ENCitirana odredba člana 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije privukla je priličnu pažnju javnosti. Kako je to kod nas uobičajeno, najviše pažnje privlačila je s obzirom na njene moguće kadrovske konsekvence. Nažalost, s obzirom na to da neke druge stvari objektivno zaslužuju veću pažnju. Razume se da – i sa pragmatičnog i sa principijelnog stanovišta – u demokratskom društvu pitanje intervencije u status, odnosno mandat ljudi zaduženih da vode nezavisne institucije, nikada nije nebitno. S tim u skladu, to da li će sa guvernerom NBS i Poverenik za informacije biti (kako guverner slikovito reče) neka vrsta deserta na postizbornoj slavljeničkoj trpezi, naravno nije nevažno, ali svakako nije najvažnije.
Sa stanovišta slobode pristupa informacijama daleko važnija su pitanja koja su posledica činjenice da nije nimalo jasno šta se sve može podrazumevati pod „usklađivanjem sa Ustavom zakona kojima se uređuje ostvarivanje prava građana na obaveštenost.“ I, naravno, to što ta nejasnoća može, i hipotetički i realno, imati za posledicu snižavanje već ostvarenog nivoa slobode i prava.
Mnogo toga je ostalo nejasno. Koji su to zakoni koje treba uskladiti sa ustavnim „pravom na obaveštenost“, šta god to pravo podrazumevalo? Sledeći apstraktnu logiku, ostaje da pretpostavljamo da to prvo može biti Zakon o javnom informisanju, potom Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, a dalje i eventualno još neki drugi zakoni (Zakon o RRA….).
Već na samom početku, u vezi sa usklađivanjem sa Ustavom Zakona o javnom informisanju, uočavaju se dve delikatne stvari. Prva je vezana za odredbu člana 50, stav 1 Ustava Srbije koja predviđa da je „svako slobodan da bez odobrenja, na način predviđen zakonom, osniva novine i druga sredstva javnog obaveštavanja“. Svako je i država, pokrajina, lokalna samouprava. Ova odredba im, bez obzira na neke naknadne odredbe, omogućava da slobodno osnivaju (štampane) medije. Ta sloboda se zakonom ne može ukinuti, zakonu je ostavljeno samo da uredi način ostvarivanja te slobode. Usklađivanje Zakona o javnom informisanju, odnosno ponovno otvaranje mogućnosti da vlast osniva sopstvene medije, moglo bi dovesti u pitanje do sada mukotrpno ostvarene, kakve takve rezultate depolitizacije medija.
Drugi problem se javlja u vezi sa famoznim „pravom na obaveštenost“. Ovaj, i terminološki i sadržinski neuobičajen pravni standard, izražen je kroz ustavnu odredbu „svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“.
Na prvi pogled ova norma deluje kao prazna proklamacija, a ne prava pravna norma. Ipak, ako se ispostavi da nije tako, konsekvence bi mogle biti vrlo neprijatne. Naime, striktnim tumačenjem citirane odredbe neminovno dolazimo do zaključka da su mediji dobili obavezu da istinito, potpuno i blagovremeno obaveštavaju svakog. I to izuzetno složenu obavezu. Šta je istinito, šta potpuno, šta blagovremeno? Ko to ocenjuje?
Budući da važeći Zakon o javnom informisanju delovanje sredstava javnog obaveštavanja ne stavlja u kontekst obaveze, nego u kontekst slobode, predviđajući da oni „slodobno objavljuju ideje, informacije i mišljenja“, nameće se zaključak da bi usklađivanje sa Ustavom moglo voditi pretvaranju slobode u obavezu, što je, razume se, sa stanovišta savremenih standarda neprihvatljivo. Ako bi usklađivanje podrazumevalo i to da vlast procenjuje kvalitet izvršenja „obaveza“, to bi nas moglo odvesti i decenijama unazad. A, „organ nadležan za praćenje ostvarivanja prava građana na obaveštenost“ je ante portas. Zato, ako je već neminovno da dobijemo organ ovog neverovatno neobičnog naziva, bez obzira što nije jasno ni šta bi mu bio delokrug, ni kakva bi mu bila ovlašćenja, morali bi učiniti nespornim bar to da u njegov eventualni sastav mogu ući samo ljudi iz sveta medija, iz struke, a ne politike.
Mnogo je nejasnoća i bilo bi dobro da one, bar tamo gde je moguće, što pre budu otklonjene. Do tada, količina nepreciznosti i dilema, neprimerena i aktu daleko manjeg pravnog značaja, svakako će predstavljati više nego solidnu osnovu za kritike sa brojnih, različitih aspekata.
Konačno, kakve god kritike Ustavni zakon zaslužuje, zbog onog čim se bavio i načina na koji je to činio, možda još veće kritike zaslužuje zbog stvari kojima se uopšte nije bavio. Primer za to je pitanje zaštite podataka o ličnosti. Novi Ustav zajamčio je zaštitu podataka o ličnosti, ali apstraktna ustavna garancija nije, ni na kakav način, operacionalizovana Ustavnim zakonom. A, u poslednjem izveštaju Evropske komisije konstatuje se da je u Srbiji postojanje pravila o zaštiti podataka o ličnosti čisto teorijsko, da primena tih pravila nije obezbeđena, te da to ostaje razlog za zabrinutost. Očigledno tačno, ali, naravno, ne za njihovu, već za našu zabrinutost.
Rodoljub Šabić
Autor je poverenik za informacije
