ENNaime, početkom juna vlada je brzo i bez ikakve javne rasprave utvrdila i uputila Narodnoj skupštini na usvajanje Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o informisanju. Predlog je izazvao kritike gotovo cele stručne javnosti. Očito opravdanih kritika bilo je toliko da je predlagač zakona sam podneo amandmane na gotovo svaki od predloženih članova i tako značajno izmenio prvobitni predlog. Ali mada su tako otklonjeni brojni nedostaci koji su se, pre svega, ogledali u manje-više očiglednoj neustavnosti, ipak ih je još ostalo mnogo. Posledica je postupak za ocenu ustavnosti usvojenog zakona koji je pokrenuo zaštitnik građana.
Bez želje da prejudiciram ishod tog postupka, mislim da zakon ne može „proći” kontrolu ustavnosti. Ali, naravno, to je isključivo stvar odluke Ustavnog suda. Ipak, jedan impuls koji stiže iz „međunarodne zajednice” mogao bi odrediti sudbinu ovog zakona i pre odluke Ustavnog suda. Naime, izveštaj Komisije EU o napretku Srbije u evropskim reformama govori o „razlozima za zabrinutost” povodom Zakona o informisanju što bi kao vrlo verovatnu konsekvencu moglo da ima uklanjanje zakona iz pravnog poretka.
Krajem juna, takođe brzo i bez prethodne stručne javne rasprave, utvrđen je i Predlog zakona o tajnosti podataka. I on je izazvao sličnu „gužvu”. Prve kritike izneli su poverenik za informacije i zaštitnik građana, a pridružile su se druge nezavisne institucije, kao Agencija za borbu protiv korupcije, mediji, novinarska udruženja, civilni sektor i stručna javnost. Iako je počela isto kao prethodna, ova priča imala je drugačiji kraj. Okončana je na dobar, za naše prilike, nažalost ne baš uobičajen način – izjavom spremnosti Ministarstva pravde da prihvati kritike koje su iznete, te da predlog popravi ili, ako treba, i povuče iz procedure. Ministarstvo pravde je naknadno i zatražilo ekspertsko mišljenje Saveta Evrope o predlogu.
Pravno mišljenje Saveta Evrope – koje su uradili Peter Kostelka, ombudsman Austrije, Nataša Pirc-Musar, poverenik za informacije Slovenije, i eksperti Međunarodnog instituta ombudsmana iz Inzbruka i Centra za ljudska prava Univerziteta u Padovi – potvrdilo je osnovanost kritika na račun zakona. Nekoliko stvari karakteristično je za oba slučaja. U oba je „međunarodna zajednica” samo potvrdila ono što je prethodno, kroz kritike, jasno i glasno rekla naša stručna javnost. U oba su iza kritika stajali argumenti, a iza predloga politička moć. Konačno, u oba slučaja, većina kritika nije se ticala nikakvih sofisticiranih pitanja primene evropskih standarda nego „rešenja” očigledno suprotnih ne samo našem Ustavu ili relevantnim međunarodnim dokumentima nego i najelementarnijim opšteprihvaćenim pravnim principima. Sve to nameće pitanje – da li nam je zaista nužna pomoć eksperata EU i SE da bi prepoznali neodrživost takvih „rešenja”, koliko god se pojedini naši „eksperti” trudili da ih predstave kao „evropska”?
Nema sumnje da nam je stručna pomoć eksperata međunarodne zajednice i potrebna i dobrodošla. Težak i složen zadatak usklađivanja našeg nekonzistentnog i anahronog pravnog poretka sa famoznim acquis communauitare, bez te pomoći, praktično bi bio neostvariv. Zato pomoć treba tražiti i koristiti u te svrhe, a ne da bi se dobili odgovori i na pitanja na koja svako društvo samo mora znati odgovore. U znanju nezavisnih institucija i subjekata iz civilnog sektora država poseduje resurs koji je neodgovorno potcenjivati, koji zaslužuje znatno veći uticaj na zakonodavni proces čijem kvalitetu može bitno doprineti. Trenutno, taj uticaj je neznatan, često čak i potpuno isključen. Takav se odnos, ako želimo da donosimo kvalitetne zakone, a i da štedimo vreme, živce i novac građana, nužno mora promeniti.
Rodoljub Šabić
Poverenik za informacije od javnog značaja
