ENDržavni mediji čine manje od 10 odsto od ukupnog broja medija i u njima radi relativno mali broj ljudi, što pokazuje da za sporu privatizaciju nisu bili presudni ekonomski, već, pre svega, politički interesi i namera države da zadrži kontrolu u ovoj sferi. Ove ocene čule su se i na jučerašnjem skupu koji su organizovali Misija OEBS-a u Srbiji, USAID i Ireks na temu „Šest godina privatizacije medija u Srbiji – kako dalje?”.
Analizirajući stanje, Goran Cetinić, samostalni medijski konsultant, primetio je da je privatizaciju pratila i propaganda da će mediji biti prodati u bescenje, da će ih umesto ljudi iz struke kupiti pekari, kafedžije i slične gazde, da će uslediti otpuštanje zaposlenih, a podgrevane su i sumnje da će nove gazde obavezno da ugase glasila na manjinskim jezicima. Krajem godine pojavila se i nova prepreka, jer su doneta dva nova zakona po kojima je, najkraće rečeno, moguće da država bude vlasnik medija.
Najveći otpor, po njegovim rečima, potiče od lokalnih moćnika koji se boje da će privatizacijom izgubiti „svoje” glasilo preko koga šalju političke poruke, što je često bivalo udruženo sa strahom zaposlenih od otkaza.
U celom poslu primenjena je taktika odugovlačenja, smatra dr Rade Veljanovski, medijski ekspert, navodeći da su politički razlozi bili najpresudniji da se taj proces ne okonča ranije. Jedan od najprečih poslova, po njegovom mišljenju, jeste da se stave van snage odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi i Zakona o glavnom gradu koje dopuštaju državi da bude osnivač i vlasnik medija.
I advokat Nebojša Samardžić smatra da sporne odredbe treba ukinuti jer su zakoni o javnom informisanju i onaj o radiodifuziji izričito isključili državu kao vlasnika medija. Bilo bi logično da tu koliziju propisa otkloni Ustavni sud Srbije, ali bi sporne odredbe mnogo brže mogla da preinači vlada, odnosno parlament.
M. Petrić
