ENNi Jovan Šćekić nije baš nalik Jugoslavu Ćosiću onih vremena, ali intervju je vredelo pogledati, bez obzira na njegovu izvesnu anahronost, u smislu „klasne sveti“. U to vreme Šane je bio istaknuti društveno – politički radnik, kako se to nekad govorilo, a Šćekić neka vrsta pionira političkog tok – šoua. To se nekad stereotipno zvalo „aktuelni razgovori“, a Šćekić je umeo ponekad da odvede političare u „radne kolektive“, i napravi rudimentarni „rijaliti“.
Iako je sad drugo vreme, u kome je novinarska provokativnost uznapredovala, slušati danas ovog demokratskog Šaneta, ili Koštuničinog ministra policije Jočića, u suštini je isto kao slušati onog Šaneta iz vremena primenjenog kardeljizma. Kako je taj Šane branio revoluciju i interese radničke klase, tako danas ovaj Šane brani „demokratska načela“ i „nulti princip“, odnosno tako Jočić i ministar zdravlja Milosavljević (G17 Plus) brane „šesti princip“ i „podelu odgovornosti“. Jednostavno, toliko okoštalog misionarstva, demagogije i frazeologije iz usta pregovarača za novu vladu, obesmišljava svaki novinarski napor da se napravi zanimljiv intervju, ili iščupa atraktivna izjava.
Zbog prebukiranosti istorijom, posebno onom najbližom, mart je i mesec medijske arhive: Deveti mart, ubistvo Đinđića, smrt Miloševića, pogrom Srba na Kosovu, NATO bombardovanje. Ali, da li ste se ikad pitali ko bi bio idealni narator ovdašnjeg usuda? Ako bismo mogli da biramo iz antologije, verovatno niko bolji od one simpatične bake Darinke Živković iz Donje Mutnice, koja je kao naturščik u „Petrijinom vencu“ onako uspela u svom mučeništvu da sažme epohu (kao Petrija iz starijih dana), i da pored opiranja čak i „onog s neba“ (kako joj se učinilo), ne klone duhom. Ali, duh Petrije je blagorodan i u mnogo manje ambicioznim projektima. „Selo gori, a baba se češlja“ – TV serija sa prizorima iz srpskog seoskog života, u produkciji RTS i Kontrast studija, da bi se „primila“, morala bi biti negde na pola puta između „Petrijinog venca“ i kultne crnogorske TV serije „Đekna još nije umrla, a ka’će ne znamo“. Uprkos zahtevnosti takvog cilja, utisak i za sada nije obeshrabrujući. Ono što su Braća Bajić bila u narodnoj muzici – to je renesansni Radoš Bajić (scenarista, režiser, glumac), u ekranizaciji prizora iz seoskog života. Znači, dovoljno nepatvoren: Tu su motivi i sunce kalaisano, i prašćenje krmače, i vartburg, i onaj „barokni“ kredenac koji ima svaka romantična seoska kuća, i želja da dušmani crknu od muke, i cirkular koji se ne pali za crveno slovo, i neka profuknjača iz Trstenika, i zidarsko pivo, ali tu je i sud, i domaći i onaj u Strazburu, i različit odnos sina i oca u shvatanju ovih naših ratova. I sve to samo u prvoj epizodi. Centar radnje je seljak Radašin (Bajić) koji je živeo solidno „sve dok se ono nije zagovnalo“ (zaratilo). Radašin odlučuje iz inata da napravi „najbolji nužnik u Srbiji“, jer to više ne može da radi u Moravu (a da ne ispliva kod Stalaća), ili da uz pomoć onih opanaka šiljkana održava ravnotežu na livadi i u poljskom klozetu koji je daleko, čak i ako se krene na vreme. Selo se pita šta li to Radašin kopa, reaguje i država, stiže se i do suda…
Ovo je sigurno bolje od „Sekule i njegovih žena“, ali za sada još nije baš toliko dirljivo. Takva ambicija (žanrovska komedija sa elementima melodrame), je pomalo i suvišna jer je najveći kvalitet serije upravo u brutalnoj autentičnosti (estetskoj i mentalitetskoj). Ovakva premijerna koncentracija psovki i prizemnog humora, ili kako se to kaže „tradicionalnih vrcavosti“, odavno nije doživljena u domaćoj produkciji. Maltene, da i Velja Ilić pocrveni od stida. Ali, te vrcavosti, ma koliko ponekad bile i suvišne, ipak su pre dobar malter i armatura jedne, samo naoko bizarne – „treš“ – priče. Čak se čini da bi se bez tog materijala ova građevina (ne nužnik, već serija) stropoštala. Jer, ovde ipak ne razgovaraju Lajbnic i Spinoza, već Radašin i Žota.
Radoš Bajić, Dragan Nikolić, Mirko Babić i Milorad Mandić, su glumački kvartet na bazi uspelih prototipova. Dragan Nikolić glumi čak dva lika; Sudiju koji se naslušao seoskih parnica oko međa, ali prvi put u karijeri glumi i seljaka – Žotu, i odmah ističe kandidaturu da pored Petrije i on sutra bude „narator“, posebno zbog specijalne proteze u ustima koju je nosio tokom snimanja. Ko se razume u ivanjički krompir, krsnu sveću, gradiranje rakije i dva najveća srpska straha – od geometra i promaje – razumeće i ovu, hajde da kažemo poetiku (elegičnost). Ali, i za one laike koji nisu doživeli iskustvo ispijanja piva pred seoskom zadrugom, ovo može biti sasvim solidan „hard – kor“. Bar kao izmaštano mesto za neki „Jednostavni život“ – dve razmažene fensi cure u seoskoj pitomini. Gde najbolji kukuruz raste ispod brda. Da ostanemo u domenu poetike ovog „muškog pisma“. oran anovic
