ENStvari stoje nešto drukčije nego što se tvrdi u tom tekstu. Udruženje novinara Srbije je, pre Drugog svetskog rata, imalo u Beogradu dve zgrade u svom vlasništvu koje su posle rata nacionalizovane. Po slovu zakona nacionalizacija je izvršena zbog „saradnje sa okupatorom“. Udruženje novinara koje je radilo pre nego što sam ja izabrana za predsednika, postavilo je pitanje, 60-ih godina, da nam se te zgrade vrate. Jer, Udruženje nije sarađivalo sa okupatorom. Dapače, iz njegovih redova izašli su: Žikica Španac, koji je prvi pucao na okupatora, Vladimir Dedijer i čuveni Deneba (istaknuti novinar koji se, sa znanjem KP zaposlio u nemačkoj telegrafskoj DNB agenciji), a da ne govorimo o listu Politika koji nije izlazio sve vreme rata. Odgovoreno nam je da ne insistiramo na vraćanju, jer bi se stvorio presedan za nove zahteve te vrste.
Umesto toga obećana je izgradnja novog doma štampe kao kompenzacija. Dom je izgrađen i danas stoji na Trgu Republike, ali našem Udruženju i Savezu novinara Jugoslavije je dat mali prostor, tako da smo – ne znam koji put – ponovo postavili to pitanje. Kako se sa rešenjem odugovlačilo, predložili smo da nam se ustupi zgrada u tadašnjoj General Ždanovljevoj (sada Resavskoj), koju je napuštao tadašnji Savezni zavod za statistiku (jedno njegovo detaširano odeljenje), jer je imao ugrađene instalacije koje bi mogle da zadovolje potrebe stranih novinara, tada, bez elementarnih uslova za brze veze sa inostranstvom.
U to je došla i jesen 1972. i čuveno Pismo Josipa Broza i ostavke srpskih liberala. Godinu dana posle toga – useljenje u Dom je uveliko bilo u toku. Na jednoj sednici Udruženja novinara Srbije odbila sam da se na dnevni red postavi (i objavi u štampi) „Kašnjenje od godinu dana u provođenju Pisma druga Tita“ i odgovornost redakcija za to kašnjenje. Da ne bih potpisala optužnicu profesiji, dala sam ostavku. Stvar oko Doma nastavljena je bez mene.
Tadašnje Udruženje je nastavilo da radi i nije imalo pretendenata na suvlasništvo. Danas, stvari izgledaju manje jednostavno i postavlja se pitanje koje od dva udruženja novinara Srbije baštini nasleđe. UNS tvrdi da „Domaćin baštini nasleđe“ i da „Dom pripada svim novinarima“. Pravno gledano, malo komplikovana definicija. Više liči na „pravo prvorođenog“, institutu naslednog prava nekad poznatog u Evropi.
U jednopartijskoj državi, sa dirigovanom štampom, to ide jedno sa drugim. U višepartijskim demokratskim, civilnim društvima, gde se podrazumeva da su građanska prava i ostale slobode Ustavom zagarantovane, ne može zadovoljiti UNS-ovo objašnjenje.
Zato u našoj današnjoj situaciji nije važno gde je ko sedeo od 70-ih do 90-ih godina, jer se društvo menjalo, tako da danas, zaista „cvetaju svi cvetovi“.
Da prizemljim, smešno je sporiti o tome gde će se novinari okupljati (greška je napravljena u prošlosti, kad je Domu štampe na Trgu Republike promenjena namena). Ali, bila bi veća nezavisnoj štampi koja se rađala na ulici, u neadekvatnim redakcijama, pa i pod mecima (Dada Vujasinović, Ćuruvija, Pantić), onemogućiti ista prava kao baštinicima koji su prvi zaposeli prostorije.
Jovanka Brkić, bivši predsednik Udruženja novinara Srbije
