ENKrećemo na naš veliki pravoslavni praznik Vaskrs. Ima li u tome neke velike simbolike? Nekog lepog predskazanja? Neka nas prate Bog i čitaoci…
Pisalo je ovo u prvom broju Glasa javnosti 20. aprila 1998, pre ravno osam godina, a danas, tri dana uoči Uskrsa, još smo živi. Što dokazuje da smo ili mi, ili uvodničar prvog broja bili u pravu. Verni čitaoci su ostali tu, a Glas je nekim divnim čudom opstao, iako u redakciju, od svih nedaća, jedino nije pala atomska bomba. Mada, ne isključujemo ni tu mogućnost. Jednom nas je, doduše, posetio Zdravko Čolić, ali to ne računamo.
Naš kolega vozač Branko, aforističar i pesnik amater, nedavno je kraj samog ulaza u redakciju istakao odštampani papir s natpisom: „Samo u Glasu je stvarnost. Sve ostalo je Kurir“. I Kurir, danas najtiražniji dnevni list, naše komšije iz susednog dela zgrade, napravili su, i prave ga, ljudi koji su radili u Glasu. Tako, s pravom možemo reći – da su iz prostorija na trećem spratu u Vlajkovićevoj kretale mnoge žurnalističke revolucije u poslednjih osam godina. Ratovali smo s predsednicima, premijerima, ministrima, poreznicima, predsedničkim sinovima, bivšim prijateljima, večitim neprijateljima, malim platama, velikim krizama, metafizičkim pojavama i paranormalnim osobama. I možemo reći, hvala na pitanju, da predstavljamo fenomen.
Pre petog oktobra bili smo među prvima. Onda su ostalima grunule suze radosnice kad su dočekali demokratiju, o kojoj uglavnom nisu pisali do „inkriminisanog datuma“, a nama su grunule suze od suzavca. I ispostavilo se da su bolje prošli ovi koji su pisali kako se to i očekivalo u datom trenutku nego mi, koji smo pisali kako se to nije očekivalo. Znate, nezgodno je, vi ste ludi, govorili su nam, a mi smo terali po svome. Hteli smo samo da se bavimo novinarstvom. Oni su izabrali propagandu. I isplatilo im se. Nama nije baš mnogo. Ali nikad ne gubimo nadu.
Kada je list osnovan tako što je gotovo cela redakcija Blica otkazala poslušnost tadašnjem vlasniku Austrijancu, i došla u Vlajkovićevu, Privredni sud zabranio je izdavanje novina pod imenom Novi Blic, iako je javno glasilo uredno bilo upisano u registar javnog informisanja pod rednim brojem 2633, na osnovu rešenja koje je potpisao tadašnji ministar za informacije Aleksandar Vučić. Zbog toga se Novi Blic nekoliko dana pojavljivao na kioscima kao specijalno izdanje lista Glas, da bi 25. aprila osvanuo sa zaglavljem koje nosi i danas – Glas javnosti. Za dva meseca, prema istraživanju Beografita, Glas javnosti je postao druga najčitanija novina u prestonici.
Ime smo „pozajmili“ od lista koje je još u pretprošlom veku izlazio u Kragujevcu. Tadašnji glavni urednik Steva Milićević 15. jula 1874. godine pokrenuo je novine čiji su principi bili ono čega se pridržavamo i danas. Izdavači i urednici su se tih davnih dana dovijali na razne načine da pišu o temama koje nisu bile po volji ondašnjim vlastima. I zbog toga su imali probleme. Novine su zabranjivane, a urednici hapšeni. Da su živi osnivači iz 19. veka, verovatno bi se danas ponosili Glasom javnosti koji izlazi u 21. veku.
Oni koji su u Glasu bili od prvih dana, pre osam godina, bar se ne mogu požaliti da im je bilo dosadno. Izdavanje i pravljenje dnevnih novina samo po sebi podrazumeva višak adrenalina, ali smo u Glasu adrenalina imali i prekomerno. Valjda zato što: Mi ne ulepšavamo stvarnost.
Tridesetog septembra 1998. godine Glas je na svojim stranicama zabeležio zanimljiv fenomen – u pojedinim gradovima prodavali smo se ispod tezge. Koštali smo regularno tri dinara, a dileri na crno prodavali su nas za čitavih deset. Onda su krenule „čari“ Miloševićeve Srbije. Redakciju i štampariju posećivale su razne inspekcije, finansijske policije, policajci za privredni kriminal. Zbog štampanja biltena građanskog protesta „Promene“, dok su po ulicama besnele demonstracije protiv režima, stigle su nam istovremeno 44 tužbe. Da bi posle toga cifra narasla na 52, koliko smo puta platili kazne u periodu 1998-2000. Tužili su nas Zoran Lilić, Zoran-Baki Anđelković, Vojislav Šešelj, Ljiljana BlagojevićÖ Drugog i trećeg oktobra 1999. godine, u doba zloglasnog Zakona o informisanju, list se prvi put dva dana zaredom nije pojavio na kioscima. Prostorije redakcije bile su zapečaćene, a najviše su profitirale okolne kafane. Jer, mi smo trećeg dana nastavili da izlazimo u zdravlju i veselju. Bili smo top tema svetskih medija, uključujući i gigante kakav je Si-En-En. Stalna opstrukcija pratila nas je non-stop, tako da smo se u jednom periodu štampali na papiru predviđenom za debele papirne kese. Jedanput su u našoj štampariji i pucali.
Ni u demokratiji nam nije bilo mnogo bolje nego kada su nas nazivali izdajnicima i NATO plaćenicima. Tužio nas je ministar policije, naši novinari i fotografi izbacivani su, bukvalno, iz prostorija Skupštine Srbije, jer, navodno, nisu bili prikladno odeveni! Tokom vanrednog stanja često su Glasovim urednicima i novinarima zamerali što pišu o pojedinim škakljivim stvarima, što nas je ubedilo jedino da se sve vlasti plaše istine i objektivne kritike.
Oprema oduzeta u vreme Miloševića samo manjim delom je vraćena. Oni koje smo branili kad je to bilo opasno zaseli su u fotelje, i mnogi su naprasno zaboravili naše novinare. Pokretač Glasa Radisav Rodić više puta imao je probleme sa raznim „N. N. i drugim licima“, a auto mu je odleteo u vazduh 2003. godine ispred „Marakane“. Poreznike i raznorazne inspekcije u našoj zgradi već vodimo kao inventar. Kad god napišemo nešto „što ne valja“, eto njih. Tako je bilo i posle feljtona „Demokratska pljačka Srbije“ u kome smo pokušali da razjasnimo misteriju srpskih para pokradenih u doba bivše vlasti. Osetili su se pogođeni ovi iz nove vlasti. Ispostavilo se da je Glas javnosti, kako je neko jedanput rekao – svakoj vlasti kost u grlu.
Osmu godišnjicu dočekujemo sa novim grafičkim dizajnom i čak četiri regionalna izdanja. Želimo da ostanemo ono po čemu smo svih ovih godina bili prepoznatljivi – glasilo naroda, ali nikako – glasilo države.
