EN
Transfobične rodne dezinformacije u tabloidima
U medijima tabloidnog sadržaja susrećemo se sa vestima i podacima o promeni pola koje nisu istinite. U tekstovima se može primetiti nepoznavanje osnovne terminologije u vezi sa trans zajendicom, ali i izrazit senzacionalizam. Takođe je prisutno i neopravdano deljenje intimnih informacija. Postoje Preporuke za medije o izveštavanju o trans osobama koje je izradio radni tim Gayten-LGBT na čelu sa Milicom Jeremić, ali tabloidi se na njih ne osvrću. Preporuke navode da priče koje se tiču trans osoba u medijima doprinose negativnim stereotipima o trans osobama i zajednici. Novinari/ke mogu da pomognu da se to stanje stvari ispravi upotrebom jezika koji pokazuje poštovanje prema trans osobama i koji štiti privatnost i dostojanstvo trans osoba. Prilikom izveštavanja nephodno je izostaviti zdravstvenu istoriju, ne zalaziti u prošlost transrodne osobe i pružiti posebnu zaštitu maloletnim licima koji predstavljaju posebno ranjivu grupu.
Jedan od tekstova koji se pojavio na brojnim portalima (Alo, Kurir, Informer, Pink) koji se bavi transrodnim ženama, ima, između ostalih, i sledeći naslov: SVE O PROMENI POLA MIKE I GIBE VASIĆA! Bili na hormonskim terapijama, operisali se u Beogradu, a evo kakvi su im sada planovi!. U ovom tekstu iz 2023. godine moguće je uočiti nerelevante podatke (prethodna imena, komentarisanje fizičkog izgleda, spominjanje prošlosti). Medijima je ova tema bila zanimljiva budući da se radi o ličnostima koje su deo rijalitija, pa je tako senzacionalistički naslov neophodan kako bi privukao pažnju. Na osnovu nekih drugih primera (NE PLANIRA DA PROMENI POL! Transrodna pevačica šokirala izjavom: Zaboravljam da sam muško!, Aleksandar iz Novog Sada je rođen kao žena: “Živeo sam tuđ život, sad ne pristajem na to da se krijem”, Menjaju polove kao čarape: Rođeni kao braća, sada žive kao sestre (VIDEO) (FOTO)) zaključuje se da često novinarima koji pišu ovakve tekstove nije jasno šta promena pola podrazumeva. Tačnije, često se pod promenom pola misli isključivo na medicinsku tranziciju.
Promena pola može se definisati kao skup medicinskih mera koje mogu, ali ne moraju da uključuju psihološke, endokrinološke i hirurške postupke koji za cilj imaju usklađivanje fizičkog izgleda osobe sa njenim rodnim identitetom. Međutim, važno je napomenuti da transrodne osobe nisu dužne da prođu kroz sve ili bilo koji od koraka, kako bi njihov rodni identitet bio smatran validnim i bio prepoznat od strane države. O tome nam govori i praksa Evropskog suda za ljudska prava (ESZLJP) u Strazburu. Godine 2021. ESZLJP je odlukom u slučaju X. and Y. v. Romania zaključio da predviđanje hirurške intervencije prilagođavanja pola kao nužnog uslova za pravnu promenu pola predstavlja neopravdano mešanje u privatni život transseksualne osobe. Drugim rečima, prema evropskim standardima, pravna promena pola ne bi trebalo da podrazumeva nametanje bilo kakvih uslova transrodnim osobama, već pojedinci imaju slobodu da biraju hoće li se podvrgnuti medicinskim/hirurškim intervencijama. Ukoliko se transrodna osoba koja živi u Srbiji odluči za pravnu, ali i biološku promenu pola, potrebno je da zna da celokupna procedura zahteva puno vremena, da je diskriminacija deo svakodnevnog iskustva, a da se često kao još jedna otežavajuća okolnost navode nedovoljno stručna lica koja su deo različitih institucija.[1]
Evropsko zakonodavstvo: šta je istina?
Uglavnom tekstovi koji se bave donošenjem zakona, koji poboljšavaju položaj trans zajednice, krše kodeks, nisu objektivni i narušavaju dostojanstvo osoba o kojima se piše i to kako bi se prouzrokovala šteta, ne samo transrodnom pojedincu nego čitavoj zajednici. Uzmimo za primer, tekst Informera objavljen 13. marta ove godine: „Nakaradni zakon omogućava deci da promene pol sa 15 godina! Crna Gora pred ispitom morala i etike”. Ovako glasi naslov koji govori o mogućnosti prepoznavanja rodnog identiteta po osnovu samoodređenja koji će omogućiti transrodnim osobama promenu oznake pola i matičnog broja u ličnim dokumentima. Nazivanje zakona koji postoji i adekvatno funkcioniše u brojnim evropskim zemljama „nakaradnim“ deo je propagande protiv LGBT zajednice, Zapada i EU. Ne samo da ne predstavlja objektivno izveštavanje, već može da dovede do brojnih posledica budući da podstiče mržnju i netrpeljivost (koja se u tekstu pravda religijom)[2].
Najskorija dezinformacija vezana za zakonodavstvo koje se tiče trans zajednice, pojavila se pre nekoliko meseci. Nakon što je najavljeno da će u Nemačkoj na snagu stupiti zakon koji će omogućiti lakšu (pravnu) promenu pola, na balkanskim portalima usledili su tekstovi koji tvrde da će deca moći sama da menjaju pol:
Njemačka uvodi “olakšice” za promjenu spola maloljetne djece, NJEMAČKA JE USVOJILA NOVI ZAKON: Promjena spola sada je dopuštena jednom godišnje, NOVI ŠOKANTNI ZAKON: Nemci će moći da menjaju pol svakih godinu dana, dovoljno je samo jedno, MENJAĆE POL NA GODINU DANA Nemačka uvodi novo pravilo, svako može da bude sve ili ništa, Dovoljno će biti podneti samo zahtev: Nemci će moći da promene pol više puta godišnje.
Ovi naslovi i tekstovi primer su manipulisanja činjenicama, kako je to već prenelo Raskrinkavanje.
Naime, Zakon koji u Nemačkoj stupa na snagu 1. novembra 2024. zameniće prethodni iz 1981. godine. Zakon od pre nekoliko decenija predviđao je da je za promenu pola neophodno priložiti dve psihološke procene. Uskoro će biti neophodne samo dve izjave, što olakšava samu proceduru. Kako bi promenila pol (što ne podrazumeva bilo kakve medicinske procedure, što u tekstovima nije naznačeno) osoba treba da informiše lokalnu matičnu službu i sačeka tri meseca. Jedina obaveza je da narednih 12 meseci ostaje pri svojoj odluci, a posle godinu dana može se predomisliti ili izabrati neku novu opciju (muško, žensko i drugo). Po Zakonu o rodnom samoopredeljenju ne postoji starosni limit, odnosno deca ispod 14 godina mogu da traže službenu promenu biološkog statusa uz saglasnost roditelja (sud će doneti odluku u slučaju protivljenja roditelja). Mladi između 14 i 18 godina mogu to učiniti bez pristanka roditelja.
Na primeru Nemačke može se videti da ne postoji mogućnost da deca samostalno promene pol (dok ne napune 14 godina). U mnogim državama postoje određena ograničenja. Neke zemlje EU nude slične mogućnosti kao i Nemačka, ali npr. u Francuskoj (koja se prema istraživanju organizacije Rainbow Europe iz 2023. godine nalazi na 10. mestu po pravima LGBT osoba) ne postoji mogućnost promene pola za maloletna lica bez pristanka roditelja (isti slučaj je i u Austriji), niti se nebinarnost priznaje zakonski. U Italiji se trans zajednica susreće sa određenim poteškoćama, budući da se i dalje zahteva mišljenje stručnjaka i primena hormonske terapije za (pravnu) promenu pola. Iako se Belgija prema istom izveštaju nalazi na drugom mestu, to ne podrazumeva idealne uslove – za decu mlađu od 12 godina neophodna je saglasnost roditelja za promenu imena. Malta se nalazi na prvom mestu, nudeći izuzetno kvalitetan pravni okvir za LGBT zajednicu i mogućnost da stariji od 16 promene pol bez saglasnosti roditelja.
Sve ovo nam govori o činjenici da EU pruža adekvatnu pravnu zaštitu trans osobama, ali takva situacija prisutna je samo u liberalnim demokratijama. Mnoge druge zemlje koje su deo Evropske unije (ili su u procesu pridruženja) ne mogu se pohvaliti poštovanjem ljudskih i manjinskih prava, pogotovo LGBT prava. U Mađarskoj je nemoguće odlučiti se za promenu pola. Predviđen je nepromenljiv upis pola po rođenju u matične knjige, što sprečava transrodne osobe da promene ime i polnu oznaku. Ista situacija je i u Bugarskoj, koja je prošle godine u izveštaju organizacije Rainbow Europe zauzela 40 mesto od 49 evropskih zemalja. Od svih zemalja koje su članice EU, jedino se ispod Bugarske nalaze Rumunija i Poljska.
Dezinformacije za očuvanje tradicionalne porodice
Uoči Europrajda koji je održan 2022. godine u Beogradu, na internetu je osvanuo video Milke M. kao klasičan primer dezinformacije. U snimku, ona navodi da živi u Nemačkoj sa osmogodišnjim sinom i da je od ministarstva dobila pismo da deca u utorak treba da promene svoj svakidašnji način oblačenja, odnosno Milka u snimku kaže da se zahteva sledeće: “ako imamo sina, da se obuče u haljinu, ako imamo ćerku, da se obuče kao dečak. Da bi deca saznala da li su muškog ili ženskog pola”. U intervjuu za nedeljnik Vreme Milka je objasnila kako je do ovog snimka došlo, odnosno da izrečeno nije istina. Prema njenim rečima, dok je šetala ulicom, zaustavio je Ivica Božić iz udruženja Antiglobalisti Srbije, jedan od organizatora litija u Beogradu, kako bi potpisala peticiju za zabranu Europrajda. Snimila je video na njegov nagovor. Video je objavljen, sa ciljem da targeritira trans zajednicu, ali i zapadne vrednosti „koje nam se uvoze“ i, naravno, nameću ugrožavajući slobodu izbora. Ovakav događaj u Nemačkoj zaista postoji, ali zove se zamena uloga (nem. Rollentausch) ili „Girls and Boys day“ i podseća na karneval na kome se karikira suprotni pol. Ne postoji nikakvo nametanje ili zakonska obaveza učešća na ovom događaju.
Velika briga domaće konzervativne javnosti jeste mogućnost da će se ovako nešto desiti i kod nas. Često se navode primeri zemalja gde je transrodnost nametnuta. Narativ sa kojim se susrećemo jeste da su deca (još u vrtiću) primorana da izaberu svoj pol i da zemlje EU imaju zakone koji obavezuju roditelje da poštuju samoopredeljenje i omoguće biološku promenu pola petogodišnjacima (gore navedeni zakoni ipak govore da to nije slučaj). Iz tog razloga, među desničarima vlada strah da bi takva „tortura“ bila moguća i kod nas, odnosno da će se to desiti kada, ili ako, uđemo u Evropsku uniju.
Na mnogim srpskim portalima se 2016. godine (Blic, Kurir, Mondo) pojavila vest da četvorogodišnje dete iz Australije pristupa promeni pola. Ceo narativ vrteo se oko toga da se detetu obezbeđuju svi uslovi kako bi živelo u skladu sa svojim pravim polom, iako se zaboravlja činjenica da nigde, pa ni u Australiji, nije moguće izvršiti medicinsku promenu pola u tako ranom uzrastu. Ovakva promena pola nije ništa drugo do pravne promene, ali se u spornim tekstovima to ne naglašava. Omogućiti detetu da izabere način oblačenja, frizuru kakvu će da ima, kako će neko da ga oslovljava i da li će u dokumentu pisati slovo M ili slovo Ž, nema nikakve veze sa medicinskim/hirurškim intervencijama. Problem je što je veliki deo ljudi koji čita tekst neobavešten o ovoj temi i promenu pola automatski povezuje sa hormonskim terapijama i operacijama prilagođavanja pola.
Treba napomenuti da se pod zakonskom promenom pola podrazumeva promena dva podatka (ličnog imena i oznake pola), a u Srbiji i jedinstvenog matičnog broja (JMBG) koji otkriva pol osobe. Prema Pravnoj analizi Agencije EU za osnovna prava, u delu koji se odnosi na homofobiju i diskriminaciju po osnovu seksualne orijentacije u državama članicama Evropske unije, postoje tri vrste zemalja:
1) Države koje nemaju nikakve zakonske odredbe kojim se reguliše zakonsko priznavanje promene pola u javnim ispravama;
2) Država koji ne zahteva da se osoba podvrgne hormonskoj terapiji ili operacijama rekonstrukcije pola da bi zakonski bio priznat njen/njegov željeni rod. Dovoljno je da osoba pruži dokaz da postoji rodna disforija (nesklad između pola i roda) izdat od strane nadležnog državnog tela/organa;
3) Države u kojoj (uključujući najveći broj članica Saveta Evrope) transeksualna osoba mora da dokaže da je prošla strogu medicinsku proceduru promene pola i/ili da se podvrgla hirurškom odstranjivanju reproduktivnih organa i da je sterilna, kao i/ili da se podvrgla hormonskoj terapiji.[3] U ovu grupu spada Srbija.
Parlamentarna skupština Saveta Evrope sugeriše državama članicama da kroz zakonodavstvo i praksu obezbede pravo transrodnim osobama na zvanična dokumenta koja odgovaraju željenom rodnom identitetu pojedinca, bez prethodne obaveze da se podvrgne sterilizaciji ili drugim medicinskim postupcima, poput hirurškog prilagođavanja pola i hormonske terapije.[4] Ovakva praksa je prihvaćena i u Australiji odakle je potekla navedena priča.
Slična dezinformacija može se pronaći i u tekstu Teorijski okvir za razumevanje aktuelnih LGBT pitanja u Srbiji danas objavljenom na portalu Srbin.info. Spominje se presuda suda u Australiji, koji je odobrio da se dete od pet godina podvrgne operaciji promene genitalija. Međutim, ovde se ne radi o detetu koje je transrodno, već interseks. To podrazumeva mnoge varijacije gde je osoba rođena sa reproduktivnom, hromozomskom i/ili polnom anatomijom koja se ne uklapa u tipične definicije muškarca ili žene. Dok se neke interseks osobe identifikuju kao trans, mnoge se ne identifikuju tako. Pominjanje ovog slučaja u lažnom kontekstu za cilj ima da izazove strah kod roditelja, odnosno ljudi koji sebe vide kao branitelje porodičnih vrednosti (koje bivaju ugrožene postojanjem transrodnih osoba).
Socijalna psihološkinja i redovna profesorka na Filozofskom fakultetu u Beogradu Iris Žeželj smatra da je neobično da neko ko je pripadnik većine, koja se nalazi u poziciji moći, oseća ugroženim ili čak napadnutim samim postojanjem manjinske grupe, ali kako bismo razumeli zašto se to dešava potrebno je pozvati se na koncept simboličke pretnje.
„Simbolička, za razliku od realne pretnje (borbe za resurse) je pretnja po nečije vrednosti i način života. Ako se ideja o pretnji potkrepljuje, na primer razvijaju scenarija po kojima će se, ako se transrodnim osobama dozvoli da otvoreno ispoljavaju svoj identitet i traže svoja prava, narušiti koncept porodice, koja se pak vidi kao gradivna jedinica svakog društva, onda se legitimizuju i sva negativna osećanja ili diskriminatorne akcije koje iz strahova proizlaze. U osnovi ovakvog razmišljanja je, dakle, stvaran osećaj straha, koliko god on racionalno bio nezasnovan“, rekla je Žeželj.
„Nećemo u Evropsku uniju“
Sa jedne strane imamo tradicionalnu porodicu i tradicionalne vrednosti iza kojih stoji crkva (npr. Transrodnost je prirodni neprijatelj HRIŠĆANSTVA-Taker Karlson i pomenuti tekst sa sagovornikom teologom u Informeru) dok se sa druge strane nalaze zapadne vrednosti (koje nisu ništa drugo do poštovanje osnovnih ljudskih prava i sloboda) a koje navodno prete da unište sve tradicionalno srpsko. Narativ jeste da kako bi naša deca ostala bezbedna ne smemo u EU, inače nam preti opasnost od zakona koji Evropska unija nameće.
„BRISEL NAM POSTAVIO BIZARNI ZAHTEV! EU: Pederima u Srbiji hitno dozvoliti da usvajaju decu! Evropska unija zahteva od Srbije da najkasnije do kraja 2017. godine usvoji zakone koji bi pederima i lezbijkama omogućili da usvajaju decu! ‘Pederski zakon’ biće uslov za nastavak pregovora sa EU”. Ovakav tekst mogao se pročitati u Informeru 2017. godine. Jedan od razloga, zašto Srbija ne sme postati deo evropske zajednice jeste primoravanje društva da usvoji ovakve norme, a kako se navodi u tekstu – Srbija i dalje nije spremna na takav korak. Udar na LGBT zajednicu u ovom slučaju, neophodan je jer je neophodno zaštiti porodične vrednosti, odnosno instituciju braka koja postoji samo između muškarca i žene. Nezamislivo je i da Srbiju neko sa strane primorava na promenu Ustava. Nije teško zaključiti da je 2017. godina prošla, pregovori nastavljeni, a do usvajanja Zakona nije došlo. Znači li to da za ulazak u EU ne moramo da menjamo Ustav?
Evropska unija poseduje set kriterijuma koje svaka država mora ispuniti ukoliko želi da postane članica. Reč je o političkim, ekonomskim, pravnim i institucionalnim kriterijumima koje je Evropski savet formulisao na samitu u Kopenhagenu 1993. godine. Poštovanje prava pojedinaca jedna je od osnovnih obaveza EU, navodi se u Vodiču kroz pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Nije teško zaključiti da je srpskom zakonodavstvu neophodno priključiti neke odredbe, ali ono što onemogućava ulazak u EU nisu ljudska prava. Da su status Kosova, odnosi sa Rusijom, vladavina prava, tržište, ekonomija mnogo veće prepreka na putu do Evropske unije, a da ljudska prava ipak spadaju u drugi plan, možemo videti na primeru Bugarske, Mađarske, Rumunije, Poljske. Tačnije, iako su neke zemlje deo EU (Bugarska i Rumunija od 2007, Mađarska i Poljska od 2004. godine) ne mogu se pohvaliti činjenicom da su njihovi zakoni u skladu sa evropskim standardima.
Izvor: Novosadska novinarska škola
