ENDa li znate za kaznu koja iznosi sto miliona dinara ili, ako vam je lakše, milion evra?
Toliko,
na primer, može da plati Televizija Pink ako neki njen novinar ponovi
ono što političari govore jedan o drugom: da su lopovi, izdajnici, da
je jedan upao u banku sa mitraljezom, da je drugi jahao popove, da je
treći narkoman, da četvrti dobija pare od tog i tog biznismena, da je
peti saradnik tajne policije…
Ili novinar napiše/izgovori da
je, na primer, premijer omogućio preduzetniku da kupi fabriku bez
konkursa i po ceni nižoj od one koju nudi neki drugi preduzetnik. Ako
bi, na primer, tu informaciju objavio dnevni list „Pres” na naslovnoj
strani mogao bi da bude kažnjen sa 40 miliona dinara zato što sud nije
osudio premijera. Dakle, sve dok sud ne osudi premijera, preti kazna
svakom novinaru koji napiše da je na sastanku premijera i preduzetnika
dogovorena prodaja fabrike ispod cene.
Šta znače ovolike kazne pokazaću jednim primerom i jednim stavom.
Krivični
zakon je 1998. godine predviđao da se za rušenje ustavnog poretka može
zaglaviti robija do 20 godina. Za potrebe vlasti socijalista, JUL-a i
radikala to nije bilo rešenje. Pošalješ glavnog urednika u zatvor, dođe
drugi, pa treći… a novine i dalje izlaze, mogu da ponavljaju svoju
priču, da pronalaze za nju nove dokaze. Trebalo je pronaći način da se
ugasi medij koji kritikuje vlast. Zato je vlast propisala drakonsku
kaznu za rušenje ustavnog poretka. Znam o čemu govorim, osuđen sam po
tom zakonu. Pošto nisu imali šta da mi zaplene, trebalo je da
isplaćujem kaznu naredne 33 godine. Ali zaplenili su imovinu lista i
ugasili „Dnevni telegraf”, a suštinski potom i zatvorili nedeljnik
„Evropljanin”.
A stav koji pominjem jeste stav OEBS-a, koji nešto
bolje od naših ministara zna šta je praksa Evropske unije. Taj stav je
„Politika” 24. jula objavila na naslovnoj strani: „Smatramo da
amandmani kojima se predlažu visoke novčane kazne za medije mogu
dovesti do njihovog zatvaranja. Prema Evropskoj konvenciji za ljudska
prava i praksi Evropskog suda za ljudska prava, visoke novčane kazne
sputavaju medijske slobode i mogu se smatrati jednim oblikom cenzure”.
Ima,
naravno, razlike između 1998. i 2009. godine. Tada je optuženi, prvi
put u istoriji prava, morao da dokazuje sopstvenu nevinost i bio je
ustanovljen mehanizam plenidbe imovine novina koji je omogućavao
sprovođenje kazne za manje od jednog dana.
I začkoljica jeste u
ovom drugom detalju. Ako Mlađan Dinkić ne može da naplati od „Kurira”
osam konačnih kazni i to kazni koje su beskrajno male u odnosu na sada
predviđene, gde je tu garancija da će te nove drakonske kazne moći da
naplati bilo ko?
Dakle, ako je kazne moguće naplatiti – gasiće se
mediji. A to nije demokratija i to nije Evropa. Ako naplata ne bude
efikasna, onda drakonske kazne služe samo da uteraju strah u kosti
novinara. Ni strah ne pripada demokratiji.
Autor: Dragan Bujošević
