ENPokušao sam da pažnju poslanika u Skupštini Srbije skrenem na mogućnost da pojedinim njegovim odredbama obaveze policije budu bitno redukovane u odnosu na nivo utvrđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, te da ukažem na potrebu da se odgovarajućim amandmanima na Predlog zakona to spreči.
Razume se, moja reakcija ne izražava nikakav poseban afinitet prema propisima koji se bave policijom. Iako se konkretno zaista odnosi na Predlog zakona o policiji, u njenoj osnovi je pitanje načelnog značaja. Radi se o odnosu odredbi Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja sa odredbama velikog broja drugih zakona.
Kao i svi slični zakoni u svetu, naš Zakon o slobodnom pristupu informacijama u svom fundamentu ima demokratsku ideju o potrebi da javnost, bar u načelu, zna sve o radu vlasti. S tim u skladu, naš Zakon sadrži izričitu pretpostavku da „opravdan interes javnosti da zna“ postoji u pogledu svih informacija koje su u posedu organa vlasti. Ova pretpostavka je apsolutna, neoboriva kada je reč o informacijama koje se tiču ugrožavanja i zaštite života ljudi i zaštite životne sredine. Ta pretpostavka, naravno, stoji i u svim drugim slučajevima, s tim što je u tim slučajevima organima vlasti dopušteno da dokazuju da javnost nema opravdan interes da zna.
Dakle, organ vlasti može uskratiti pristup određenoj informaciji, samo uz obavezu da dokaže da je to u konkretnom slučaju opravdano, radi zaštite interesa koji je u konkretnom slučaju pretežniji od interesa javnosti da zna i koji je izričito Zakonom predviđen.
Koji to interesi mogu biti? Naravno, oni koji su taksativno pobrojani u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. To su, na primer u članu 9. (život, zdravlje, sigurnost, drugo važno dobro nekog lica, sprečavanje i otkrivanje krivičnog dela, optuženje, vođenje postupka, izvršenje presude, itd. odbrana zemlje, nacionalna i javna bezbednost, međunarodni odnosi, upravljanje ekonomskim procesima u zemlji, državna, službena i poslovna tajna), u članu 13. (sprečavanje zloupotrebe prava), u članu 14. (privatnost i ugled).
Osim interesa, čije ugrožavanje može biti razlog za ograničenje slobodnog pristupa informacijama, Zakon predviđa i neke uslove, uglavnom vezane za intenzitet ugrožavanja navedenih interesa. Tako u određenim slučajevima traži da ugrožavanje bude „bitno“ ili „ozbiljno“, i sl.
Elaboracija relevantnih normi Zakona o slobodnom pristupu informacijama nužno navodi na određene zaključke. Prvo, građanin nije dužan da dokazuje interes za pristup informaciji. Takav interes se uvek pretpostavlja. Drugo, slobodan pristup informaciji može se ograničiti samo u slučajevima i pod uslovima koji su pomenuti. Za postojanje drugih mogućnosti za ograničenje slobode pristupa informacijama nema ni pravnih ni faktičkih razloga.
Nažalost, ne misle svi tako. Pomenuti Predlog zakona o policiji, odnosno odredbe njegovog člana 5. su ilustracija za to. Te odredbe, na primer, uvode kao uslov za dobijanje informacije „postojanje osnovanog interesa“, što je očigledno suprotno rešenju sadržanom u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama. Osim toga, one i relativiziraju značaj i drugih odredbi Zakona o slobodnom pristupu informacijama, umesto realnog ugrožavanja ili narušavanja nečijih prava, moguće, hipotetičko ugrožavanje. Da se tu zaustavimo, za ilustraciju je dovoljno.
Uostalom, kao što smo rekli, problem je načelan. Svodi se na pitanje da li se odredbama drugih zakona može ograničavati, odnosno onemogućavati ostvarivanje prava zajemčanih Zakonom o slobodnom pristupu informacijama?
Nema sumnje da u slučaju kolizije Zakon o slobodnom pristupu informacijama mora da ima prioritet. Šteta je što naš Zakon ne sadrži izričite odredbe, kao što su „danom stupanja na snagu ovog Zakona, neće se primenjivati odredbe drugih zakona koje se odnose na pristup informacijama, ako su u suprotnosti sa ovim Zakonom“ (Zakon u Crnoj Gori) ili „zakoni koji se usvoje nakon ovog Zakona, a kojim svrha nije izmena ovog Zakona, neće ograničiti prava i obaveze koji su utvrđeni ovim Zakonom“ (zakoni u Bosni i Hercegovini).
Ali, i u odsustvu ovakvih izričitih odredbi prioritet Zakona o slobodnom pristupu informacijama ne može biti sporan. To nužno proizlazi iz činjenice da je on, za materiju o kojoj govorimo, lex specialis.
Svaka dilema u ovom pogledu vodi nas u apsurdnu situaciju. Famozni „osnovan interes“ iz Predloga zakona o policiji nije nikakav kuriozitet. Odredbe kojima se slobodan pristup informacijama uslovljava postojanjem „opravdanog“ ili „osnovanog“ ili „na zakonu zasnovanog“ itd. interesa, postoje u velikom broju zakona. Ogroman broj zakona sadrži i druge odredbe koje se tiču informacija, i mogu biti u suprotnosti sa rešenjima Zakona o slobodnom pristupu informacijama. Samo ilustracije radi, to su zakoni kojima se uređuje upravni postupak, prekršajni postupak, krivični postupak, građanski postupak, izvršni postupak, stečajni postupak, sistem državne uprave, organizacija i rad sudova, pravobranilaštva i tužilaštva. To su i zakoni kojima se uređuju delatnosti, kao što su statistika, razne evidencije, arhivi, arhivska građa, biblioteke, informatička delatnost, telekomunikacije, zaštita okoline, javne nabavke, odbrana, unutrašnji poslovi. To su i zakoni kojima se uređuje zaštita privatnosti, sukob interesa, poreski postupak… da ne nabrajamo dalje u beskonačnost.
Dopustiti mogućnost da se beskonačno velikim brojem zakona mogu utvrđivati posebni uslovi i tako relatizovati odredbe Zakona o slobodnom pristupu informacijama, znači lišiti ovaj Zakon svakog smisla. Osim možda dekorativnog. Mogli bismo ga, s vremena na vreme, pokazivati gostima iz EU, kao primer kako smo lepo uredili slobodan pristup informacijama. Ko zna, možda bi, bar oni manje upućeni, i poverovali u to.
Rodoljub Šabić-poverenik za informacije od javnog značaja
