ENTakođe, Zakon o lokalnoj samoupravi predviđa da opštine mogu da osnivaju TV i radio stanice radi izveštavanja na jeziku nacionalnih manjina. S druge strane, zakoni o radiodifuziji i javnom informisanju nalažu da se mora završiti privatizacija štampanih i elektronskih medija.
Profesor Fakulteta političkih nauka Miroljub Radojković kaže za Danas da je novim Zakonom o glavnom gradu derogirano ono što piše u zakonima o radiodifuziji i javnom informisanju i „ako Grad osnuje neko javno preduzeće, Ustavni sud će morati da interveniše“.
– Setom zakona o lokalnoj samoupravi proglašeno je gradom, osim Beograda, još njih 18 gradova i u većini je snažna bila ideja, tzv. Kragujevačka inicijativa, da se naprave regionalni javni servisi. Ako Studio B ostane javno preduzeće ili postane javni servis, zašto to pravo ne bi mogli da imaju i drugi gradovi – ističe Radojković. Prema njegovim rečima, ako se bude osnovao novi javni servis, pitanje je da li bi građani bili radi i da za njega plaćaju pretplatu. Takođe, navodi profesor FPN, prema evropskim standardima država ne može da bude vlasnik medija, jer Evropska unija to izričito zabranjuje.
Kada je reč o nacionalnim manjinama, Radojković smatra da se ostvarivanje njihovih prava više ne stavlja „državi u amanet“, već u okviru svojih nacionalnih saveta treba da brinu sami o sebi.
Medijski stručnjak Jelena Sučurlija takođe smatra da su nove odredbe direktno u suprotnosti za zakonima o radiodifuziji i javnom informisanju.
– Međutim, ono što mene brine jeste dugoročna strategija države koja očigledno ne postoji u oblasti medija. Taman kada smo pomislili da je donošenjem nekoliko sistemskih zakona iz ove oblasti konačno počeo da se sređuje haos u etru, donose se ovakvi zakoni, koji su u direktnoj suprotnosti sa postojećim propisima. Po mom mišljenju, rešenje je trebalo da bude pronađeno u okviru medijskih, a ne zakona iz drugih oblasti – objašnjava Sučurlija za naš list. Ona dodaje da je navikla na servisne i druge informacije Studija B vezane isključivo za glavni grad i „možda je moje lično mišljenje i bilo da glavni grad treba da ima svoju televiziju, ali ne na ovaj način“.
– Ova opcija je najgora. Gradska televizija koja se finansira iz gradskog budžeta i čije rukovodstvo postavlja, razrešava i na taj način kontroliše većina, koja je u tom momentu na vlasti u gradu. Jedino zdravo rešenje bi bio model finansiranja i upravljanja sličan Radio-televiziji Srbije, znači gradski javni servis. Tu bi opet Beograđani trebalo da budu pitani da li žele da imaju svoju gradsku televiziju kojoj veruju i za koju bi izdvajali određeni mesečni iznos za pretplatu – navodi Jelena Sučurlija.
J. Diković
