ENRasprava o pretnjama i pritiscima na koje se žalilo ovo, po zakonu, nezavisno telo, trajala je tri sata, a možda je prevagnulo i to što su članovi Komisije javno priznali da im niko nije pretio smrću da bi glasali onako kako odgovara prvom srpskom tajkunu. Čedomir Radojčić je tražio da mu se pojasni definicija pretnje i pritiska: „Ako me pitate da li je bilo pretnji i eliminacijom, mogu da kažem da nije… Pretnja i pritisak postoje i u atmosferi koja se stvori”, naveo je on.
Dan kasnije, ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić požalio se na pritisak, ali međunarodni. Izveštaj u kome jedna međunarodna nevladina organizacija teško optužuje Srbiju za stanje u domovima za decu s posebnim potrebama proglasio je zlonamernom kampanjom protiv naše zemlje, u čemu mu se u četvrtak pridružio i premijer Koštunica. Nije istina da mučimo decu time što ih vezujemo za krevet, objasnili su zdravstveni radnici: radimo to da bismo ih sprečili da se samopovređuju.
Reči mogu biti ubojito oružje. Predsednik SAD Džordž Buš, na primer, ne voli kada mu iz Evrope kažu da muči zatvorenike u Gvantanamu. Doskora je imao državnog tužioca, Alberta Gonzalesa, koji je umeo pravničkim rečnikom da lepo „objasni” da tortura potapanjem, u stvari, strogo zakonski gledano, i nije mučenje, i da se na SAD ne odnose Ženevske konvencije.
U skoroj prošlosti Amerikanci nisu dali ni da se bombardovanje Jugoslavije naziva ratom. Bila je to, po njihovom mišljenju, tek „vazdušna kampanja”, a još češće samo „humanitarna intervencija”. Bekstvo Srba iz Hrvatske malo ko je na Zapadu 1995. nazvao pravim imenom: najvećim etničkim čišćenjem posle Drugog svetskog rata u Evropi. Zapadni listovi nalazili su eufemizme po kojima je stanovništvo samo „otišlo”.
Ponekad je i novinarima potrebna hrabrost da stvari nazovu pravim imenom. Vladimir Beba Popović imao je mnoge kontakte sa novinarima u Beogradu, ali je samo Gordana Suša javno rekla da je bivši šef Biroa Vlade Srbije na nju vršio pritisak. Neke kolege iz branše su njegov način komuniciranja sa novinarima smatrale dopustivim, ali je verovatno Gordana Suša ta kojoj možemo da zahvalimo što danas političari i njihovi portparoli dobro paze da se ne zamere novinarima. Javnost ne voli da čuje da vlast pritiska štampu, a birači imaju načina da se vlastima osvete – na izborima.
Tajkuni su manje oprezni, možda i zato što javnost ne može da smeni tajkuna sa vlasti u njegovoj kompaniji. Valjda se zato vlasnik Delte oseća dovoljno komforno da zove urednike i novinare „Politike” i kritikuje ih zbog „manjka patriotizma”. (Taj manjak se, po Miškovićevom mišljenju, ogleda u nedostatku podrške lista njegovoj poslovnoj imperiji. Ne vidi ga kod sebe, kad porez od prodaje njegove banke završava na Kipru umesto u Srbiji.)
Uputstvo za tajkune: nemojte da „savetujete” one koji nisu vaši zaposleni kako da rade svoj posao. Kako god vi to zvali, to je pritisak.
Ljiljana Smajlović
