„Projekat Pegaz“: Duboko u utrobi tehnokapitalizma

„Da li je advokat legitimna meta? Aktivista za ljudska prava, da ili ne? A 16-godišnjak? Odgovor glasi: zavisi“, kuha nam verbalnu čorbu relativizacije Hulio Shalev, bucmasti štreberko koji je NSO grupu osnovao, kako kaže, u kokošinjcu jednog kibuca.

Otkriće konzorcijuma novinarskih organizacija koje je nakratko uznemirilo svetsku javnost, pokazalo je da je sofisticiranim softverom Pegaz u planu bio nadzor bar oko 50.000 ljudi, od čega 180 novinara. Potvrđeno je da je softver (zlo)upotrebljen u Mađarskoj, Azerbejdžanu, Bahreinu, Meksiku, Maroku, Saudijskoj Arabiji, Kazahstanu, Ruandi, Indiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Brutalna likvidacija novinara Džamala Kašogija, čije je telo nakon egzekucije hladnokrvno raskomadano u saudijskoj ambasadi, takođe je dovedeno u vezu sa Pegazom. Forenzička analiza telefona je pokazala da je i pre i posle ubistva ubojiti softver korišćen kako bi se pratili Kašogijeva supruga i njegovi najbliži saradnici.

Među targetiranima bili su i roditelji 43 ubijena studenta na Učiteljskom univerzitetu u Ajocintapi 2014. godine. Ovo je jedan od najstrašnijih slučajeva u (odveć nasilnoj) istoriji Meksika za koje se sumnjiči mreža korumpiranih policajaca i narko-kartela.

Kadija Ismailova je jedna od najpoštovanijih azerbejdžanskih istraživačkih novinarki. Za svoj rad nagrađena je sa 18 meseci  zatvora u kom je odbijala da pije lekove u strahu od trovanja, čak i kada je imala ozbiljne bolove. Pet godina joj je bilo zabranjeno da putuje van zemlje. Pegaz je sleteo i na njen telefon.

„Ne možete kritikovati proizvođača automobila, ako se pijani vozač slupa“, portparol NSO grupe podastire relativizatorsku analogiju. Možemo, ako je automobil imao ugrađenu falinku, visok potencijal za kvar, a pogotovo ako je „pijani vozač“ iz službe državne bezbednosti nelegalno ugrozio prava i živote nevinih ljudi.

Brojni „obični građani“, takozvani „civili“, sa nevericom skrolaju vesti o ovoj aferi i odmahuju glavom kojom se valja stari-dobri argument: mi nemamo šta da krijemo, ne čačkamo mečku, šta mene briga, Ozna svakako sve dozna.

Da, svi mi znamo da nas prisluškuju i nadziru – „duboka država“, kako kaže opšte mesto,  ali povremeno tuširanje novootkrivenom toplom vodom nije loše, jer su prevara, kao i ideologija, najučinkovitije onda kad su samorazumljive i neprimetne.

Epistemološka nejednakost: Znanje je moć moćnih

Industrija sofisticiranog softverskog špijuniranja beleži ozbiljan rast poslednjih godina, a prema izveštaju organizacije Privacy International, samo u 2016. godini je bilo 528 takvih kompanija, dominantno iz SAD, Evrope, dok je lista, naravno, predvođena izraelskim firmama. Prema izveštaju Financial Times, one zarađuju deset puta više nego konkurenti iz SAD. Prednost Izraela se krije u hegemoniji vojnog i bezbednosnog sektora nad čitavim društvom, ali i izrazito tehnološki naprednoj populaciji i sistemu obrazovanja. Izrael je, takođe, i meka preduzetničkog duha, pa se to znanje & obrazovanje obilato koriste za oplodnju kapitala. A kada je biznis u pitanju, regulacija, i bilo kakvo ustručavanje, jednostavno je – loše za biznis.

U tržišnom ratu sa svojim metama kao što su proizvođači tehnološke opreme Epl, dileri softvera za špijunažu su razvili vrhunsku mrežu stručnjaka, insajdera i fiksera kako bi brže-bolje proizveli razbijače enkripcije. Sam Pegaz je jasan pokazatelj koliko je taj proces daleko odmakao. Ovaj softver, pored zaražavanja prilikom otvaranja linkova ili raznih aplikacija, može da vam preuzme telefon bez ikakve interakcije (tzv. zero-click), odnosno samo pozivom na koji ni ne morate da se javite.

Enkripcija ne igra nikakvu ulogu. Napadači mogu da dobiju pristup praktično svim podacima u vašem telefonu: od SMS-ova koje ste slali roditeljima u vezi sa zdravstvenim stanjem, video-snimaka sa privatnih proslava na kojima ste se malo više (p)opustili, fotografija koje ste delili sa vašim ljubavnim partnerima, svih mogućih prepiski na društvenim mrežama, pa do vaših trenutnih GPS podataka. Još strašnije, postoji mogućnost i daljinske aktivacije mikrofona i kamere vašeg telefona. U tom slučaju jedina preostala zaštita nam je da se društveno izopštimo i pridružimo Dionisu u onom čuvenom buretu.

Možda su sada mete aktivisti i novinari, ali istorija tehnoloških revolucija u kapitalizmu nam pokazuje da ono što se prvobitno koristi u jednoj društvenoj niši, sutradan je već model za čitavo stanovništvo.

„Jedan od najvećih problema je to što mi ne znamo šta je poslednje što Pegaz uopšte može da uradi“, upozorava Eva Galperin, direktorka za sajber bezbednost. „Ne znamo kako da treniramo aktiviste i novinare. Uvek smo u strahu da ne damo savet koji više ne važi ili je čak pogrešan“.

Upravo u ovome leži suština. Stručnjaci u ovom polju su toliko daleko odmakli da je diskrepanca između njih i generalnog stanovništva gotovo nepremostiva. A digitalni svet koje oni monopolom na znanje kontrolišu, u poznom kapitalizmu 21. veka je polje u kome se odvija verovatno najveći deo ljudske interakcije, sa izrazitom tendencijom rasta. Kiborgizacija čoveka je odavno počela, a to što se niko od telefona ne odvaja ni za porodičnim ručkom je naš najmanji problem.

U vremenu poremećene pažnje, koja je (i) direktna posledica multitaskinga i obilja u digitalnom svetu, ekstremizam „špijunske priče“ kojom se targetiraju opasni po sistem, treba iskoristiti i za razgovor o tome koliko smo mi svi u stvari zarobljenici tehnologije i interneta.

Na koje sve načine je navodno polje slobode u stvari slobodno polje za eksploataciju, nadzor, komodifikaciju naših aktivnosti, pa čak i algoritamsku modifikaciju naših želja? Koliko smo svi mi u stvari korisnici (tehnologije), a koliko smo u stvari – iskorišćeni?

Diktatura algoritma: Ne špijuniraju nas samo špijuni

Fetišizatori ideja „individualne slobode“, koji u bilo kakvoj regulaciji vide korene totalitarizma, u stvari su samo korisni (politički) idioti neoliberalnog kapitalizma. Upravo se u nezajažljivom ekonomskom konceptu koji podstiče besomučno osvajanje novih prostora „slobode“ (čitaj: prostora za slobodnu eksploataciju) i krije problem sa internetom i novim tehnologijama.

„Kako je ostalo malo toga da se komodifikuje, poslednja netaknuta teritorija je bilo ljudsko iskustvo. U 1986. godini jedan odsto svetskih informacija je bilo digitalizovano. U 2013. je to 98 odsto“, slikovito kaže Šošana Zubof, američka filozofkinja i kreatorka koncepta „nadzirućeg kapitalizma“ („surveillance capitalism“) koja godinama pasionirano opisuje digitalnu zamku u koju smo svi upali, a o kojoj se nedovoljno govori.

Mi smo praćeni, nadzirani i bez klasičnih špijunskih korporacija kao što je NSO grupa. Svaki naš klik ili skrol na internetu je trag koji digitalni giganti – Gugl, Fejsbuk, Majkrosoft, Amazon, Epl – obrađuju u svojim algoritamskim fabrikama, i prodaju je oglašivačima, a onda i nama samima.

Naše privatno iskustvo za njih je samo sirovi materijal za obradu i predviđanje našeg ponašanja, dok smo već neko vreme i u fazi kada je i naše sopstveno ponašanje na internetu modifikovano i više nije – organski naše. Ono što mislimo da su naše želje, u stvari je u značajnoj meri rezultat dugotrajne algoritamske manipulacije za koju više ne znamo koren niti kako nas je odvela na prokleti sajt za kupovinu surf dasaka u selu Teahupo, na Tahitiju, u Francuskoj Polineziji, ili pak ka seriji marokanskih trep spotova sa pozamašnom količinom autotjuna.

Svaka interakcija na internetu je potencijalni ekonomski proizvod, a naše ponašanje je toliko pomno proučavano, pa zatim prikladno podsticano ili kažnjavano, a sve kako bi se dobili ishodi najprofitabilniji za kompaniju/klijenta. Kako objašnjava Zubof, internet funkcioniše kao “jednosmerno ogledalo“. Korporacije mogu da gledaju sve što radimo, i da besplatno uzimaju naše podatke, dok mi nad tim procesom nemamo nikakvu kontrolu, prevashodno jer je država, odbacujući koncept „javnog dobra“, stala na stranu globalnog kapitala.

Suštinski, svi mi smo radnici tehnoloških giganata, a s obzirom na to da je internet postao svet za sebe – mesto za igru, druženje, posao, aktivizam, a često sve to istovremeno – gospodari interneta su praktično naši poslodavci, iako sa njima nismo potpisali nikakve ugovore o radu. U narativ da je internet samo nesputani prostor slobodne razmene i kreativnosti ne veruju više ni opskurni libertarijanci iz San Franciska, mikrodozirani najfinijim LSD-jem.

Gugl, koji svoj snažan uspon beleži nakon 2001. godine, u startu je znao da su metode koje koristi morale da budu suptilno neprimetne, jer besplatnu dozvolu za otimanje i prodaju ličnih podataka/preferencija niko pri čistoj pameti ne bi dao.

Fejsbuk je, nakon pritiska javnosti, priznao da je 2012. sproveo tajno istraživanje na oko 700.000 korisnika mreže, manipulišući njihovim profilima, kako bi proverio kako će to uticati na njihovo raspoloženje, navike i međusobne odnose među korisnicima.

Sam Mark Cukenberg odavno tvrdi da „privatnost više nije društvena norma“, a nedavno je najavio da će Fejsbuk preći sa toga da bude društvena mreža u meta-kompaniju gde će ljudi moći da rade, igraju se i komuniciraju u „virtuelnoj sredini“. To bi bio, kako objašnjava, interaktivni internet gde bi ljudi ne samo gledali sadržaj, već bili deo istog. Prevara se krije u tome što mi već odavno živimo takav svet.

Menadžer Gugla Erik Šmit u jednoj izjavi za medije iskoristio je čuveni i najopasniji argument u opravdavanju njihovog modela poslovanja: „Ako imaš nešto što ne želiš da ljudi znaju, možda ne treba to da radiš uopšte“. Da, samo što bi takva logika vodila do potpune društvene samocenzure, ultimativnog konformizma i najcrnjeg tehno-totalitarizma, jer bi panoptičke korporativne oči pokrile svaki kutak slobode i sprečile svaku eventualnu pobunu – i to u njenom samom začetku.

Diktatura algoritma danas kroji i socijalne odnose, a brojni su primeri kako se time opravdavaju nepravda, nejednakost i smanjena socijalna davanja. Američki nezavisni medij Propublika otkrio je nedavno kako mašine za veštačko disanje tajno šalju podatke osiguravajućim kućama o tome da li pojedini osiguranici imaju poremećaj spavanja, a sve kako bi im se smanjile isplate.

Žrtve algoritamske ekonomije su i samohrane majke, prekarni radnici bez zdravstvenog osiguranja, mladi Afroamerikanci, porodice koje se bore da dobiju prvi stambeni kredit i brojne druge ugrožene/diskriminisane društvene grupe. Algoritam nije očišćen od predrasuda, naprotiv, njegova surova logika racionalizacije poslednji je stadijum neodarvinizma.

Demokratska Narodna Republika Kina već godinama eksperimentiše sa tehnološki naprednim socijalnim kreditnim sistemom u kome se njeni građani rangiraju – kažnjavaju i nagrađuju – po tome da li ispunjavaju tražene socijalne norme.

Metodologija je tajna, ali dosadašnji izveštaji pokazuju da Kinezi koji su obuhvaćeni tim sistemom mogu biti kažnjeni ako voze loše, kupuju previše video-igrica, ili puše u zonama u kojima to nije predviđeno.

O bilo kom trenutnom sistemu da je reč, oni društveno privilegovani će videti najbolje od tehnologije koja će praktično biti napredni produžetak njihove stečene društvene moći, dok će baš zbog toga istovremeno i formirati opasnu ideologiju pravdanja takvog stanja stvari – i svoje klasne pozicije.

Neoliberalni model eksploatatorskog nadzora koji surovo udara po sirotinji ili kineski model hipermikromenadžmenta koji kontroliše i najsitnije aspekte ljudskog ponašanja, predstavljaju logičan put zapadnog i istočnog prosvetiteljskog projekta ljudske emancipacije. Stvaranje ekspertskih elita sa ogromnom koncentracijom znanja i moći, nesumnjivo vodi čovečanstvo u možda najopasniji totalitarni ćorsokak do sada.

Nejednakost i nepravda će na ovaj način biti matematički opravdani, dok će prostor za istinsku slobodu, grupno organizovanjei/ili disidentstvo, biti manji nego ikad u dosadašnoj istoriji. Svojevrsna “epistemološka nejednakost“, kao i svaka druga, ozbiljan je problem i za koncept demokratije. Takva nejednakost do sada je bila uglavnom vezana za ekonomsku i biznis elitu, a sada su joj se pridružili i tehnološki stručnjaci.

Međutim, u neoliberalnoj ekonomiji, te dve elite su savršeno isprepletane. Ono što je interesantno jeste da u svim mejnstrim raspravama o regulaciji interneta koje dobijaju sve veći zamah, reč neoliberalni kapitalizam retko nalazi mesto. Možda zato što je on ideološka slepa mrlja i tabu koji se retko dovodi u pitanje u medijima, političkim debatama, pa čak i akademskoj zajednici.

A bez dovođenja u pitanje kapitalističkog društveno-ekonomskog modela, tehnološki šamani – neoelitisti kroz čije inovacije provejava zloduh konkvistadorskog kolonijalizma – biće do kraja na pogrešnoj strani (kraja) istorije. Na nama, „civilima“, odgovornost je da ih gurnemo ka suprotnom polu ideološkog klatna.

Međutim, paradoks je u tome da su „civili“ – nesvesni digitalni radnici – najmanje svesni svog rada. Toliko smo uronjeni u digitalnoj citoplazmi da smo zaboravili kako smo u stvari duboko u utrobi tehno-kapitalističke zveri. NSO grupa se branila da je softver Pegaz predviđen za hvatanje kriminalaca i terorista. Jeste li zaista sigurni da jednoga dana sistem neće tako i vas označiti? Ili možda vaše najmilije?