ENNajjasniji je bio Mirko Klarin, direktor agencije Sense koja prati rad Haškog tribunala, rekavši da pojam pravde nakon jugoslovenskih ratova devedesetih, podrazumeva i reformu institucija koje su dovele do ratnih zločina. Prema njegovom mišljenju, za razliku od policije, vojske i tajnih službi, koji su započeli reforme, mediji u Srbiji to nisu. Stoga, pre priče o predstavljanju zločinačke prošlosti u medijima, ističe on, treba progovoriti o „kriminalnoj prošlosti samih medija“, koji su devedesetih stvarali negativne emocije i strah.
Glavni razlog zašto, po Klarinovom tumačenju, novinari iz Srbije nisu odgovarali za ratne zločine pred međunarodnim sudom, kao što su to novinari iz Ruande, jeste u tome što njihova poruka nije bila eksplicitna. „U Ruandi je poruka glasila: idite i ubijte; u bivšoj Jugoslaviji: oni dolaze da vas ubiju“, kaže Klarin. Milica Pešić sa londonskog Instituta za medijske različitosti, podsetila je na parafrazu čuvene rečenice Klauzevica da je „rat bio produženje programa Radio-televizije Srbije oružanim sredstvima“. Dragan Janjić, suvlasnik agencije Beta, i autor nacrta zajedničkog novinarskog kodeksa koji uskoro treba da usvoje UNS i NUNS, stava je da se mediji ne mogu posmatrati sami po sebi, već se moraju uzeti u obzir političke elite koje stoje iza njih. Međutim, on ne izvlači ništa manje mračan zaključak kada veli da se „između redova“ u medijima u regionu bivše Jugoslavije i dalje nazire „konflikt“.Janjićev utisak je stoga, da političke elite ako požele rat, mogle bi ga i medijski izazvati.
Vraćanje istih dilema
Pomenuti stavovi podsećaju na večno vraćanje istih tema na javnoj sceni Srbije. Kontekst i politička situacija u danima održavanja ovog skupa dodatno su osnažili ovaj ničeovski dežavi. Reč je o kampanji za crnogorski referendum koja mnoge asocira na referendume u Hrvatskoj i Sloveniji i na Kosovu, koji su prethodili ratovima, kao i pregovorima o statusu Kosova, te potrazi za generalom Ratkom Mladićem. Ipak, tezi sa najavne špice emisije Peščanik na B92 koja kaže da „ako imate iste probleme krajem 19. i iste probleme krajem 20. veka, ti vaši problemi su se degenerisali, dok je svet otišao dalje“, donekle su se suprotstavili strani učesnici skupa. Tako je britanska profesorka Teri Tridgold ukazala da se sa srpske strane u priličnoj meri idealizuje zapadna demokratija. Ona je izrazila skepsu u pogledu shvatanja da Srbiji tek predstoje bitke koje su na Zapadu odavno dobijene. Tridgold smatra da i na Zapadu postoje vrlo slične debate o odnosu medija i rata, ali da se vode možda na manje zaoštren način, kao i da sistem javnosti bolje funkcioniše. Takođe, prema njenom mišljenju „različite sile“ utiču na medije u Srbiji i na Zapadu. U našem slučaju, po njenoj proceni, veliku ulogu ima pravoslavna crkva. Britanska profesorka podseća da teroristički napadi na Ameriku 11. septembra 2001, irački rat 2003, napad Vlade na BBC predstavljaju velike krize i za zapadne medije i njihov odgovoran stav prema javnosti. Jedan od glavnih problema ona vidi u „zbunjivanju“ javnosti viškom informacija, gde prosečan građanin, na primer, više ne može da navede šta je problem između Palestinaca i Izraelaca.
Na poseban način se stvaranju novog medijskog zla surpotstavio profesor Sarajevskog univerziteta Ugo Vlaisavljević. On je podsetio na „trku“velikih svetskih televizijskih mreža da tokom opsade Sarajeva što verodostojnije prikažu masakre i ljudsku patnju njegovih sugrađana. Ova tema aktuelna je i sada, na primer, kroz TV prikazivanje likvidacija Muslimana koje je izvršila jedinica Škorpioni. Vlaisavljević smatra da postoji dovoljno dokumentarnih materijala, odnosno filmova o stradanju i patnji, ali da insistiranje na njihovom čestom i verodostojnom prikazivanju može imati taj efekat da „kriminalci više ne osete potrebu da prikriju zločin“. On je izrazio bojazan da bi buduće generacije odrasle uz takve slike mogle smatrati snimanje zločina normalnim i poželjnim. Kao jak argument za ovakav stav, Vlaisavljević navodi da u sarajevskom predgrađu Dobrinja, na granici između RS i BIH federacije, deca ne samo što se igraju rata, nego u dečijim igrama vode stvaran brutalan i bespoštedni rat.
O Kosovu kao i osmadesetih
Ono što bi možda najviše trebalo da zabrine srpsko javno mnjenje, jesu zaključci medijskog istraživača Jovanke Matić. Ona smatra da mediji u Srbiji na isti način predstavljaju srpsko-albanski konflikt kao i u vreme početka krize u bivšoj Jugoslaviji krajem osamdesetih. Iz niza argumenata kojima ona potkrepljuje taj zaključak izdvajamo dva. Prvi, da mediji konflikt Srba i Albanaca prikazuju pojednostavljeno, i to tako da se Prištini uvek pripisuje namera da vlada teritorijom Kosova, a Beogradu uvek samo briga za sunarodnike u pokrajini. Drugi, da kada se izveštava o srpskim demonstrantima koji su zapalili džamije u Nišu i u Beogradu, obavezno stoji odrednica da je reč o određenoj grupi (mladih, đaka, navijača, pijanih itd). U prikazivanju Albanaca ovo nije slučaj. Nasilje nad Srbima vrše Albanci kao takvi, a ne grupa albanskih navijača, omladinaca, pijanih i slično.
Zanimljivo je da Ana di Lejlo iz kosovskog Instituta za novinarstvo i komunikacije, primećuje da postoji problem i sa predstavljanjem Albanaca u svetskim medijima. U vreme rata, za Albance su vezivani pojmovi žrtve, holokaust ili hrabri oslobodioc koji se bore da oslobode svoju zemlju. Nakon „nulte“, odnosno 1999. godine i dolaska NATO, vraćaju se predstave vezane za orijentalizam i primitivizam. Di Lejlo u ovakom predstavljanju vidi, između ostalog, i uticaj velikih svetskih intelektualaca poput Noama Čomskog i Harolda Pintera i njihovih antiameričkih stavova, po kojima su u nekoj zemlji lokalci uvek pozitivni, a intervencionisti uvek negativni likovi.
Učesnici skupa rešenje vide u „depolitizaciji“ žrtava u bivšoj Jugoslaviji i takvom medijskom predstavljanju prošlosti u kome žrtve imaju pravo da kažu šta im se dogodilo. Đorđe Đorđević, savetnik UN za obuku istraživača ratnih zločina, podsetio je da je tokom istorije uvek bilo otpora prilikom pokušaja da se vođama sudi, ali da mediji treba da pomognu pravosudnim organima u ovom nepopularnom poslu.
Vraćajući se na teren konkretnog, Dragan Janjić primećuje da u Srbiji postoji „čitav niz tabloida koji slede kolosek Slobodana Miloševića“ i popularišu ljude povezane sa zločinima i najgorim ubistvima. On ponavlja i tezu koju često javno izriče poslednjih meseci, od kada nastupa kao autor kodeksa koji treba da uvede poštovanje osnovnih novinarskih pravila kod članova najvećih novinarskih udruženja, a to je da ključni problem predstavlja nedovoljna „prozirnost“ medijskog vlasništva. Mada u manjini, Janjić insistira da pomenuti kodeks potpišu i vlasnici medija, bez obzira na to što njihovi interesi i interesi novinara mogu biti i često i jesu potpuno suprotni.
Na javnoj sceni Srbije, inače, često se poslednjih meseci u kojima je aktuelno usvajanje prvog „istorijskog“ zajedničkog kodeksa, pominje regulativa, posebno osnivanje neke vrste saveta koji bi svojim autoritetom terao kršioce medijske etike da se poprave. Zoran Sekulić, direktor i vlasnik agencije FONET, predložio je stvaranje tela poput Komisije za žalbe na štampu u Velikoj Britaniji, koje bi imalo ovlašćenja da „kažnjava“ neposlušne medije, i tako uticalo na javno mnenje. Zametak tog tela je Savet za štampu Medija centra koji u svojim jednomesečnim saopštavanjem obaveštava javnost ko je najviše i kako kršio novinarska pravila.
Jasmina Lukač
