ENOni su svuda oko nas, žive s nama, ali mnogima su nevidljivi. To su osobe sa invaliditetom. Gruba statistika kaže da svaki deseti građanin ima neko oštećenje, urođeno ili stečeno, fizičko ili mentalno. To je svetski prosek koji važi i za Srbiju.
Prema rezultatima popisa iz 2011. u Srbiji osobe sa invaliditetom čine 7,96 odsto stanovništva, prosečno imaju 67 godina, a problemi s kojima se najčešće sreću vezani su za hod. Popis, međutim, nije prava mera zato što je zasnovan na samopercepciji, a kako formalne statistike još nema, stručnjaci se drže standardne procene o desetini stanovništva. To, prevedeno na život, znači da u svakoj familiji postoji neko prema kome priroda ili sticaj okolnosti nisu bili milostivi. Trebalo bi svakodnevno da se susrećemo s njima, od kuće, preko vrtića i škole, do posla, u gradskom prevozu, bioskopu, na stadionu.
Kad bi se statistika prenela na medijski teren, OSI bi trebalo da imaju bar dva sata dnevnog televizijskog i radijskog programa ili nekoliko stranica u svakom broju novina i magazina. Njih, međutim, nema ni približno toliko, “zaposednu” novinske stupce i elektronske termine tek prigodama ili incidentima, obično sa mnogo patetike ili manjkom empatije. Van toga su retkost, a posebno kada je reč o ostvarivanju Ustavom garantovanih prava na školovanje, rad i stanovanje.
Podstaknuti time, Nezavisno udruženje novinara Srbije i Novi magazin kao medijski partner, uz podršku Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike, sproveli su projekat „Školovanje, rad i stanovanje osoba sa invaliditetom (OSI) u medijskom ogledalu”. Kroz istraživanje u više gradova predstavljeno je stanje na terenu, rezultati su bili osnov za seminare za novinare i nadležne u sistemu brige o OSI održane u Subotici, Nišu, Smederevu i Beogradu.
DISKRIMINISANI: Većina osoba sa invaliditetom ne učestvuje u aktivnom životu zajednice i znatno su češće izloženi diskriminaciji od ostalih građana. U posebno nepovoljnom položaju su višestruko ranjive osobe, poput žena, Roma, dece i starijih sa invaliditetom. Prema rezultatima istraživanja referentne institucije kakva je poverenica za zaštitu ravnopravnosti, više od četvrtine građana svesno je da su osobe sa invaliditetom grupa koja najviše trpi diskriminaciju. Mnogo ispitanika prepoznaje probleme ljudi sa mentalnim i fizičkim invaliditetom, ali čak 72 odsto njih smatra da je to „tuđi“ problem i da je odgovornost na društvu u celini. Ipak, vrlo veliki procenat građana, 96 odsto, saglasno je da bi osobama sa invaliditetom trebalo obezbediti nesmetan pristup svim državnim zgradama. Iako to košta budžet.
Zakonski okvir za osnaživanje OSI u Srbiji je na visokom nivou, ali osobe sa invaliditetom su ipak i dalje najčešće na brizi porodica i socijalnih ustanova. Posledica tog “nemešanja” jesu segregacija i dodatna izloženost diskriminaciji.
“Novinarstvo kao profesija koja oblikuje javno mnjenje može imati ključnu ulogu u promeni takvih stavova. Od izveštavanja i interpretacije određenih događaja i istraživačkog novinarstva zavisi da li ćemo raditi na iskorenjivanju predrasuda i stereotipa koji su u osnovi svake diskriminacije, ili ćemo nastaviti nekom stranputicom”, rekla je na seminaru u Beogradu Borjana Peruničić, pomoćnica direktorke Kancelarije za ljudska i manjinska pitanja, naglašavajući da je prioritet Kancelarije borba protiv predrasuda i stereotipa i promovisanje tolerancije.
Uz poverenicu za ravnopravnost, na istom zadatku je i Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja. Pomoćnik ministra zadužen za brigu o OSI Vladimir Pešić, međutim, naglašava da ”dobri zakoni” nisu dovoljni da osobama sa invaliditetom učine život dostojnijim, potrebno je da svi društveni akteri znaju svoju ulogu.
Prema njegovim rečima, moderna društva se trude da svojim sugrađanima koji nemaju jednak životni start kao drugi omoguće što lakši i brži pristup svakom važnom poslu – od vrtića, do penzije. Ipak, kao i među većinskom populacijom, tri su stepenice najvažnije – školovanje, zapošljavanje i samostalno stanovanje.
<!—->
ZNAČAJ MEDIJA: Mediji imaju posebnu ulogu u promociji tih prava, ali nedovoljno je praktikuju, pokazuje istraživanje NUNS-a o izveštavanju o ranjivim grupama. Izveštavanje o osobama sa invaliditetom je neredovno i nesistematično, prigodno ili incidentno, naglašeno emotivno ili sa potpunim izostankom ili manjkom empatije, kao i sa nedovoljnim poznavanjem ove oblasti.
Predsednica novosadskog centra „Živeti uspravno“ Milica Mima Ružičić Novaković naglašava dva bitna segmenta za promenu opšteg stava prema OSI, a onda i njihovog položaja u društvu: jedan je sistem obrazovanja: „Drugi deo priče je sistem javnog informisanja, pošto ljudi danas uče kroz ono što vide u medijima. Pre svega vide, ne čuju!”.
Na seminaru u Subotici Mima Ružičić je poslala posebno značajnu poruku – njeno oštećenje nije njen dominantan identitet, te da bi za OSI najzgodnije bilo koristiti termin „osoba sa oštećenjima“.
Uprkos primedbama na medije, Vesna Gavrić iz Udruženja „ZaJedno“ smatra da su oni u poslednjih 15 godina imali značajan uticaj na promenu odnosa većine građana Subotice, ali i donosilaca odluka, prema osobama sa invaliditetom.
„Svesni smo da to nisu uvek atraktivne teme, da često moramo da pravimo velike događaje i da se potrudimo da na te događaje pozovemo, mi kažemo ‘dovučemo’, medije jer smo svesni da sve promene koje se prave zaista ne mogu da idu bez medija, da mediji jesu značajni. Značajna snaga i na promeni svesti građana, na informisanju građana, a to nekako vodi i na promenu politike koja se odnosi na osobe sa invaliditetom“, rekla je Gavrić na seminaru u Subotici.
„Veoma je važno da mediji prilikom informisanja koriste termine kojima ne povređuju ličnost osobe. Znači, u ovom slučaju kažemo da je reč o osobama sa invaliditetom, ne kažemo da je to hendikepirana ili invalidna osoba, jer na taj način povređujemo ličnost te osobe“, upozorila je Jasna Vasić iz Centra za socijalni rad Subotice.
PREDNOST LOKALA: Na vrlo posećenom seminaru 16. septembra u Smederevu naglašeno je da lokalni mediji, bez obzira na to da li su u javnom ili privatnom vlasništvu, više pažnje posvećuju osobama sa invaliditetom, što je i razumljivo jer su u pitanju ljudi iz njihove sredine, dok je relativno mali broj tekstova i priloga u nacionalnim medijima posvećen osobama sa invaliditetom. Slična su iskustva i iz drugih sredina, što je posebno značajno jer mediji imaju i edukativnu ulogu, budući da je većina OSI upućena isključivo na užu porodicu i nedovoljno znaju koja su njihova prava i kako da ih ostvare.
Prema rečima Dušana Savića, predsednika Gradskog saveza socijalno-humanitarnih organizacija Smedereva, prelaskom sa medicinskog na socijalni koncept invalidnosti OSI se sve aktivnije uključuju u rešavanje pitanja od značaja za njihov život i rad, a “novinari treba objektivno da sagledaju njihove potrebe i probleme, izbegavajući pri tom senzacionalizam i naglašenu empatiju”.
Sekretarka Saveza Ivana Gvozdenović ukazuje na arhitektonske barijere kao veliki problem i za decu sa invaliditetom u Smederevu, pošto je samo OŠ „Sveti Sava“ potpuno pristupačna za učenike sa telesnim oštećenjima. Škole u Smederevu nemaju ni prilagođena nastavna sredstva, pa učenici sa senzornim invaliditetom najčešće pohađaju školu van ovog grada. Veliki problem je što ne postoje službe podrške za učenike sa invaliditetom, kao što su pedagoški asistenti i lični pratioci deteta. Učitelji, nastavnici i profesori nisu u dovoljnoj meri edukovani za rad sa učenicima sa invaliditetom, pa je potrebno da se nastavi edukacija nastavnog kadra. Problem je i nedostatak kućne nastave, jer neki učenici sa invaliditetom nisu u stanju da idu redovno u školu i prate nastavu.
Zahvaljujući Savezu, Smederevo prednjači u odnosu na druge sredine u svim segmentima brige o OSI, a socijalna radnica Doma zdravlja Vesna Emeršić navodi kao primer dobre prakse socijalno preduzeće „Agro prerada“, gde radi pet osoba sa invaliditetom. Prema programu oni imaju dva asistenta na radnom mestu, tehnologa i psihologa, koji ih prate tokom čitavog radnog vremena na poslu prilagođenom njihovim sposobnostima. Psiholog je zadužen i za njihovu radnu motivaciju, a socijalni radnik konsultant sarađuje sa OSI na radnom mestu i odlazi u njihove u porodice. Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja finansira ovaj projekat sa 75 odsto, a 25 odsto obezbeđuje „Agro komerc“. Zbog dobrih rezultata ovo preduzeće za preradu voća i povrća biće prošireno.
Primer jedne od zaposlenih devojaka, sa potpunim oštećenjem sluha, vrlo je ilustrativan pa ga je Vesna Emeršić posebno istakla: „Ona ima 33 godine. Gledala sam je iz dana u dan, iz meseca u mesec kako se fizički i psihički menja, počinje da vodi računa o svom izgledu, za osam meseci smršala je dvadesetak kilograma, nikada namršteno i tiho stvorenje počelo je da se smeje i ostvaruje socijalne kontakte sa drugim radnicima. Njena majka mi je rekla da se nikad se nije nasmejala od srca, štagod da su u kući radili, i da bi porodica pristala i da ona radi besplatno samo da svakog jutra izađe iz kuće i da se smeje.”
Ova lepa priča, međutim, ima i tamnu stranu jer čitava plata ide u kućnu kasu. “Znači, ova devojka je socijalno osamostaljena u smislu da odlazi na posao, da se na tom poslu lepo oseća, da se fino uklopila u radnu sredinu, ali je ona u svojoj porodici i dalje ostala obespravljena. Diskriminacija osoba sa invaliditetom ne dešava se samo van kuće. Oni su vrlo često na vrlo perfidan način nenasilnim putem diskriminisani u svojim porodicama. Da bi osobe sa invaliditetom živele samostalno moraju da se zaposle, moraju da raspolažu sredstvima koja zarađuju i moraju da odlučuju o tome gde će biti uložena sredstva koja zarade “, kaže Vesna Emeršić.
ZAHVALNI I KAD SE GREŠI: Brojni problemi OSI ne bi bili rešeni bez pomoći medija. Ipak, dešava se i da mediji o ranjivim grupama stanovništva izveštavaju neprofesionalno, često sa mnogo patetike, mada je svako izveštavanje bolje od ignorisanja, poruka je seminara u Nišu.
“Uvek smo zahvalni medijima kada uopšte govore o nama, zato što retko ko vodi računa o osobama sa invaliditetom, jer to široj populaciji očito nije toliko zanimljiva tema. Ali, novinari uglavnom greše u terminologiji i valja organizovati edukacije. Novinari treba da znaju da kad neko gostuje u emisiji na prvom mestu je činjenica da je taj neko čovek, pa potom osoba sa invaliditetom i da nikako ne treba reći invalid, hendikepiran, distrofičar”, kaže predsednica niškog Udruženja osoba sa invaliditetom „Iz kruga“ Jasmina Barać Perović.
Kako naglašava, osobe sa invaliditetom čine značajan procenat stanovništva i moraju imati svoj medijski prostor, ali se ne smeju prikazivati kao žrtve, nesposobne za rad i socijalni život. Da bi izbegli zamke i greške u izveštavanju, novinari mogu potražiti i savet aktivista civilnog sektora, NVO za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, a posebno su dragocena iskustva poverenice za zaštitu ravnopravnosti, Kancelarije za ljudska i manjinska prava i zaštitnika građana.
<!—->
Ovaj tekst je deo projekta “Školovanje, zapošljavanje i stanovanje osoba sa invaliditetom u ogledalu štampe”, koji sprovodi NUNS u saradnji sa Novim magazinom, a uz podršku Ministartva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.
