ENČesto izostaje njihov odgovor, čak i u formi odbijanja zahteva na Zakonu osnovanim razlozima. Poverenik za informacije od javnog značaja u Srbiji Rodoljub Šabić najavio je da će o tim slučajevima obavestiti Ministarstvo kulture u čijoj je nadležnosti podnošenje prekršajnih prijava, odnosno nadzor nad sprovođenjem Zakona. Kazne za ignorisanje zahteva su do 50 hiljada dinara.
Inicijativa mladih za ljudska prava podnela je već sedam zahteva za pokretanje prekršajnog postupka zbog uskraćivanja odgovora. Najpoznatiji je postupak protiv Bezbednosno-informativne agencije koja, kao i Vlada Srbije, više od mesec dana odbija da postupi po odlukama Vrhovnog suda Srbije i poverenika i dostavi Inicijativi odgovor na pitanje o broju prisluškivanih građana u 2005. Ovo je najgrublji primer bahatog ignorisanja Zakona, a o zahteve Inicijative oglušili su se, između ostalih, i Ministarstvo za kapitalne investicije, MUP Srbije u Republička radiodifuzna agencija.
Ustavna garancija postojala je u Povelji o ljudskim i manjinskim pravima, ali je prestala da postoji kad i Državna zajednica SCG. U novom ustavu Srbije trebalo bi da se nađe garancija za ostvarivanje ovog prava u skladu sa međunarodnim standardima. U usklađenom delu nacrta novog ustava čiju verziju sastavljaju Vlada Srbije i ekspertski tim predsednika Republike usaglašena su, prema informacijama kojima raspolaže poverenik Šabić dva člana kojima se reguliše pravo na slobodni pristup informacijama od javnog značaja, odnosno, kako su to zajednički formulisali eksperti, „pravo na obaveštenost“.
Poverenik Šabić smatra da se usvajanjem odredbi o pravu na slobodan pristup informacijama, ponuđenih nacrtom ustava koji je uradila Vlada Srbije, dovelo u pitanje i ono što je u ovoj oblasti već postignuto. U obraćanju skupštinskom Odboru za ustavna pitanja on naglašava da bi se usvajanjem članova koji regulišu „pravo na obaveštenost“ smanjio obim prava na pristup informacijama sadržan u Zakonu i Preporuci Komiteta ministara Saveta Evrope R(2002)2.
Član 51 u usaglašenom tekstu nosi naziv „Pravo na obaveštenost“, a glasi: „Svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo i poštuju. Državni organi i imaoci javnih ovlašćenja nisu dužni da javnosti učine dostupnim jedino obaveštenja koja su proglašena državnom ili službenom tajnom.“
– Već sam naziv „Pravo na obaveštenost“ je neadekvatan. On je fluidan i neprecizan. Pravo na slobodan pristup informacijama podrazumeva mnogo više od apstraktne obaveštenosti. Ono, recimo, podrazumeva neposredan uvid u konkretan dokument, kao i dobijanje kopije. Takvo rešenje proizlazi iz sadržine odredbi apsolutno relevantne Preporuke R(2002)2 Komiteta ministara Saveta Evrope – kaže Šabić za Danas.
Simptomatično je da bi se, u slučaju usvajanja ovog člana, najvišim pravnim aktom sredstvima informisanja dala obaveza, a da se, kada je reč o državnim organima i drugim „imaocima“ informacija, propisuje samo, uslovno rečeno, zaštitna mera, odnosno šta i kada ne moraju. Sve to u državi u kojoj su debeovci i policajci iznad Vrhovnog suda, u kojoj od Ministarstva za kapitalne investicije ne može da se dobije ni podatak o troškovima obnove infrastrukture na jugu Srbije, dok Republička radiodifuzna agencija neće da pruži informacije o konkursu za dodelu frekvencija.
Sagovornik Danasa ističe da formulacija „sredstva obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“ deluje gotovo neozbiljno i da je neko „još dužniji“.
– Pravi korelativ prava na pristup informacijama je obaveza vlasti i to treba izričito predvideti. Još više kritike zaslužuje opredeljenje da se pristup javnosti ograniči formulacijom „obaveštenja koja su proglašena državnom ili službenom tajnom“. Ne samo zbog nepreciznosti, jer nema obaveštenja koja su proglašena tajnom, već eventualno takvih podataka, odnosno informacija. Ali važnije je to što se kao osnov za ograničenje javnosti uzimaju formalne, a ne suštinske činjenice. Dakle, dovoljno je da se neki podatak „proglasi“ tajnim i da automatski bude nedostupan javnosti. I međunarodni dokumenti i uporedna praksa insistiraju na suštinskim, sadržinskim elementima. Znači, za ograničenje pristupa javnosti nije dovoljan samo formalan status tajne, već je potrebno da se tajnom, u svakom konkretnom slučaju, štiti neki drugi društveni, u tom trenutku pretežan interes. Kod nas se, nažalost, nedopustivo često dešava obrnuto – naglašava Šabić.
On ističe da Srbija mora da dobije „preciznu i nedvosmislenu ustavnu garanciju prava na slobodan pristup informacijama u posedu organa vlasti“.
– Odgovarajućom ustavnom odredbom to pravo, kao ljudsko pravo, treba izričito zajamčiti svima i predvideti da se eventualna ograničenja, kad je to neophodno, mogu utvrditi jedino zakonom – zaključuje poverenik Šabić.
Bojan Tončić
