EN
[box align=’box-center’ id=’7123′]
Sve je počelo kad je kikindska poreska uprava prošle godine izdala rešenja po kome Kikindske treba da plate (akontacioni) porez na dobit od oko 650.000 dinara. Otprilike – 150 puta više od stvarne sume.
Željko Bodrožić, „sve i svja“ u Kikindskim, se naravno žalio, ali uzalud. Poreska uprava je odgovorila da nema zakonskih mogućnosti da ispravi svoju grešku iako je bila više nego očigledna.
Tako su Kikindske zapale u velike finansijske probleme, a zatim i u blokadu. Na kraju, pre mesec dana, posle višemesečnog maltretiranja i natezanja sa lokalnim poreznicima, a i višim instancama, prestale su da izlaze.
Ovih dana, međutim, najzad je stigla ispravka. Tojest, novo rešenje o porezu na dobit za 2014. godinu u kome se kaže da Kikindske treba da plate – 9.600 dinara. Tako da su sad, „stručno“ govoreći, u pretplati oko 350.000 dinara.
I to je, otprilike, suma koju bi država Kikindskim trebalo da vrati. Oko čega će, sudeći makar po dosadašnjem iskustvu poreskih obveznika, biti poprilično povuci-potegni.
Nije, međutim, ovo jedini slučaj gde je poreska administracija neopravdano, neovlašćeno, nezakonito i slično, uzela pare poreskim obveznicima i sad treba da ih vrati.
Saša Janković, zaštitnik građana, ovih dana bije bitku da se trudnicama vrati novac zbog nepravilne naplate solidarnog poreza. Njima su, naime, naknade kasnile mesecima pa onda isplaćene sve odjednom, „kumulativno“ što bi rekli, i onda, jer su premašile minimum, oporezovane.
Funkcionisanje poreske administracije jedna je od najslabijih karika našeg privrednog sistema. Kada se o uslovima privređivanja govori, najčešće se kao negativan primer ističe izdavanje građevinskih dozvola. I zaista, Srbije je po tome među najgorima na svetu: na rang listi Svetske banke (“ Doing business „) nalazi se na 186. mestu među 189 zemalja. Po kvalitetu poreske administracije, međutim, samo je nešto malo bolja – zauzima 165. mesto.
U ovom, širem kontekstu, „slučaj Kikindske“ još više dobija na važnosti. Jer, ne radi se ovde o ugrožavanju života jednog običnog malog preduzeća i egzistencije nekoliko porodica. Reč je o preduzeću koje „proizvodi“ informacije.
U današnjem, informatičkom, odnosno društvu znanja, kako se karakteriše savremena civilizacija – najdragoceniju robu. Koja ovoj državi, izgleda, nije potrebna.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Privredne reforme iznad svega“ Radio-televizije Vojvodine.
