Pravo i etika javnog informisanja

Nepodnošljivo nepravedna norma ne može biti primenjena, smatrao je Radbruh, a njih je bilo u ovučićenom Zakonu o javnom informisanju iz 1998. godine i omlađijanom Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju iz 2009. godine. Oba zakona bila su omađijana i politikom.

1. Pravne norme sadrži Ustav, Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Zakon o javnom informisanju.

Ustav, u članu 50, proklamuje slobodu medija, zabranjuje cenzuru i utvrđuje prava na odgovor i ispravku, dok u članu 51, predviđa pravo na istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavanje o pitanjima od javnog značaja.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 10, proklamuje pravo na slobodu izražavanja, koje uključuje slobodu sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja, bez mešanja javne vlasti, ali uz ograničenja svojstvena demokratskom društvu.

Zakon o javnom informisanju i medijima celovito uređuje čitavu materiju, a mi ćemo se ograničiti na odredbe od naročitog značaja u suočavanju građana sa pitanjima od opšteg interesa.

U osnovnim odredbama, Zakon predviđa: 1) da je javno informisanje slobodno, zaštićeno od cenzure i diskriminacije i autonomno u uređivanju; 2) da njegovi konzumenti moraju biti istinito, potpuno i blagovremeno obavešteni o pitanjima od javnog značaja, kako bi mogli formirati sopstveno mišljenje o pojavama, događajima i ličnostima; 3) da se svaki vid monopola u javnom informisanju zabranjuje, a da se podstiče medijski pluralizam; 4) da je nosilac političke ili druge javne vlasti dužan da trpi iznošenje kritičkih mišljenja o rezultatima njegovog rada; 5) da su novinari i urednici dužni da pre objavljivanja provere poreklo, istinitost i potpunost informacija; 6) da su javni medijski servisi dužni da izveštavaju pravovremeno, nepristrasno i u duhu tolerancije, težeći najvišem kvalitetu usluga; 7) da domaća i strana fizička i pravna lica imaju jednako pravo da budu izdavači medija i korisnici drugih prava u oblasti informisanja; 8) da su organi vlasti na svim nivoima dužni primenjivati mere kojima se obezbeđuju uslovi za informisanje osoba sa invaliditetom i pripadnika nacionalnih manjina; 9) da se medijski propisi primenjuju i tumače u skladu sa važećim međunarodnim standardima.

Odredbe Zakona o posebnim pravima i obavezama u javnom informisanju nalažu da se u izveštavanju o kažnjivim delima mora voditi računa o pretpostavci nevinosti, zabrani govora mržnje, posebnoj zaštiti maloletnika i zabrani javnog izlaganja pornografije.

Odredbe Zakona koje se odnose na informacije o ličnosti, zaštićuju: dostojanstvo i autentičnost ličnosti, njihov privatni život, njihove lične zapise, kao i zapise njihovog lika i glasa.

Zakon sadrži i odredbe o pravu na odgovor, odnosno ispravku.

– Pravo na odgovor pripada licu koje smatra da informacija povređuje njegovo pravo ili interes. Zato može od odgovornog urednika medija zahtevati da, bez naknade, objavi njegov odgovor u kojem tvrdi da je objavljena informacija neistinita, nepotpuna ili netačno preneta. Ako odgovor bude objavljen – pravo je ostvareno, a ako ne bude objavljen – lice iz informacije može podneti tužbu kako bi sud naredio odgovornom uredniku njegovo objavljivanje. Ovo pravo služi da se čuje „druga strana“, a od medijskih konzumenata zavisi kome će verovati. – Pravo na ispravku pripada licu koje raspolaže dokazima da su mu objavljenom informacijom pravo ili interes odista povređeni. Ono tada tužbom protiv odgovornog urednika zahteva da se, bez naknade, objavi ispravka informacije, kao neistinite, nepotpune ili netačno prenete. Za ispravku je potrebno da informacija odista bude takva, dok je za odgovor potrebna samo tvrdnja da je takva. Ispravka ima kapacitet meritorne informacije, dok je odgovor samo replika lica iz informacije.

Zakon sadrži i posebne odredbe o postupku sudske zaštite i ostvarivanju prava na naknadu materijalne i nematerijalne štete lica iz informacije.

2. Etičke norme sadrži Kodeks novinara Srbije, koje su Nezavisno udruženje novinara Srbije i Udruženje novinara Srbije 2006. godine usvojili a 2013. godine dopunili. Kodeks čine preambula i kanoni čiji naslovi glase: 1) Istinitost izveštavanja, 2) Nezavisnost od pritisaka, 3) Sprečavanje korupcije i sukoba interesa, 4) Odgovornost novinara, 5) Novinarska pažnja, 6) Odnos prema izvorima informisanja, 7) Poštovanje privatnosti, 8) Korišćenje časnih sredstava, 9) Poštovanje autorstva, 10) Zaštita novinara.

Primena Kodeksa uređena je Pravilnik o radu Komisije za žalbe Saveta za štampu Srbije. Postupak se pokreće žalbom koju u roku od 90 dana od objavljivanja podnosi lice iz informacije ili drugo lice koje ovlasti. Urednost i blagovremenost žalbe ispituje generalni sekretar Saveta, a kad nađe da su ovi uslovi ispunjeni, o njenoj osnovanosti odlučuje Komisija dvotrećinskom većinom glasova svojih članova, pod uslovom da je u njoj i najmanje jedan glas od osnivača Saveta. Kad usvoji žalbu, Komisija okončava postupak odlukom o povredi Kodeksa ili merom javne opomene.

Odluka se donosi kad medij pripada samoregulatornoj mreži Saveta i tada se objavljuje na sajtu medija i na sajtu Saveta. Javna opomena izriče se kad medij nije pristupio samoregulatornoj mreži Saveta a tada se objavljuje samo na sajtu Saveta.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji