, jedni drugima su oduvek bili najmanji problem. Najgori su, za njih – neopredeljeni. Neopredeljenost, pri tom, da se razumemo, ne veličam ni kao vrlinu, ni čistunstvo, ni religiju… Samo pitam: Može li se u Srbiji baviti novinarstvom zarad novinarstva, ili eto, tako, zarad svog ličnog ćefa, ili se baš mora biti ekstremni politički avangardista, na privremenom radu u medijima. Neka neko konačno odgovori na to pitanje, pa da se, brate, razilazimo. Ima i drugih profesija. Eto vam novinarstvo, pa se veselite.
Ali, dajte, povucite ručnu.
Nataša B. Odalović
