EN
Dakle, postojanje tabloida, lansiranje lažnih vesti i nekvalitetnih sadržaja kojima se ne može verovati, svetski su trend. Međutim, ono po čemu se Srbija zaista razlikuje od drugih zemalja u regionu, Evropi, pa i svetu, jeste to što među tolikim brojem medija odgovornih za plasiranje dezinformacija i jurenje senzacionalizma, ovde ne postoji dovoljan broj onih koji su na drugoj strani, koji se profesionalno bave novinarskim poslom, nude proverene i kvalitetne sadržaje kojima se može verovati, kaže docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu Marko Nedeljković.
On dodaje da je to razlog što je njihov položaj veoma težak, a opstanak upitan, bez evidentne političke podrške, a time i uz manjak finansijskih sredstava koji bi im omogućili funkcionisanje.
– Zato je jedini put koji vodi opstanku, ali i osnaživanju u odnosu na većinske tabloidne i prorežimske medije, i to u vreme neminovnih tranzicionih transformacija ka onlajn izdanjima, zapravo oslanjanje na publiku. Publika je ta koja jedina u budućnosti može, privučena kvalitetnim sadržajem, da putem pretplate i drugih vidova finansijske pomoći, obezbedi preživljavanje profesionalnih medija, kojih, opet, u Srbiji ima taman toliko da se mogu prebrojati prstima jedne ruke. Ali, rad na privikavanju publike da kvalitetan sadržaj moraju da plate, morao bi da počne što pre, jer su mediji koji su u svetu pošli tim putem, to započeli pre pet ili deset godina, da bi ih pozitivni rezultati sačekali tek danas, ističe Nedeljković.
Kako navodi, podaci prošlogodišnjeg istraživanja Rojtersovog instituta za studije novinarstva koje je obuhvatilo 46 zemalja sveta, govore da je u 21 zemlji došlo do pada poverenja u medije, i to u poslednjih godinu dana.
– Najviše zabrinjava što u ukupnom uzorku samo 42 odsto ispitanika veruje medijima. Čak 38 odsto ispitanika je odgovorilo da svesno izbegavaju vesti, što je devet odsto više u odnosu na period od pre pet godina. Dakle, globalni trend je takav da je sve manje poverenja u medije i da je sve više onih koji svesno izbegavaju vesti. Ovo istraživanje nije obuhvatilo Srbiju, ali je 2020. kod nas rađeno istraživanje po istoj metodologiji, po kojem smo ubedljivo najlošiji od svih zemalja. Dakle, pratimo globalni trend, ali smo na začelju po poverenju u medije. Primera radi, najmanje poverenje u medije je zabeleženo u SAD i Slovačkoj, u kojima samo 26 odsto ispitanika veruje medijima, dok je u Srbiji taj procenat tek 20 odsto, objašnjava Nedeljković.
Prema njegovim rečima, takvi rezultati ne iznenađuju, ali je najproblematičnije to što se mi razlikujemo od drugih jer nasuprot tabloidima, nasuprot ogromnoj količini lažnih vesti i velikog nepoverenja u medije, u Srbiji imamo premalo kvalitetnih medija.
– I onda i taj mali deo populacije koji bi možda i platio medijima da ih prati, ne radi to jer je premalo takvih medija koji su, samim tim na posebnom udaru svih ostalih što otežava njihovo poslovanje. Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi u kojoj ni jedan informativni medij nije uveo pretplatu na svoj online sadržaj. Ja verujem da u Srbiji postoji tri, četiri medija koji su informativnog karaktera, a koji imaju taj potencijal i to je to. Generalno 80 do 90 odsto medija u Srbiji je potpuno nezainteresovano za ovo o čemu razgovaramo, a to je da li postoje lažne vesti, da li postoji nepoverenje u medije, jer za njih publika nije bitna, bitni su oglašivači koji donose novac. Stoga ne čudi što većina medija svakodnevno objavljuje neproverene, lažne ili etički problematične sadržaje svesni da će izazvati još veće nepoverenje, da će izneveriti čak i ono što stoji u naslovu, da će manipulisati tim sadržajem. Dakle radiće sve ono što direktno dokazuje da im publika zaista uopšte nije bitna, već oglašivači, broj klikova i sve što sa tim ide. Posebno im je bitan odnos sa državom, jer je država najveći oglašivač generalno. Dakle, sve ovo o čemu mi sada razgovaramo je priča koja je relevantna za 10 do 20 osto medija u Srbiji koji su zainteresovani za kvalitetno novinarstvo, dok ostali jednostavno nisu. Da li je veliko ili malo poverenje u medije, koliko je kvalitetan sadržaj, da li ima lažnih vesti u njihovim medijima, to ih uopšte ne dotiče i to se neće promeniti ni u narednom periodu, jasan je Nedeljković.
| Uticaj države
Veći uticaj države postoji i kada govorimo o regulatornim telima, pre svega preko REM-a, to smo svesni godinama unazad. S druge strane, Savet za štampu kao samoregulatorno telo dobro radi svoj posao, ali nema mehanizme da na neki ozbiljniji način sankcioniše medije kada utvrde da krše Kodeks. Država tu takođe igra značajnu ulogu jer ona može da obezbedi da uticaj Saveta za štampu bude veći, ali ga ona zapravo eliminiše. Recimo, na javnim konkursima bi formalno svako ko krši novinarski kodeks u određenoj meri morao da bude eliminisan, ali vidimo u realnosti da se to pravilo potpuno zanemaruje, posebno na lokalu. Tako se iz državnog budžeta nagrađuju upravo oni mediji koji najviše krše zakone i Kodeks. U tom smislu vidimo da postoji intencija da se država upliće i pita za mnoge stvari koje se tiču medija, a ne da se slede neka profesionalna načela, podseća Nedeljković.
|
