ENKad god je trebalo negde da se ide, u redakciji su svi vezivali pertle, niko nije smeo da podigne glavu i pogleda urednika da mu se ne bi desilo da ovaj kaže – hajde, idi ti. Ili smo odbijali da idemo, neki sa obrazloženjem da nećemo da učestvujemo u prljavom izveštavanju iz rata, a ona je govorila – ja hoću, imam snage da donesem istinu.Ovako je svojevremeno o Radislavi Vujasinović govorila njena koleginica iz „Duge“ Vesna Mališić. Ona je istakla, evocirajući uspomene, da joj, kao uostalom i drugim kolegama, baš i nije bilo svejedno što je Dada bila spremna da ode na zadatak u svakom trenutku. Tim pre što su joj „pretili i iz vojske i Arkanovi i razni kriminalci, nema koga ona nije potkačila“.
– Pretila joj je opasnost sa svih strana, ona je bila stravičan svedok onog što se dešavalo na ratištu – priča Mališić.
Na sve to Dada je odgovarala: „Bila sam tamo i videla. Mene, hvala Bogu, neće moći niko da laže.“
Kad se 8. aprila nije pojavila na poslu svi su pomislili da joj se nešto dogodilo. Ali, nikome na pamet nije palo da je izvršila samoubistvo.
Dan pre nego što je pronađena mrtva u svom stanu, prepodne je provela u redakciji. Bila je dobro raspoložena. Međutim, neposredno pred odlazak obavila je jedan telefonski razgovor. Vesna je primetila da je za nju bio veoma neprijatan. Na pitanje šta se dešava, Dada je odgovorila: „Ma, ništa.“
– Pretpostavila sam da je možda to jedna od brojnih pretnji, jer je Dada u to vreme živela stvarno pod stravičnim pritiskom pretnji. Zvali su je u redakciju, zvali su je na kuću, ostavili su joj, koliko se sećam, i neke uginule ptice na automobilu. Dogovorile smo se da ćemo se sutradan naći na otvaranju jedne ordinacije, a da ćemo posle toga, pošto je lepo vreme, negde otići na piće.
Veče uoči tragičnog događaja Dada je provela sa dugogodišnjim prijateljem Brankom Nestorovićem. Prema iskazu koji je dao u policiji, u njen stan došao je oko 20 časova. Bila je uplakana i vidno uznemirena, a u trenutku kad je ulazio, upravo je telefonirala. Zajedno su proveli četiri naredna sata, popili su po nekoliko pića, ali iako je insistirao, nije htela da mu kaže zašto je neraspoložena. Za to vreme Dadu su nekoliko puta zvali roditelji, a bilo je i drugih telefonskih poziva.
U policijskom izveštaju piše da je Nestorović desetak minuta posle ponoći, na Dadino insistiranje otišao kući. Pre odlaska, tražila je od njega da joj ostavi pištolj, jer se, navodno, plašila. Međutim, Branko to nije učinio jer ga nije imao kod sebe, pošto mu je ostao u radnji. Verovatno joj ga ne bi ni dao i da je bio kod njega, kako je kazao, s obzirom na raspoloženje u kom je bila.
Pošto se ceo dan nije pojavila u redakciji, kolege su pokušale nekako da dođu do nje. Mislili su da je otišla kod nekoga, kontaktirali su i sa njenim roditeljima. Dadina majka je tada rekla da se vidi da nije kod kuće, ali da ne provaljuju, jer ključeve od stana ima Bratislav Grubačić. Tada je nastala potera za njim, jer je Vesna rekla da je on otišao u Knin. Međutim, ispostavilo se da ipak nije otputovao. Pronašao ga je Zoran Tatar, fotoreporter „Duge“.
Pored Tatara i Grubačića u Dadin stan je ušao i Branislav Bajat, njen dugogodišnji prijatelj. Zatekli su je kako leži između stola i fotelje u kojoj je iskrvarila. Puška sačmarica iz koje je pucano bila je ispod njene leve noge.
Po rečima Vesne Mališić, Dada je sigurno prva žrtva od svih novinara, prva žrtva istine, a toliko odugovlačenje u čitavom postupku stvara sumnju da tu nisu čista posla i da se verovatno neki ljudi štite.
Nataša Bijelić
Nastaviće se
