ENPočelo je 6. aprila kada je odjeknula vest da je kompanija Milenijum Tim podnela tužbe protiv više medija. Tuženi su lokalni mediji JUGpress iz Leskovca i Infovranjske iz Vranja, kao i dnevni list Danas, portal Nova.rs i kablovske televizije N1 i News Maxadria, svi zbog verodostojnog prenošenja informacija iznesenih na konferencijama za medije Narodne stranke u Leskovcu i Vranjskoj Banji poetkom februara ove godine, a „Milenijum Tim doo“ u tužbama zahteva utvrđivanje povrede ugleda i naknadu materijalne štete u visini od 100.000 evra po tužbi, saopštila je dan kasnije Koalicija za slobodu medija.
Nastavilo se 19. aprila kada je redakcija Vojvođanskog istraživačkoanalitičkog centra (VOICE) saopštila da je pet novinara, odgovorni urednik i izdava VOICE tuženo zbog teksta o javnim nabavkama za usluge socijalne zaštite. Tužbe su podneli vlasnica Agencije Niveus timiz Gornjeg Milanovca Aleksandra Jovičić i predstavnik Niveus tima u javnim nabavkama Milan Tadić, koji je, kako tvrdi VOICE, blizak vladajućoj stranci. U oba sluaja, doveden je u opasnost opstanak tuženih medija.
VOICE je u svom saopštenju naveo da samo plaćanja dve sudske takse na dva odgovora na tužbu, sa ukupno sedam tuženih, dovodi u pitanje dalji opstanak tog centra. Urednica portala Jugpress Ljiljana Stojanović navela je da su oni dobili dve tužbe, dakle zahtev za 200.000 evra. U tužbi, Milenijum Tima navodi da su svojim izveštavanjem, odnosno prenošenjem izjava ovi mediji povredili vrednost njihovog žiga.
„Ako žele da zaštite svoju firmu na zakonit način, mogli su da upute demanti, da se žale Savetu za štampu, a čudno je da nisu tužili političare koji su to izjavljivali, već medije i najčudnije je to što nisu tužili sve medije, bar na lokalu. Od onih koji su prenosili konferenciju za novinare u Leskovcu, tužili su jedino Jugpress. Da li to što su prenosili ostali mediji ne utiče na vrednost njihovog žiga? Preneli smo samo ono što je rečeno, imamo i TV snimak konferencije, tako da je lako da se utvrdi“, rekla je Stojanović gostujući na N1.
Baš kao i VOICE, ukazala je na to da su za lokalne medije, pa i onaj koji ona vodi, samo sudski postupci preveliko finansijsko opterećenje, bez obzira na njihov ishod. Ona je rekla i nešto što čitavu stvar sa tužbama čini još bizarnijom. Dakle, konteksta radi, da ponovimo: ovi mediji su samo prenosili izjave političara o spornoj kompaniji, koja između ostalog, ima poslove i u Vranjskoj Banji. I evo šta još kaže Ljiljana Stojanović: „Kad je o Vranjskoj Banji i spornom hotelu, zapravo, u izveštaju Državne revizorske institucije (DRI) se pominje da je ta privatizacija u najmanju ruku sumnjiva. Vrednost tog objekta je smanjena u vreme prodaje. I o tome je izveštavao DRI.“
Dakle, nema nikakve sumnje da je reč o pritisku na medije, a ne o „obaranju vrednosti žiga“. Ili bar, ako obaranja vrednosti i ima, pritisak na medije je i dalje tu, jer nisu tuženi političari koji su izjave davali, nego mediji koji su to preneli. Milenijum Tim, dakle, ubija glasnika. Iako poplavu fenomena serijskih tužbi (kasnije ćemo više o tome), imamo tek sada, vredi podsetiti na jedan slučaj iz novembra 2020.
Naime, izgleda da novinari svojim radom, osim što obaraju vrednost žiga, mogu da ugroze i kreditnu sposobnost određenih pravnih subjekata. To ugrožavanje kreditne sposobnosti – stavio je na dušu Tanjug (u svojoj prethodnoj iteraciji, pre nego što ga je kupio pevač Željko Joksimović), uredniku portala Fejk Njuz Tragača Stefanu Janjiću. Dakle, agencija Tanjug podnela je privatnu tužbu protiv Janjića zbog izjave koju je u julu te godine dao na televiziji N1 kada je, između ostalog, rekao da se toj agenciji „ne može verovati jedan kroz jedan“. Tanjug tvrdi da im je na ovaj način Janjić ugrozio kreditnu sposobnost i traže da se on uslovno osudi na godinu dana zatvora. Tanjug u tužbi Trećem osnovnom sudu u Beogradu tvrdi da je prilikom gostovanja na televiziji N1 Janjić širio neistinite podatke o njihovom poslovanju, navodeći nekoliko lažnih vesti o korona virusu koje su potekle od te agencije. Kako navode, ovim je Janjić izvršio krivično delo narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti, za koje je, inače, zaprećena novčana, ili kazna zatvora od godinu dana.
Tvrde tako da lažnu vest o kojoj je Janjić tokom gostovanja govorio – da je poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića kineskom predsedniku Si Đinpingu da pomogne Srbiji videlo 500 miliona ljudi – nisu kreirali oni, već da su je preneli sa sajta B92.
Da uprostimo: B92 objavi lažnu vest, Tanjug je prenese, Janjić izjavi kako je Tanjug preneo lažnu vest i – dobije tužbu. U obrazloženju tužbe Tanjug tvrdi i da nisu kreirali, već samo preneli, lažnu vest da je Kristijano Ronaldo odlučio da pretvori svoje hotele u Portugalu u kovid bolnice, dok za treću vest o tome da je 29. marta Kina proglasila kraj epidemije – navode da je nikada nisu objavili.
Pojednostavimo još malo: Tanjug u obrazloženju tužbe priznaje da su se dve od tri lažne vesti našle na njihovim platformama, ali ipak traži uslovnu kaznu za Janjića. Iako je fenomen čudan i neprijatan, nije neviđen i nov. Nov je u Srbiji, a u svetu odavno poznat kao Strategic Lawsuits Against Public Participation (SLAPP), u prevodu: strateške tužbe protiv učešća javnosti.
Reč je o nasilnim tužbama koje se pokreću radi utišavanja kritičkog izražavanja. Uglavnom ih podnose moćne osobe ili preduzeća protiv svojih kritičara, koji mogu biti, na primer, novinari, ali se upotrebljavaju i u slučajevima javnih kampanja ili istaknutih pojedinaca u društvu. Dodajmo ovome još jedan pravni momenat, a to su „nedela“ za koja su mediji pomenuti u ovom tekstu tuženi – obaranje vrednosti žiga i ugrožavanje kreditne sposobnosti.
Na stranu činjenica da i Milenijum Tim i Niveus Tim, kao i Tanjug, na sudu moraju da dokažu da su im mediji koje tuže zaista proizveli ovu posledicu, jer to i nije poenta SLAPP tužbe. Jedna od glavnih karakteristika SLAPP tužbi je ta da krajnji ishod tužitelju nije ni važan. Bitno je samo da tužba bude uvažena, sudski postupak pokrenut i iscrpljivanje i maltretiranje tuženog može da počne.
Tragom evropskih tužitelja
SLAPP tužbe su dobro poznat fenomen u Evropi. Primera radi, protiv ubijene malteške novinarke Dafne Karuane Galicije podneto je u jednom trenutku 47 tužbi za klevetu, a pokrenule su ih uglavnom malteške poslovne i političke ličnosti sa namerom da je zastraše. Među tužiocima su bili premijer Jozef Muskant, njegov šef kabineta Kit Ščembri, ministar energetike Konrad Mici i lider opozicije Adrijan Dela.
Galicija se suočila sa pretnjama parnicom u Londonu, gde su parnice notorno skupe. Čak i nakon njene smrti, njena porodica je morala da nastavi odbranu u 34 slučajeva koji nisu automatski okončani ili povučeni. Ostali novinari na Malti takođe redovno dobijaju preteća pravna pisma zbog svojih izveštaja i novinarskih upita.
U Francuskoj su kompanije povezane sa „Bollore Group“ pokrenule više od 20 tužbi za klevetu protiv novinara, advokata, aktivista i nevladinih organizacija koje istražuju navodna kršenja ljudskih prava na plantažama afričkog palminog ulja. Sam broj slučajeva jednog tužioca ukazuje na nameru moćne poslovne grupe da ućutka svoje kritičare.
Irski milijarder Denis O’Brajan je tokom poslednje decenije na gotovo godišnjoj osnovi podizao slučajeve klevete protiv medija u zemlji. Među njegovim ciljevima bili su irski javni emiter RTE, The Irish Independent, The Irish Times, Associated Newspapers (izdavači irskog Daili Mail-a) i The Phoenix (magazin). Bussiness Post (takođe meta neuspešne tužbe) prebrojao je ukupno 22 predmeta koje je O’Brien pokrenuo protiv medija na irskom Visokom sudu.
U Sloveniji, od avgusta 2020, novinari veb stranice Necenzurirano- Primož Cirman, Vesna Vuković i Tomaž Modic su dobili po 13 različitih privatnih tužbi protiv njih Rok Snežič, poreski stručnjak i nezvanični finansijski savetnik slovenačkog premijera Janeza Janše, podneo je do sada ukupno 39 tužbi. U Poljskoj se opozicioni list Gazeta Viborcza suočava sa 55 aktivnih parnica. Određeni broj ovih tužbi podnela je vladajuća Stranka prava i pravde (PiS), koja se – zajedno sa predsednikom Jaroslavom Kačinjskim- često okretala sudskom uznemiravanju kao sredstvu za utišavanje kritičara.
Jedna tužba, pokrenuta je protiv profesora prava Vojceha Sadurskog, podneta je istog dana kao zasebna tužba protiv akademika od strane javnog emitera TVP. U Moldaviji, novine za istraživačko izveštavanje Ziarul de Garda suočene su sa tužbom za klevetu predsednika Dodona zbog članka o luksuznim praznicima njegove porodice i njegove pratnje.
List se suočava sa daljim tužbama za klevetu bivšeg ministra saobraćaja zbog tvrdnji da je platio 150.000 evra da postane ministar i bivši tužilac koji tuži novine zbog izlaganja lažnih podataka u svojoj imovinskoj izjavi. U Rusiji političari često koriste nasilne tužbe kao sredstvo za utišavanje neslaganja: ovo uključuje i „sudsko uznemiravanje“ aktivista za ljudska prava Olega Orlova od strane čečenskog predsednika Ramzana Kadirova; višestruke tužbe ruske Liberalno-demokratske partije protiv kritičara; i višestruke tužbe protiv opozicionog aktiviste Alekseja Navaljnog.
U međuvremenu, najveća korporacija za naftu i gas u Rusiji, Rosnjeft, tužila je nezavisnu medijsku mrežu RBC za protivrednost od 50 miliona dolara (veću od godišnjeg prihoda RBC); izvršni direktor kompanije Igor Sečin ima dosije tužbi novinara koji sumnjaju u njegovo bogatstvo. Sličan trend političara koji tuže svoje kritičare može se naći u Ukrajini.
Pavlo Demčina, prvi zamenik šefa Službe bezbednosti Ukrajine, podneo je čak 16 tužbi protiv novinara i aktivista radi zaštite njegove časti i dostojanstva. Ekološki aktivisti su posebno izloženi SLAPPima u Ukrajini, a lokalni političar tuži aktiviste kao odgovor na otvorena pisma o predloženoj farmi živine, dok državni operater nuklearne elektrane, Energoatom, tuži Nacionalni ekološki centar Ukrajine za novinski članak o bezbednosti nuklearne elektrane. Novinari koji se suočavaju sa SLAPP zabeleženi su u Nemačkoj, Rumuniji,Srbiji, Turskoj, Velikoj Britaniji i drugim državama članicama Saveta Evrope.
Vukašin Obradović
