ENReč je o presudama kojima su osporene pravosnažne presude novinarima Željku Bodrožiću i Vladislavu Vujinu. Sudovi u Srbiji su proglasili glavnog urednika „Kikindskih“ Željka Bodrožića i novinara tog nedeljnika Vladislava Vujina krivim za uvredu, a Bodrožića i za klevetu i izrekli novčane kazne koje se u slučaju neplaćanja preinačuju u zatvorske kazne Bojan Tončić
“Kikindske sudije su nas osuđivale godinama za sve i svašta, a više instance to potvrđivale po već uhodanoj praksi srpskih sudija koje uglavnom nisu poništavale presude svojih kolega, ukoliko se, naravno, ne radi o ubicama i prevarantima iz Miloševićevog klana. Kako mi nismo ni lopovi, ni mafijaši, a ni ubice, nama je srpsko pravosuđe presuđivalo ekspresno. Obe presude koje su pale u Strazburu su tipičan primer sprege lokalnih sudija i advokata koji su od Kikinde napravili septičku jamu, a onda nama zbog benignih tekstova natovarivali na vrat krivicu i proglašavali nas zagađivačima sredine”, kaže za e-novine Željko Bodrožić.
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu odlučio je da je srbijansko pravosuđe ograničilo slobodu izražavanja novinara i time prekršilo član 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sud je odredio odštetu za Bodrožića od 500 evra po osnovu nematerijalne štete. Kikindske novine i urednik rubrike Kantar za lokalno odmeravanje Vladislav Vujin tuženi su 2003. zbog teksta pod naslovom Oštrenje u kojem je advokat Slavko Kolarski, pravni zastupnik firme PIK, upoređen sa plavušom.
“Advokat Slavko Kolarski, koji je zastupao i sada pokojnog Dmitra Šegrta u tužbama protiv nas, tužio je Kikindske kad god je mogao i zastupao mnoge druge koje su navodno uvredili i povredili naši tekstovi. U slučaju koji se našao pred sudom u Strazburu, osuđeni smo jer smo u našoj šaljivoj, da ne kažem zajebantskoj rubrici Kantar za lokalno odmeravanje, napisali kako su radnici lokalne Mesne industrije PIK zviždali advokatu Kolarskom, koji je bio pravni zastupnik direktora te firme, a ovaj, Kolarski, nije plavuša. Radnici su bili u štrajku i optuživali direktora da je pokrao firmu, a Kolarski je lepo naplaćivao svoje usluge. Danas PIK ne postoji, propao je skroz na skroz, radnici su ostali bez posla i bez bilo kakvih akcija, protiv direktora je bilo podneto više od 20 krivičnih prijava, ali on do danas nije osuđen, ali jesmo mi i platili smo, za naše uslove, veliku novčanu kaznu”, kaže Bodrožić.
Sud u Strazburu je, za razliku od prvostepenog kikindskog i drugostepenog zenjaninskog, zaključio da je tekst o Kolarskom „podrugljiv“, ali da se „ne može shvatiti kao bezrazložno vređanje ličnosti tog advokata“.
“Drugi slučaj je proistekao iz mog komentara povodom gostovanja istoričara Jovana Pejina na Televiziji Novi Sad, u emisiji Otkopčano, autora Blaže Popovića. Pejin je, objašnjavajući kako je Vojvodina srpska i samo srpska, izjavio kako vojvođanski Mađari i nisu Mađari, već Srbi, a tome svedoče njihova lepa slovenska lica. Kako je Pejin, inače rođeni Kikinđanin, i tokom devedesetih, preko lokalnih novina Komuna, koje je uređivao još jedan naš poznati tužitelj Rajko Raja Popović, iznosio slične stavove, ja sam napisao žestoki komentar i nazvao ga fašistom i idiotom. On se, dakako, uvredio i presavio tabak, a sudije su procenile da je priznati naučni radnik, da su mu povređeni čast i ugled i odrale me sa više od 100 hiljada dinara. Pejin i dalje gusla u istom stilu i jedan je od predvodnika fašističke misli u Vojvodini, a Blažo Popović je voljom demokratskih vlasti u Pokrajini postavljen za direktora Televizije Vojvodina, valjda zbog izuzetnog minulog rada”, ogorčen je Bodrožić.
Naš sagovornik je zbog presuda dva pomenuta suda 2005. već dobio državu pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava (Srbija je, po presudi,u slučaju krivične osude Željka Bodrožića, novinara i urednika “ ugrozila slobodu izražavanja zagarantovanu članom 19. Pakta o građanskim i političkim pravima”. Ovaj slučaj koji je YUCOM vodio pred Komitetom Ujedinjenih nacija za ljudska prava, predstavlja prvu odluku ove vrste kojom se našoj državi nalaže da preduzme konkretne mere, uključujući ukidanje presude, restituciju kazne, kao i vraćanje sudskih troškova.
“Žao mi je što će sudijske brljotine plaćati svi građani ove države, ali još žalije mi je što smo u mnogim slučajevima propustili da se obratimo Sudu u Strazburu. No, dobro je da smo uopšte i opstali kao novinari i da naše novine još uvek izlaze, jer je intencija naših tužilaca i bila da nas finansijski unište i nauče pameti, kako je svojevremeno i izjavio advokat Kolarski. Paradoks je i da smo mi jedva preživeli prethodne godine i još uvek nam bankrot visi nad glavom, dok oni koji zaista zloupotrebljavaju novinarske slobode, koji koriste najprizemniji rečnik i lažima i falsifikatima služe mafijašima i tajkunima za najprljaviji obračune, opstaju bez problema. Opstaju i u demokratskoj vlasti napreduju i oni koji su svojevremno promovisali govor mržnje, a danas su upravnici javnih servisa, a nama ostaje da se borimo za opstanak ko zna do kad. Ali, i to je mnogo bolje, nego biti naprimer Blažo, pa makar nikada ne videli javni servis”, naglašava Željko Bodrožić.
Željko Bodrožić
