Pravo da znamo

Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, usvojen novembra 2004. godine, ne spada u sistemske ie epohalne bitne akte, ali je trebalo da omogući građanima daostvare jedno od svojih prava-na informisanost. Njime se, kako piše u prvom članu, „uređuju prava na pristup informacijama od javnog značaja kojima raspolaže organi javne vlasti, radi ostvarenja i zaštite interesa javnosti da zna i ostvarenja slobodnog demokratskog poretka i otvorenog društva“. Narodski rečeno, ovaj Zakon je trebalo da omogući građanima, znači nesamo novinarima, kako se pogrešno shvata u nekim krugovima, da od državnih organa dobije odgovore na različita pitanja, pa i ona kako se troše njihove pare.

Rodoljub Šabić kaže da primena zakona ide dosta dobro, jer su državni organi do sada veoma revnosno izvršavali njegove odluke o dostavljanju informacija od javnog značaja te je „prijatno iznenađen visokim stepenom discipline“. Ima, međutim, i slučajeva kada prozvani odbijaju da postupe po Šabićevoj odluci. Tada nastane zona sumraka jer poverenik ne može nikoga prislilti da poštuje Zakon i dostavi informacije odjavnog značaja, a Vlada nikako da obezbedi instument za izvršavanje njegovih odluka.

Prirodom posla, novinari se povremeno suočavaju sa ovim problemom. Na pitanje kolike su novčane naknade članova upravnog odbora javnih preduzeća neke redakcije mesecima ne dobijaju odgovora. Teza da nije pristojno gledati u tuđi novčanik ovde ne važi, jer su u pitanju „naši novci“, to jest javna preduzeća koja svi finansiramo. Redakcija Danasa je pokušala da u Poreskoj upravi sazna koliko javnih preduzeća ne izmiruje redovne porezei doprinose za zdrastveno i penzijsko i invalidsko  osiguranje, kao i identitet najvećih dužnika među javnim preduzećima. Odgovor nismo dobili. Predpostavljamo da na njega imamopravo,, jer on ne narušava ničiju privatnost niti ugrožava bezbednost i zdravlje narode i zemlje, a to su zakonska ograničenja za dostavljanje informacija od javnog značaja. Kada država donese neki zakon, najpre ga moraju poštovati političari idržavni organi. Ako oni to ne čine, kako to očekivati od građana?