EN
Povodom rašomonskog sudskog slučaja 18 nezakonito opuštenih novinara i radnika Politike javnosti su se obratili Zoran Ivošević, ranije sudija Vrhovnog suda i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, Milan Antonijević, stručnjak za ljudska prava, advokati Zoran Lakićević i Vladimir Stošić, kao i Filip Švarm, urednik nedeljnika »Vreme« koji je vodio konferenciju »O pravnoj nesigurnosti i položaju nezakonito otpuštenih novinara u svetlu uloge i nadležnosti Ustavnog suda« u Press centru Udruženja novinara Srbije.
Otpuštanje velikog broja novinara iz velike medijske kuće, potpun poraz iste medijske kuće u odvojenim sudskim procesima sve do Vrhovnog suda tokom maratonskog procesa koji ulazi u 14. godinu bez konačnog epiloga zbog intervencija Ustavnog suda posle žalbi te kuće predsednici Ustavnog suda, trgovina uticajem, a sve to uz potpuni muk i ignorisanje ostalih medija – sve to se razotkrilo na konferenciji u Press centru UNS-a 25. maja.
Iako se radilo o velikom broju daleke 2010. godine nezakonito otpuštenih kolega iz najstarijeg srpskog dnevnog lista, Politike, novinara iz drugih redakcija na tom skupu praktično nije ni bilo, što dovoljno govori o velikom deficitu solidarnosti i mizernom stanju svesti novinara i medija u Srbiji o sopstvenom obespravljenom položaju.
Kako i zašto je Ustavni sud izašao iz svoje zakonsko određene uoge i postao »zaustavni« i »zauzdani« sud, zašto bi njegove odluke mogle uskoro da postanu velika sramota Srbije i sudija koji su učestvovali u usvajanju arbitrarnih odluka i zašto bi taj sud mogao da postane »karikatura srpskog pravosuđa« objasnili su su Zoran Ivošević, ranije sudija Vrhovnog suda i profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu, stručnjak za ljudska prava Milan Antonijević i advokat Zoran Lakićević. Razgovor je vodio Filip Švarm, urednik nedeljnika »Vreme«.
Mnoge javne ličnosti pokojne, a procesi još uvek traju
Dnevni list »Politika« je pre više od 13 godina otpustila 18 zaposlenih, većinom novinara; tim povodom je 5. maja 2010. godine UNS organizovao skup podrške na kome su ugledni novinari i javne ličnosti Slavoljub Đukić, Dragoljub Žarković, Jovo Ćuruvija, Zaharije Trnavčević, Olivera Kovačević, Aleksandar Mandić, Emir Kusturica, Boško Mijatović i Slobodan Stojićević, kao i poznati američki novinar i dugogodišnji dopisnik »Njujork tajmsa« iz Beograda Dejvid Bajdner upozorili da se radi o nezakonitim odlukama.
To se kasnije i potvrdilo u brojnim pravosnažnim presudama svih instanci redovnih sudova koji su presudili da nezakonito otpušteni novinari i radnici Politike moraju biti vraćeni na posao. Rukovodstvo medijske kuće odbija da izvrši pravosnažne sudske presude, u nekim slučajevima i više od šest godina. U međuvremenu, više od polovine javnih ličnosti koje su maja. 2010. godine dale podršku nezakonito otpuštenim novinarima Politike – nije više među živima, a sudski procesi još uvek traju, što više od hiljadu reči govori o poraznom stanju »pravne države« u Srbiji.
Otpuštenim novinarima i zaposlenim Politike je tokom maratonskih sudskih procesa uspelo da dokažu da im je poslodavac uručio otkaze nezakonito, a onda je usledio obrt – jednu po jednu presudu kao po tekućoj traci zaustavlja Ustavni sud i vraća na ponovna suđenja, uz veliku opasnost da pravosnažne sudske odluke budu »izbrisane«, a obespravljeni radnici posle 13 godina postanu dužnici Politike koja ih je – nezakonito otpustila.
Prikupljeni dokumenti i svedočenja dokazuju da se ovde ne radi o usamljenom incidentu, već o pokaznom primeru »sistemskih intervencija« u poništavanju radničkih prava, što preti da preraste u opšte društveni problem jer Politika zahteva »ujednačavanje pravne prakse«, što znači da ovakvo postupanje Ustavnog suda može imati dalekosežne posledice za sve zaposlene koji se nađu u sličnoj situaciji, a to se najbolje vidi na primeru novinara Dragana Torlakovića i Svetlane Vasović Mekina. Urednik nedeljnika »Vreme« Filip Švarm upozorio je u uvodu da se ovde radi o slučaju »kao iz zone sumraka«, ali »dešava se danas i ovde, a tiče se naših egzistencija i nemogućnosti da se u jednom društvu i državi dospe do elementarne pravde. Prosto je neverovatno da jedan proces, jedan slučaj traje 14 godina. Prosto je neverovatno ponašanje Ustavnog suda u svemu tome i iz ovoga proizlaze konsekvence koje nikoga od nas ne mogu umiriti niti nam uliti spokoj.«
Umesto celovite slike primera – naopak crtež Ustavnog suda
Advokat Zoran Lakićević je u uvodu upozorio da tema koja je na dnevnom redu ima širi društveni značaj i da je to opravdano problem koji treba da zabrine društvo: »Konkretan povod je odluka Ustavnog suda kojom je poništena presuda Vrhovnog kasacionog suda u predmetu Dragana Torlakovića protiv Politike i Vrhovnom sudu određeno da ponovno odlučuje o reviziji koju je izjavila tužena Politika. Donošenjem i obrazloženjem svoje odluke Ustavni sud je izašao iz okvira svojih nadležnosti i kroz ocenu prava na pravično suđenje neovlašćeno postupao kao instancioni sud koji primenjuje materijalno pravo i ceni zakonitost sudskih presuda uz pogrešno razumevanje spornog odnosa i bitnih spornih pitanja i, čini se, uz nedovoljno poznavanje pravila koja određuju radne odnose i sam parnični postupak. Ova odluka Ustavnog suda sa nesagledivim štetnim posledicama za tužioca i sve druge novinare koji su tom istom prilikom dobili otkaz, ali i šire, za sve zaposlene iz bilo koje firme koje bi poslodavac doveo u sličnu situaciju, neprihvatljivo je zasnovana na samo jednoj pretpostavci koja nema oslonac u činjenicama i dokazima u sprovedenom parničnom postupku, dakle zasnovana je na pogrešnoj spekulaciji uprkos proverljivim činjenicama. Takva odluka, afirmišući isključivo interes preduzeća, neopravdano pomaže poslodavcu u njegovom jasno nezakonitom i diskriminatornom postupanju prema zaposlenima koji su se našli u istoj situaciji. Takvom, arbitrarnom odlukom koja po našem mišljenju ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, može se osporiti bilo koja presuda bilo kojeg suda, što vodi u urušavanje pravnog sistema i potpunu pravnu nesigurnost, što nije i ne može biti uloga Ustavnog suda.«
Advokat Lakićević je detaljno objasnio na koji način je Politika postupala nezakonito kada je 2010. godine Draganu Torlakoviću kao jednom od 10 novinara uručila otkaz po osnovu »tehnološkog viška«, kada je otkaze dobilo ukupno 18 zaposlenih, između ostalih i Svetlana Vasović Mekina koja je samo godinu dana ranije bila proglašena za najboljeg novinara Politike. Da se radilo o nezakonitim odlukama potvrdili su u odvojenim sudskim procesima svi redovni sudovi, pa više puta i Vrhovni (kasacioni) sud Srbije. Uprkos tome Ustavni sud poništavanjem presuda Vrhovnog (kasacionog) suda osporava jednu za drugom meritorno donešenu sudsku odluku, i sve to čini na krajnje arbitraran način, bez temelja u dokazanim činjenicama koje su u redovnom postupku utvrdili sudovi.
»Zastupam troje novinara koji su dobili otkaz i znam da Svetlana Vasović Mekina već šest godina, a Dragan Torlaković i Aleksandar Davinić več četiri godine imaju pravosnažne presude kojima su poništeni njihovi otkazi, zbog čega je Politika obavezana da ih vrati na rad. Niko od njih nije vraćen na rad, jer Politika to neće da učini. Toliko dugo i bez ikakvog rezultata traju i postupci prinudnog izvršenja presuda. Izvršni sud je neefikasan, a povremena rešenja o novčanom kažnjavanju Politike se nakon njenih neosnovanih i ponekad apsurdnih prigovora i žalbi često i ne sprovedu. Podneta je i krivična prijava protiv direktora Politike zbog krivičnog dela neizvršenja pravosnažne sudske odluke, ali i to već četiri godine stoji u tužilaštvu bez izgleda na skoro optuženje, ako do njega uopšte i dođe, bez obzira na relativno laku dokazivost krivičnog dela. Pri kraju su i pokrenuti postupci za naknadu štete, a nekoliko zaposlenih je i uspelo da naplati potraživanja po tom osnovu. I tu je ključ do razumevanja spornih odluka Ustavnog suda. Politiku nije zanimalo i ne zanima je kako i od čega već 13 godina žive novinari kojima je nezakonito otkazala ugovor o radu. Ne zanima je šteta koju je pričinila njihovim karijerama i profesionalnom ugledu. Zabrinjava je jedino bliska naknada štete zbog izgubljene zarade, čiji je iznos zbog broja poverilaca i dužine postupka za koji se računa, zaista velik. Politika, međutim, neće da prihvati da je tu štetu sama prouzrokovala svojim nezakonitim odlukama, kao i da je izvršenjem pravosnažnih odluka i vraćanjem na rad još pre izvršenja mogla još pre više godina da zaustavi uvećanje te štete, umesto što sada tvrdi da se uprvo njoj nanosi višemilionska šteta. Sada je Politika za svoje stavove i interese našla razumevanje u Ustavnom sudu koji kroz fraze o ‘pravu na pravično suđenje’ i ‘pravu na obrazloženu sudsku odluku’, a samo na osnovu pretpostavke i neproverene spekulacije o proverljivim činjenicama – sada sam presuđuje praktično u korist Politike, suprotno obrazloženim presudama redovnih sudova koje su nastale na osnovu pravilno i potpuno utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza i pravilnog tumačenja relevantnih opštih akata i zakona. Metaforički rečeno, crtež ustavnog suda ne bi smeo da zameni profesionalno urađenu i dovršenu sliku koju su više godina i sa mnogo pravnog truda radila stručna i specijalizovana sudska veća redovnih sudova. Nadam se da će u ponovnom suđenju Vrhovni sud poštovati svoj dignitet i da neće dozvoliti da pravno neuspeli crtež Ustavnog suda postane karikatura našeg pravnog sistema,« zaključio je advokat Zoran Lakićević.
Od Ustavnog do Zaustavnog i Zauzdanog suda
Profesor Zoran Ivošević upozorio je na korene ovakvog ponašanja Ustavnog suda: »U prvobitnom članu 145, stav 3 i 4 Ustava Republike Srbije iz 2006. godine bilo je predviđeno da su sudske odluke obavezne za sve, da ne mogu biti predmet vansudske kontrole i da ih može preispitivati samo nadležni organ sudske vlasti. Ustavni sud ne pripada sudskoj vlasti jer njegovu nadležnost ne uređuje Zakon o uređenju sudova, nego Zakon o ustavnom sudu. Njegova osnovna funkcija je da vrši kontrolu zakona i drugih opštih akata, a izuzetno može ispitivati validnost pojedinih akata odnosno radnji državnih organa državnih institucija ako su ispunjena sva ili nisu predviđena nikakva pravna sredstva za njihovu zaštitu.« Profesor Ivošević je dodao da je 2011. zakonodavstvo promenjeno tako što je dodato da Ustavni sud ne može poništavati sudske odluke.
»To se Ustavnom sudu nije svidelo, pa je 2012. godine odlukom donetom na vlastitu inicijativu taj izuzetak proglasio neustavnim, kršeći ustav, umesto da ga štiti. Pošto se ni time nije zadovoljio, podržao je amandmansku izmenu ustava 2022. godine kojom su iz najvišeg pravnog akta zemlje uklonjene odredbe o zabranama vansudskog preispitivanja sudskih odluka. Tako je legalizovana ambicija Ustavnog suda da bude jači od Ustava i u vrhu sudske vlasti, kako bi se povinovao autoritarnom političkom uticaju uprkos Ustavu koji u članu 1 i 3 kaže da je država Srbija zasnovana na evropskim vrednostima i na vladavini prava. Ambiciju da postane jači od Ustava i da bude u vrhu sudske vlasti Ustavni sud je ispoljio u više predmeta, ali najveću pažnju su privukla dva. Prvi se tiče ustavnosti Briselskog sporazuma, a drugi ustavnosti zakona o privremenom načinu isplata penzija,« upozorio je nekadašnji predsednik Vrhovnog suda u penziji Zoran Ivošević i uz to preciznije obrazložio kako je Ustavni sud izašao iz okvira Ustava zbog sudija koje su lojalne politici.
Profesor Ivošević je prokomentarisao i slučaj novinara Dragana Torlakovića i još posebno novinarke Svetlane Vasović Mekine koja je dobila spor protiv Politike na svim instancama, da bi sada Ustavni sud već po drugi put prihvatio da odlučuje o ustavnoj žalbi Politike u njenom primeru. »Ove dve odluke presudno su uticale na to da Ustavnom sudu kumujem nekolokvijalne nazive ‘zaustavni sud’ – jer okleva u odlučivanju, i ‘zauzdani sud’ zbog lojalnosti politici a ne Ustavu,« upozorio je penzionisani sudija Vrhovnog suda Zoran Ivošević, osvrćući se na poraznu vest da isti sud sada već po drugi put odlučuje o žalbi Politike u slučaju novinarke Svetlane Vasović Mekine.
»U oba primera je došla do izražaja ambicija ustavnog suda da bude jači od Ustava i u vrhu sudske vlasti. ‘Politika novine i magazini’ ustavnom žalbom traži poništavanje revizijske presude Vrhovnog suda zbog ‘povrede prava na pravično suđenje’. Ako bi do toga došlo, konsekvence bi snosila tužilja, a ne onaj ko je povredio pravo na suđenje u razumnom roku, a to su sudovi, za koje odgovara država… Osnovni sud je u ovom slučaju sudio bolje od Apelacionog, Vrhovni je sudio kako je trebalo, ali je ovaj spor trajao nepodnošljivo dugo, 13 godina. Do pravosnažnosti presude je prošlo deset godina, i još dve godine do revizijske presude – koja je sada pod opservacijom Ustavnog suda odnosno ‘zaustavnog’ odnosno ‘zauzdanog’ suda. Sve što sam saopštio važi i za sporove po tužbama Dragana Torlakovića i Aleksandra Davinića protivi istog tuženog. Iz svega što sam rekao proizlazi i da je Svetlani Vasović Mekini povređeno pravo na hitno rešavanje radnih sporova koje je predviđeno 438. članom Zakona o parničnom postupku… Ti postupci bi morali da se rešavaju hitno – a ako radni spor traje 20 godina – onda ostane samo da se prekrstimo i da se pitamo, zaboga, gde se mi nalazimo?« zaključio je profesorZoran Ivošević.
Postupanje Ustavnog suda je ocenio i stručnjak za ljudska prava Milan Antonijević: »Mislim da je dobro što smo sada prošli kroz te slučajeve sa dosta detalja i videli da Ustavni sud zaista izlazi iz onoga što je očekivano, da narušava jedinstvo pravnog sistema i da ovo, što su naveli dr Ivošević i gospodin Lakićević vodi u stanje u kome nemamo pravnu izvesnost. U vezi prava na pravično suđenje na koje se poziva Politika u ustavnoj žalbi podnetoj Ustavnom sudu, treba znati da je to jedno od osnovnih ljuskih prava koje ima svoje elemente. To pravo je jasno garantovano i našim Ustavom i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Zato verujem da bi (nezakonito otpušteni) novinari sa ovakvim slučajem mogli da izađu pred Evropski sud za ljudska prava i to ne samo zbog dužine suđenja i kršenja prava na suđenje u razumnom roku nego i zbog prekršenog prava na pravično suđenje. Argumentacija za to mi se ne čini previše komplikovanom, zavisno od procene – kada se sa ovim primerima može izaći pred Evropski sud za ljudska prava. To jeste zaista i tema za javnu raspravu. Sa jedne strane imate Vrhovni sud koji je zainteresovan da prekine takvu pravnu praksu koju imamo sada jer se donošenjem pravosnažnih presuda ne zatvara krug suđenja, već se sadašnom praksom ulazi u nove krugove suđenja koji su poprilično nesigurni. Kroz praksu smo primetili da se u tim slučajevima pojedinac uvek ‘pogura na stranu’ i da se država ili preduzeća koja, kao i u ovom primeru uživaju njenu zaštitu – više štite nego pojedinac. To je nedopustivo i na tome treba insistirati i u razgovorima sa Ustavnim sudom. Oni moraju stati u zaštitu pojedinaca, to je njihova obaveza… U pomenutim odlukama Ustavnog suda ima dovoljno elemenata da te odluke sa punom odgovornošću možemo na ovom skupu da ocenimo kao arbitrarne, i koji vode u pravnu nesigurnost i u situaciju u kojoj se u postupcima koji tako dugo traju – ne nazire kraj. Ustavni sud bi trebalo da štiti pojedinca, a u ovom slučaju, iako se ne radi o potpuno državnom preduzeću, očigledno je da postoji dovoljno državnih interesa koji su uticali da se usvoje takve odluke Ustavnog suda. Iz svih pomenutih primera proizlazi da treba otvoriti javnu raspravu o Ustavnom sudu kako bi se predupredile takve situacije. Jer to već postaje ‘fait accompli’, a takve stvari treba ubuduće da sprečimo.«
Oglasio se i advokat Vladimir Stošić koji zastupa šest zaposlenih Politike u sličnim predmetima. »Masovnost predmeta i njegove posledice treba da nas okupe i da dobiju širu pažnju. Treba da vidimo i koji su mehanizmi potrebni kako bi pravovremeno ukazali Ustavnom sudu šta se dešava jer u šest primera koje zastupam, donete su presude u korist zaposlenih od strane Vrhovnog suda, ali verovatno će se i one u nekom trenutku naći pred Ustavnim sudom.«
Tužilačke fioke progutale krivičnu prijavu: Najvažnija je uloga advokata, medija i javnosti
Profesor Ivošević je podsetio da su ovde najvažniji stavovi advokata, ali i medija: »Ovo pitanje treba da uđe u javnost i treba i vi advokati da pišete o tome jer vi dobro znate kada sudi sud kako treba, i kada ne sudi kako treba. Vi ste prepoznali kada treba da reagujete u korist onih koji su žrtve povrede prava. Ali mislim da je javnost najznačajnija. I mediji su najznačajniji. A mi nemamo medije. Imamo Politiku, ali ona nije ono, što bi morala da bude, nego nešto drugo. Ponekad objave poneki tekst, čak i moj tekst, o Kosovu hoće da objavljuju, ali imamo jako malo medija. Kada bismo imali više objava o ovom slučaju, onda bismo imali šansu da vratimo stvari u pravu kolotečinu.«
Novinarka Svetlana Vasović Mekina je na kraju upozorila na činjenicu da je u primeru prve ustavne žalbe Politike u njenom slučaju izvestilac veća Ustavnog suda isprva 2018. godine pripremio argumentima potkovano rešenje o odbacivanju Politikine ustavne žalbe, ali je posle dve pismene urgencije direktorke Politike predsednici ustavnog suda taj isti sudija uz još jednog člana iz veća koje je odlučilo o odbacivanju Politikine žalbe – učestvovao 2019. u usvajanju suprotne odluke. A potom su obojica sudija ustavnog suda, od kojih je jedan čak profesor Pravnog fakulteta, još jednom napravila isti salto učešćem u donošenju slične odluke u primeru novinara Dragana Torlakovića, s tim da su u poslednjem slučaju, marta 2023. godine, usvojili kontradiktornu odluku, jer ta sada problematizuje zaključke iz ustavne odluke od 2019. godine. Što svedoči o pravnom nasilju nad pojedincem koje je ovde na delu. Ocenila je žalosnom i činjenicu da se na skupu nisu pojavili mediji koji bi o ovom društvenom problemu izveštavali i da zato glas o ovom slučaju urušavanja pravne države i posledično pravne nesigurnosti pojedinca – neće prodreti daleko.
»Međutim, ovo je mnogo širi problem od problema nas 18 obespravljenih jer Politika u ustavnoj žalbi traži i ‘ujednačavanje sudske prakse’, iako se radi o desetak odvojenih procesa, od kojih je svaki imao svoj poseban tok i razloge. Ako se uzakoni ovakva praksa, onda mogu da strepe svi zaposleni u državi ako dođu u situaciju u kakvoj smo mi, dakle ukoliko se nađu suočeni sa poslodavcem koji je dovoljno moćan ili blizak sa vrhom ove države, zbog čega svako može ostati bez osnovnih, zakonima i ustavom garantovanih prava,« naglasila je Svetlana Vasović Mekina.
Učesnici u raspravi su upozorili i na poznatu činjenicu da je predsednica Vrhovnog suda prijateljica predsednika države, kao i da je i direktorka Politike prisna poznanica predsednika države, što zajedno sa naprasno promenjenim sudskim odlukama od strane Ustavnog suda u ovim slučajevima možda ukazuje i na trgovinu uticajem. Iz opisanih primera proizlazi da Ustavni sud svojim odlukama koje donosi protiv tužilaca – novinara i zaposlenih Politike – »skida« kao slojeve luka pojedine razloge na osnovu kojih su prethodno usvojene pravosnažne presude u odvojenim sudskim procesima, pa sada odbacuje čak i one koje je isti Ustavni sud 2019. godine označio kao meritorne za odluku o kršenju zakona i prava zaposlenih.
Tako Ustavni sud, umesto da štiti prava slabije strane u postupku – nezakonito otpuštenih novinara, sada nalazi da je velikoj medijskoj kući kršeno pravo na pravično sudjenje, iako ta sistematično ne poštuje izvršenje pravosnažnih sudskih odluka. Novinarsko udruženje je zbog neizvršavanja sudskih odluka protiv direktorke Politike podnelo Višem javnom tužilaštvu i krivičnu prijavu 2018. godine, ali je po svemu sudeći i ta prijava završila – na dnu tužilačke fioke.
