ENA taman su novinarima obezbedili da događaj prate s 300 metara razdaljine. I taman su, eto, pozvali one koji se osećaju kao Srbi – šta god to značilo i kojim god metodama nameravaju da proveravaju nečija osećanja i prebrojavaju krvna zrnca – da im priđu i bliže. Bivši kandidat za gradonačalnika Aleksandar Vučić je lično za današnji skup garantovao svakom novinaru po dva radikala za petama kako bi ga štitili od istih takvih.
Nudeći novinarima pratnju, radikali daju do znanja da je izveštavanje s njihovih skupova opasan posao i da policija nije u stanju da zaštiti ljude koji tim poslom zarađuju hleb. Neupućenima takva ponuda radikala možda izgleda uverljivo: eto, stalo im je da novinari budu bezbedni. Posredi je, međutim, uvreda. Pratnja za strane novinare bila je obavezna u bivšem Sovjetskom Savezu. Po staljinsko-brežnjevskom receptu, radikali nude lica koja će kontrolisati kuda novinar ide, šta snima i zapisuje, s kim razgovara. Kako bi novinari bili još bezbedniji, verovatno će im biti ponuđeno da pratioci pregledaju i odobre izveštaje, da u javnost ne bi otišlo nešto što se kosi s politikom Šešeljeve partije.
Posle prošlonedeljnih napada na izveštače neke redakcije predlagale su bojkot radikala. Takva mera primenjena je prema njima u vreme kad su delili vlast s Miloševićem i bila je izuzetno delotvorna. Pošto nekoliko meseci nisu spominjani u nezavisnim medijima, na izborima 2000. doživeli su fijasko.
Danas se mnoge redakcije, odnosno njihovi izdavači i vlasnici, protive bojkotu. Oni polaze od toga da je osnovna obaveza javnih glasila informisanje javnosti i da je novinarski posao svakodnevno povezan s rizikom. Opasno je i izveštavanje iz ratova, s područja pogođenih elementarnim nepogodama itd. Pored toga, bojkot radikalskih okupljanja neće zaustaviti huliganstvo i nasilje.
Ako već prihvataju rizik, novinari ne prihvataju pretnje i uslovljavanja. Neprihvatljivo je da se izveštači drže 300 metara od lica mesta ili pod pratnjom. Još neprihvatljivije je prebrojavanje krvnih zrnaca. Radeći svoj posao u interesu javnosti, novinari zahtevaju od organizatora skupova da im garantuju sigurnost. Isto zahtevaju od vlasti, pre svega od policije.
