Stojan Cerović (1949–2005)

Poslednja rečenica Stojana Cerovića objavljena u „Vremenu“ od 30. decembra 2004, pisana je u bolesničkoj postelji u Parizu. Ona glasi: „Uostalom, zar zaista nekoga treba ubeđivati u to da život treba da se nastavi?“ Petnaest teških godina, u preko 400 eseja u „Vremenu“, Stojan Cerović se drži moralne konstante koja brani život, a proklinje smrtoljublje. U vreme raspada, rata, nepočinstava, rasula, moralnog pada i velike razbojničke galame, on zastupa čojstvo i razboritost. On osuđuje nasilje, pokazuje pijetet prema žrtvama, moralno osuđuje zloupotrebu nesreća ne tako retku u to vreme.

Odbraniti od sebe drugoga, ta miljanovska crta u njegovom karakteru prožima njegov opus, no u to vreme kao da niko nije hteo da čuje kako se savetuje ne samo da spasemo druge od sebe već da i sebe spasemo od nas samih. Kao psiholog, on odlično razume mehanizam samoopijenosti moćnika. Tu kategoriju ne amnestira, naprotiv, priznaće kasnije da je pristrasno protiv nje, ali za razliku od većine komentatora on uvek i objašnjava kako deluje otrovno piće u atmosferi poraza, uvređenosti i straha. Razume vrlo dobro da obogaljena sirotinja ne može da sluša o svetskom sjaju koji deluje nedostižno i samo budi zavist. Ali, on nije bio pesimista. Samo je uporno ponavljao pitanje: „Da nije naš problem, možda, više u manjku života nego u višku smrti?“

Stojan Cerović je izvanredan politički pisac, ne toliko po tome što je bio pedagog i psihoterapeut dela srpske političke elite (a ta elita je detinjasta, pohlepna, samoljubiva, nepromišljena, namćorasta, u biti intrigantska i palanačka), već zbog pilule koja se u ono vreme najteže gutala, zbog one etičke konstante, precizno saopštene, jezgrovite, a u tekstovima, kako izgleda, tehnički namerno izdvojene, tako da ih neko, ko bude znao da mu to treba, lako nađe i onda kad prođe poslednji talas našeg cunamija.

Ima li odbrane od nemoćnih prigodnih reči?

O Stojanu Ceroviću svakako će bolje svedočiti izbor delova njegovih eseja objavljenih u „Vremenu“ od oktobra 1990. do decembra 2004. Neki od tih tekstova objavljeni su i u knjigama Bahanalije (1990–1993) i Izlazak iz istorije (1999–2004).