EN– Nerazumevanje, opstrukcija i nekorektan odnos vrha MUP prema Generalnom inspektoratu, odnosno Sektoru unutrašnje kontrole naše policije, direktno idu naruku onima iz redova policije koji krše zakon ili hoće nešto da zataškaju. Takođe, tome doprinose i nedovoljna kadrovska i tehnička opremljenost, kao i narušena operativna nezavisnost naše službe po novom zakonu – objašnjava gost „Blica“ Vladimir Božović.
Sa kojim se još problemima suočavate u Inspektoratu?
– Bezbroj je problema. Recimo, nemamo dovoljno kancelarija ni u jednom od četiri srpska regionalna centra: ni u Beogradu, ni u Novom Sadu, ni u Kragujevcu, ni u Nišu. Nemamo ni dovoljno vozila, opreme, sredstava, ni mogućnosti da sami pratimo tok pretkrivičnog postupka po zakonu, kao što to, recimo, ima SBPOK u okviru Uprave kriminalističke policije… Dakle, ti problemi nisu lične prirode, kao što to neki žele da predstave, niti može da se tiče nekakvog „mog odnosa sa nadležnim ministrom“ ili bilo kim drugim. U pitanju je ogroman problem od suštinskog društvenog i, rekao bih – državnog značaja. I to zato ne sme da ostane ovako postavljeno, nerešeno. Posebno ako imamo u vidu da je upravo zbog ovakvih problema i nereformisanih službi bezbednosti i došlo do prekida pregovora s Evropskom unijom. Zato ovaj problem treba da se pod hitno reši, i to na najvišem nivou.
Kada ste se poslednji put sastali sa ministrom?
– Poslednji zvanični službeni sastanak imali smo 16. juna prošle godine. Od tada je, bez ikakvog razloga, prema meni podignut pravi zid ćutanja. A iskustvo me je naučilo da se iza svakog ovakvog zida uvek nešto krije.
Tražili ste izveštaje o ubistvima novinara Slavka Ćuruvije i Milana Pantića. Da li ste ih na kraju dobili?
– I da i ne. Kako to obično biva, dobili smo skandalozne izveštaje na pola stranice. Pa, da li je to normalno? Evo, recimo, slučaj Ćuruvije se radi već punih sedam godina, a Pantića pet godina! Ali to i nije čudno ako imamo u vidu ko je sve radio na tim slučajevima. Verovali ili ne, tu imate jedan neočekivan, veoma interesantan niz ljudi – od onih koji su čitavu stvar sklanjali i prikrivali još u Miloševićevo vreme, pa onda preko POSKOK i UBPOK. I rezultata nema, pa nema. Pa pošto ih nema, hoćemo da vidimo zašto je to tako. I ko je tu šta, kako i koliko radio. Ja stvarno ne razumem zašto se svega ovog toliko plaše ljudi iz MUP i UKP? Pa zar nije naš zajednički cilj da se ovi slučajevi konačno reše – i zbog porodica ubijenih, i zbog pravde, i zbog s razlogom uznemirenih i obeshrabrenih građana, i zbog sasvim logične reakcije kako domaće, tako i međunarodne javnosti. Srećom, postoje i drugi, pozitivni primeri. Istakao bih odnos specijalnog tužioca Slobodana Radovanovića, koji treba svima da posluži za primer. On mi je otvoreno rekao da mu je svaka pomoć dobrodošla. To ohrabruje uprkos svemu drugom.
U izveštaju Koraćeve komisije navodi se da je za vreme, recimo, Radovana Kneževića, tadašnjeg načelnika UBPOK, došlo do diskontinuiteta u praćenju zemunskog klana i da nije registrovana veza klana sa JSO. Da li ćete to ispitati?
– Naravno da hoćemo.
Nedavno je devet policajaca osuđeno zbog razbojništava. Policajci su i glavni akteri poslednjih pucnjava u Beogradu. Kako prekinuti spregu policije i kriminala?
– Postoji način. Iako to svakako nije jednostavno – ipak je moguće. Ali tek onda kada budemo rešili položaj, mesto i ulogu Inspektorata (sada Sektora) u čitavom sistemu policije, kada se kadrovski budemo adekvatno opremili i operativno postanemo nezavisni. Ja sam to već odavno rekao i više puta ponovio. Pa ko hoće da čuje, on je čuo. Na jednom od prvih kolegijuma ministra policije (dok su se još održavali, jer ih je ministar odavno ukinuo) ja sam otvoreno rekao: „Najvažniji generalni inspektor je, po prirodi stvari, sam ministar, pa onda nakon njega načelnik Resora, pa posle toga načelnici SUP-ova, pa zatim i načelnici odeljenja, pa onda i sve starešine…“ Jer ne može tih 56 ljudi u Generalnom inspektoratu (a sada Sektoru unutrašnje kontrole policije) da kontroliše svih onih 45.000 pripadnika MUP! Prava odgovornost je tu pre svega na starešinama, koji treba i moraju da znaju gde im se u svakom trenutku nalaze njihovi podređeni policajci, sa kim se druže, šta imaju od imovine, da li rade poslove nespojive sa svojom dužnošću. Mi tu samo gasimo požar koji je mogao već ranije da bude sprečen, preventivno, da su stvari postavljene kako treba. A kada se govori o prevenciji, mi smo tu bili maksimalno angažovani i verujem da danas nema nikoga u Srbiji da ne zna za nas i mogućnost da nam se obrati, bude primljen i uvažen. I ne samo to. I svaki policajac u našoj zemlji zna da mi postojimo i da može biti predmet naše istrage i, ako je potrebno, krivične prijave. U tom smislu, preventivno, mi smo već mnogo toga uradili, posebno s obzirom na stanje koje smo zatekli kada sam ja došao na čelo Inspektorata pre dve i po godine. Uprkos svemu! I to je naš sigurno najveći uspeh.
Da li ovaj narod treba da bude zabrinut zbog ovakve sprege policije i kriminalaca?
– Treba i mora. Kao što svi primećujemo, veze iz prošlosti su još jake. Još je nereformisan sektor bezbednosti. Jedini pravi napredak od 5. oktobra je da sada BIA više nikoga ne ubija, pa zato više nema političkih ubistava kao što je to nekada bio slučaj.
Da li će se u bližoj budućnosti raskrinkati zloupotrebe u MUP?
– Nadam se da hoće. Ova služba treba sve više da jača, bez obzira na sve postojeće probleme. Sektor unutrašnje kontrole policije je postavljen za dobrobit svih građana Srbije, kao i svih poštenih policajaca, a protiv njega su samo oni koji su ogrezli u kriminal i korupciju. Nažalost, kako sada stvari stoje, više ima neargumentovanih i zlonamernih napada na mene i ovu službu nego na, recimo, Radeta Markovića i sve bivše Miloševićeve šefove policije zajedno. Pa vi sami zaključite šta onda stoji iza toga i kome sve to ovako odgovara.
Ana Ž. Adžić-Nenad Jaćimović
