ENUsvoje li ga, Dinkićev zakon će biti taj koji će zatvarati novine i postati koliko nepotrebno, toliko dominantno obeležje Tadićeve vladavine. Iz toga povratka nema, to je ona suvišna legitimacija koja se nosi ceo život i, sve i da vam u nekom momentu na leđima izrastu krila anđela, ostaje vam nadimak, recimo, nosati.
Možda je to naivno – ali verujem da tu vrstu naivnosti valja negovati koliko i ljudskost – tek još uvek sumnjam da će Boris Tadić pristati da potpiše takav zakon. Zašto? Zato što je celu svoju priču gradio na principima suprotnim tom zakonodavnom nasilju; zato što taj zakon donosi u trenutku kada nema novina u Srbiji koje nisu u krizi i kojima pomaže tako što im migrenu leči giljotinom; zato što taj zakon javno ne brane više ni oni koji mu drže palčeve; zato što će njegovo, a ne Dinkićevo ime stajati iza zakona kojim bi se ponosio Enver Hodža.
Zato je ovaj zakon postao najveći test političke pristojnosti Borisa Tadića. Ako bude usvojen, biće to poruka da procesi u Srbiji nisu nepovratni i da smo grešili gledajući da li su se radikali uljudili i jesu li socijalisti postali razumni, dok nam je pred nosom deo reformske elite prodao tezu da nema koraka napred ako se ne naprave dva nazad i da nema sreće bez čaše blaženog nasilja.
Ako vam Tadićevi ljudi kažu da im se taj zakon ne dopada, ali da će dići ruku zato što je obećao Dinkiću, pitajte ih šta je obećao Srbiji. Ako vam kažu da će podići ruku da bi spasli Vladu, pitajte ih koja je to po redu vlada koja je rušila Srbiju da bi sačuvala sebe.
Željko Cvijanović
