ENZakon o radiodifuziji usvojen je u Skupštini, ali se još ne primenjuje. Vlada je već drugi put podnela izmene ključnih odredbi kojima praktično produžava haos od preko 1.500 radijskih i televizijskih stanica u etru. Predlaže se produženje roka privatizacije lokalnih javnih glasila do kraja 2008. godine (posle redovnih lokalnih izbora), za osam meseci se odlaže transformacija JP RTS u dva javna servisa, republički i pokrajinski u Vojvodini, oduzima se pravo ograničenog veta predstavniku Vojvodine u Savetu Agencije za radiodifuziju… Istovremeno je usvojen uporedni zakon po kome se javni servis finansira prvenstveno iz pretplate (300 dinara po aparatu u kući, 1.000 dinara za tv u automobilu) i samo dopunski, limitirano odredbama Zakona o reklamiranju, komercijalnim aranžmanima.
Kako Savet Agencije za telekomunikaciju, pre dva meseca konačno oformljen posle dvogodišnjeg kašnjenja, nije odredio cenu zakupa za televizijske i radijske frekvencije, ostaje nejasno da li vlast uopšte želi urediti medijsku sferu ili, pak, beskonačno odlaže promene – snalazeći se dobro u haotičnom ambijentu.
Finansiranje
Nema jasnih kalkulacija kako opstaju toliki medijski emiteri; jesu niske i neredovne zarade zaposlenih, moguće je donatorsko finansiranje pojedinih projekata, reklamiranje i kod nas postaje ključno za opstanak i razvoj tržišta, ali analiza programa ukazuje da je dominantan vid finansiranja sklapanje formalnog ili neformalnog odnosa sa centrima finansijske i političke moći. Iskustvo iz bivšeg režima ukazuje koliko je opasno medije prepustiti bilo kom centru moći, pogotovo državi. Aktuelna vlast, uprkos zalaganjima iz opozicionog statusa, teško ispušta instrumente vladanja. Slobodan Stojšić, predsednik ANEMA (Asocijacija 12 nezavisnih medija) uočava da je produžavanje roka privatizacije lokalnih javnih glasila do posle narednih lokalnih izbora upravo pokazatelj sprege opštinskih vlasti sa malim medijima. Niti jedan razlog nije naveden u obrazloženju, sve se maskira konstatacijom da „nema uslova za privatizaciju“. Problemi medija na manjinskim jezicima, koji teško mogu da opstanu na tržištu, uzimaju se za paravan da se ne privatizuju i nekadašnja opštinska glasila iz vremena Socijalističkog saveza i partijskog informisanja. Ali i samonikli privatni mediji imaju benefit – ne plaćaju, suprotno evropskoj praksi, ni dinara za korišćenje frekvencije – koja ima status strateškog resursa, slično vodi, rudama, poljoprivrednom i građevinskom zemljištu… Takva dobit se mora uzvratiti…
Donatori
Nadoknada je važna i da bi se, bar u određenoj meri, razlučili mediji koji se formiraju radi profita od onih koji su u neposrednoj službi vlasti i pri tom još zapošljavaju stranačke aktiviste. Stojšić ističe da se posle svake političke smene bitno menja i uređivački sastav i programska koncepcija svakog medija – javnog preduzeća, ali i da je pozicija nezavisnih medija uslovljena: „veliki“ donatori već duže vreme finansiraju projekte samo iz tema o položaju Roma, multikulturalnosti, feminizmu, homoseksualnosti, evropskim integracijama.., mada su bezbrojna druga pitanja zanimljivija ovdašnjoj populaciji. Reklamiranje je značajan izvor finansiranja, ali Stojšića brine što je „veoma teško plasirati sopstvenu produkciju, jer potencijalni korisnici naših emisija nisu platežno sposobni“. U tom smislu se i prigovara Agenciji za radiodifuziju da nije uradila segmentarnu ekonomsku analizu tržišta, te će bez čvrste osnove određivati broj emitera za pojedina područja. Nije jasno, pak, što bi Agencija određivala ekonomsku analizu; tržište ne sme biti ničim ograničeno ni u sferi medijskog biznisa. To što bi, prema Stojšiću, svi članovi ANEMA bili sposobni za samoopstanak na tržištu, ne jemči ni njihovu večitu poziciju, niti bi smelo biti prepreka da neki preduzetnik investicijom oformi novi medij, pa i, u konkurenciji, izbaci iz etra nekog postojećeg.
Pravi je izazov transformisati JP Radio-televizija Srbije u dva javna servisa. Razlika je bitna. Upravni odbor javnog preduzeća bira Skupština Srbije, dakle stranke, dok upravni odbor javnog servisa bira Savet Agencije za radiodifuziju, telo oformljeno iz šireg društvenog spektra, koje će imati i veliku ulogu u oblikovanju medijske sfere, bar u početku kada još postavlja i direktora javnih servisa, dok Upravni odbor imenuje ostala rukovodeća lica. Za razliku od privatnih medija, javni servis ima obavezu sopstvene produkcije igranog, obrazovnog, naučnog, školskog, dokumentarnog programa…, ali i iz pretplate siguran izvor prihoda. Računica pokazuje da bi se iz pretplate, ukoliko se iznađe efikasna model naplate i ukoliko građani pozitivno vrednuju program, moglo sakupiti oko 90 miliona evra godišnje. Naravno, reklame bi donele dodatne prihode, dok se može razmišljati i da sama produkcija donese novac, bilo prodajom, bilo razmenom programa.
Deca Miloševića
Privilegiju relativno sigurnog zaposlenja, raznovrsnijeg žanrovskog sadržaja valja opravdati kvalitetom i otuda je kadrovsko pitanje suština uspešnosti javnog servisa.
Upravo je to i sporno; trenutno je gro novinara, organizatora, tehničkog i pratećeg osoblja – iz vremena jednostranačkog sistema, još više se pozapošljavalo za vreme despotije Miloševića, po osnovu socijalnog programa su otišli sposobniji. Tako se postavlja pitanje funkcionisanja budućeg javnog servisa ukoliko se, recimo, ne izmeni ili bar ne dopuni i precizira Zakon o radnim odnosima po kome je teško dati otkaz radniku koji formalno zadovoljava uslove, a slabog je učinka. Kadrovsko pitanje je problematičnije u vojvođanskom etru, jer RTS Novi Sad još zastupa stavove antihaškog lobija, pa je, ističe Đorđe Subotić, u prošlom sazivu predsednik Odbora za informisanje Skupštine Vojvodine, ovaj studio sasvim zanemario tragediju u Srebrenici, dok su najčešći gosti kulturnog programa Irinej Bulović i Matija Bećković.
Posebno je nelogično uvoditi pretplatu od 1. septembra, dok se rok transformacije prolongira za dodatnih osam meseci. Stojšić se pita kakva se planira struktura potrošnje za osam spornih meseci, dok će se Javno preduzeće RTS finansirati dvojako, iz pretplate i iz budžeta? Milorad Đurić, pokrajinski sekretar za informisanje, podseća da je zakonski definisano da se pretplata uvodi isključivo za javni servis i da bi kontrola kvaliteta produkcije javnog servisa morala biti trajna, što je i obaveza Programskog saveta.
Deobni bilans JP RTS je odavno urađen, protok vremena je učinio da ga valja tek minimalno dopuniti, te ne bi trebalo odlagati preobražaj u dva javna servisa – stav je pokrajinskog sekretara, uz napomenu da računice pokazuju kako bi pokrajinski javni servis, kome po Zakonu pripada 70 odsto pretplate sakupljene na teritoriji Vojvodine, imao bar dvostruko više novca nego što se sada odvaja za studio u Novom Sadu (19 odsto od sredstava JP RTS). Specifičnost produkcije na sedam manjinskih jezika u Vojvodini odista zahteva i napora i sredstava i dobre volje. Opaske da „Evropa ne poznaje dva javna servisa u jednoj državi“, Subotić demantuje stavom da Španije ima veoma osamostaljene podservise za Kataloniju i Baskiju i objašnjava da je poljski predstavnik u OEBS-u teško razumevao ovdašnju situaciju, dok su članovi iz Italije, Nemačke i Slovenije ocenili korektnim izvorno zakonsko rešenje.
Inicijalno je Skupština Vojvodine birala dva člana u Radiodifuzni savet, isto koliko i Skupština Srbije, pa je rešenje smanjeno na jedan (Srbija tri) sa pravom veta kada je reč o pitanjima značajnim za Vojvodinu. Stojšić se saglašava sa prigovorima da je ovo protivustavno rešenje, ali i ne vidi bolje, dok Đurić ukazuje da bi se moglo oštro reagovati i na, inače njemu prihvatljiv, princip asimetričnosti trajanja mandata u Savetu. Predlagač ne predviđa nov način zaštite specifičnosti vojvođanskog medijskog prostora i Stojšić smatra da i ovaj momenat ukazuje da vlast postupno menja Zakon o radiodifuziji tako da u njega ugrađuje mehanizam za večito odlaganje privatizacije lokalnih medija i transformacije RTS, i tako ostavlja mogućnost manipulacije medijima kao javnim preduzećima kojima upravlja vladajuća opcija…
Ovo je vreme medija; radio, televizija… kreiraju ili potvrđuju događaje iz realnosti, mediji donose glasove, uticaj, poslovnu prepoznatljivost… Borba za moć vodi se i preko uticaja na medijsku scenu, otuda ugrađivanje partikularnih interesa u zakonsku regulativu ove oblasti. Javnost je nadzornik nad opštim interesima i medij je instrument pomoću kog se kontroliše vladajuća ili moćna grupa u staleški izdeljenom društvu. Pozicija moći štiti se i medijskom dominacijom, otuda surovost, pa i podmuklost, u oblikovanju medijske scene. Utoliko je veća i odgovornost u prelomnom trenutku formiranja budućeg medijskog prostora.
