ENIako je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja usvojen još 13. novembra 2004. godine, Vlada Srbije ni do danas nije imenovala osobu ili telo koje bi u praksi omogućilo da se rešenja poverenika za informacije adekvatno izvršavaju.
Naime, prema članu 28 Zakona, vlada je dužna da obezbedi izvršenje rešenja poverenika u slučajevima kada organi javne vlasti odbijaju da postupe po njemu. Međutim, u protekle dve godine, koliko se zakon primenjuje, vlada nijednom nije izvršila svoju obavezu i stala u zaštitu prava na pristup informacijama. Umesto toga, građani koji su sa ovakvim zahtevom odlazili u Nemanjinu 11 iz nje su izlazili s papirom u kojem je lepo pisalo da je njihov zahtev uredno arhiviran i da će biti procesuiran kada vlada bude imenovala osobu ili telo za postupanje u takvim slučajevima. Tako je bilo 2004. godine, a 2007. se ništa nije izmenilo, sem što se više ne dobija ni potvrda o arhiviranju.
Zašto do sada nije imenovala nadležna osoba? Zašto za 800 dana, koliko pravo na pristup informacijama postoji, Vlada Srbije nije našla za shodno da ispoštuje propis koji je sama donela?
U priči o fingiranju demokratije ovo je najjasnija paradigma sabotaže zakona.
Kako bi se zadovoljili evropski zahtevi, država građanima garantuje jedno pravo, a zatim čini sve da ih onemogući da ga u praksi ostvare. Jedan od poslednjih primera je i slučaj Glasa javnosti, koji je od poverenika dobio rešenje kojim se „Jat ervejzu“ nalaže da našoj redakciji dostavi kopiju ugovora o kupovini osam aviona koji je ova firma zaključila sa „Erbasom“ još 1998. godine. Uprkos tome, „Jat“ je odbio da redakciji dostavi dokumentaciju i podneo tužbu Vrhovnom sudu Srbije. Takva tužba pravno nije dopuštena i ne odlaže izvršenje rešenja. Ali, pošto je naš zahtev Vladi Srbije da obezbedi da „Jat“ poštuje zakon stavljen bukvalno „ad akta“, ovakva opstrukcija ima sve izglede da bude uspešna i nekažnjena, bar dok slučaj ne dođe pred Vrhovni sud.
U vezi sa ovim slučajem, poverenik za informacije Rodoljub Šabić ocenjuje da je vladin papir o arhiviranju „ilustrativan za bar dva krupna problema u primeni Zakona o pristupu informacijama, oba vidljiva u slučaju Glasa“.
– Prvo, i pre nego što ste Vladi Srbije podneli zahtev da obezbedi izvršenje rešenja poverenika, „Jat“ je od nje tražio odlaganje izvršenja, označivši kao razlog potrebu da se sačeka dok Vrhovni sud ne donese odluku po njegovoj tužbi – kaže Šabić, dodajući da „Jat“ nije prvi koji tako postupa jer ima još petnaestak sličnih slučajeva.
Prema njegovim rečima, „podnošenje takve tužbe izraz je nekorektnog tumačenja člana 27 zakona koji glasi: „Protiv rešenja poverenika može se pokrenuti upravni spor“ jer, iako nije rečeno eksplicitno, pravo na pokretanje spora rezervisano je isključivo za onog ko je informaciju tražio“.
– U postupku za pristup informacijama odlučuje se o pravu onog ko traži informaciju. Onaj koji odbija taj zahtev, čini to kao prvostepeni organ vlasti i, razume se, ne može voditi upravni spor protiv rešenja drugostepenog organa, poverenika. Do sad je Vrhovni sud sve tužbe organa vlasti protiv rešenja poverenika odbacio kao nedopuštene. Ipak, nastavlja se s takvim tužbama, očito, sa idejom da se tako odloži davanje informacija – objašnjava Šabić.
On dodaje da, kakva je situacija, onom ko ne želi da izvrši obavezu konstrukcija sa nedopuštenom tužbom, odnosno traženjem odlaganja izvršenja i nije potrebna. Može da jednostavno ne postupi po nalogu bez rizika da će biti prinuđen da to učini.
– Prema zakonu, odluke poverenika su obavezujuće, a u slučaju potrebe – izvršenje obezbeđuje vlada, kojoj je to ne samo ovlašćenje već i obaveza. Ipak, ona još nije uspostavila nikakav mehanizam i dosada nijednom nije obezbedila izvršenje. To je ozbiljan problem – zaključuje Šabić i podseća da je mnogo vremena prošlo a da je u vezi sa ovim „već dva puta vladi upućivao formalne inicijative, nažalost, bez efekata“.
A.D.M.
