Televizija

Dobro veče. Čuvena je ona priča – dajte mi pet minuta, a kamoli jedan dan, da budem predsednik ili da budem bilo kakva vlast i sve ću da vam pokažem kako se to radi. A koliko vam zvuči jednostavno – dajte mi jedan dan da budem urednik neke televizije i sve ću da vam kažem kako izgledaju emisije, kako izgledaju vesti, ko se dovodi u goste i ko se nikako ne dovodi. Večeras pričamo o tome kako se prave vesti i kako se uređuje televizija, makar u onom što se zove informativni program. Dragana Milićević-Milutinović, dobro veče, direktorka i glavna i odgovorna urednica Studija B, Duško Bogdanović, dobro veče, ’80-ih godina urednik novosadskih vesti, upisan kao jedan od rodonačelnika nove forme vesti koja je plasirala ličnost, a ne spikera i voditelja, danas kolumnista Evrope i Blica, i ne znam da li još nečega.

Bogdanović: Presa, ne Blica, ne više Blica.

Bećković: Dobro, sada Presa, dobro veče i hvala što ste ovde. Tanja Jordović, glavna i odgovorna urednica Informativnog programa televizije Pink. Nekada… šta je bilo nekada, to ćemo se setiti večaras. Duško, negde vas je neko pitao u nekom kratkom leksikon-upitniku, RTS ili Pink, a vaš odgovor je glasio kratko – RTS, naravno. Ja vam sad širim pitanje i hajdemo sad ovako, a kontekst je dakle, informativni program – RTS, Pink, B92 ili Studio B?

Bogdanović: U startu teško pitanje. Bio je to neki mini leksikon, tada – RTS, naravno, je značilo zapravo produžetak nekakvog mog bitisanja u kući koja se zvala nekada Televizija Novi Sad, pa onda RTS, pa u tom smislu nekakav osećaj lokal-patriotizma. A kad ste tu lepezu otvorili nekom mom novinarskom filingu, moram priznati, ne samo zato što se nalazim u ovoj kući, uz puno poštovanje prisutnim koleginicama, ipak B92.

Bećković: Tanja, isto pitanje, izuzmi Pink.

Jordović: Mogu samo kratko da kažem da su u periodu od pre jedno godinu dana sve napredovale u tom informativnom programu, što mene pre svega raduje kao novinara, bez obzira na to u kojoj kući radim. Ako izuzmem Pink… pa ne znam, nekad mi je RTS bolji, nekad B92, svako ima neku svoju boju, mi smo novinari naučili to da čitamo, ali ja sam u suštini vrlo zadovoljna informativnom srpskom scenom trenutno. Naravno da sve može bolje i otvorenije, ali vidan je napredak. Mene nervira što naši ljudi uvek imaju kratko pamćenje, sve se to mnogo popravilo. S ponosom mogu da kažem da je u Srbiji informativni program daleko od lošeg, može naravno da bude bolji, ali gotovo je svejedno koju stanicu gledate. Više-manje kako su obojeni, ali uglavnom se ne propuštaju informacije, što se svi sećate perioda koji smo svi zaboravili, da su mnogi gutali informacije.

Bećković: Setićemo ih se večeras. Dragana, isto pitanje.

Milićević-Milutinović: Svi sem Studija B? Ja bih se saglasila samo na početku s Tanjom da je sada nekako sasvim drugačije vreme. Nekada je pitanje časti bilo ne raditi za nekoga ili raditi za nekoga, mislim za kuću konkretno, danas se to, ako nećete baš mnogo ni da se sećate, više nije važno, promenili su se ljudi, promenila se uređivačka politika i vrlo često, pošto gledam sve dnevnike i sve vesti, zaključim da su razlike minimalne, možda samo često u nekoj priči, posebnoj temi, ali da su nam glavne vesti gotovo identične. To je dobro, sad je samo pitanje koliko daleko u profesionalizmu možemo da odemo, u tehnologiji i tako dalje, ali sve u svemu mislim da su danas sve televizije, kada je reč o vestima, na vrlo visokom nivou i teško da bi sad neko sebi dozvolio da kaže – sad neću da objavim nešto što će svi drugi objaviti, to postaje bespredmetno.

Bećković: Da li postoji to da, recimo, okupiš svoju ekipu i kažeš – jeste li videli šta su ovi uradili juče, tako se rade vesti?

Milićević-Milutinović: Naravno, postoje situacije kada vidite neku temu ili kada vidite da je neko drugi uradio bolje, šire, kvalitetnije, da se neko posvetio i odatle sutra priča, treća priča. Da, postoji i to nije na jednoj televiziji, već je to sa svih televizija se desi da je nešto bolje. Ja moram priznati da još najmanje gledam RTS, nekako još imam taj otklon prema RTS-u i te vesti najmanje gledam, ali gledam često naravno i njih, ali najmanje nekako njih. Evo, sad imamo i nove vesti, to je Telemaster na TV Košavi, tako da ćemo videti i njih kakvi će biti.

Bećković: Pričamo o tome da je zapravo to sve manje-više isto i da ako govorimo o sadržaju teško da možemo da kažemo da je neka televizija nešto preskočila ili da je nešto sramno ili bestidno ili da je ne znam šta uradila, a ipak se nekako razlikuju dobre i loše ili bolje i lošije. Šta je formula dobrih vesti?

Bogdanović: Možda da se nadovežem na to što su koleginice već kazale. Taj pomak ka boljem možda proizlazi da trenutno vesti rade, pre svega mislim na ljude koji rukovode vestima, pa onda i prezenteri, oni koji su preživeli sve one ružne godine, ostali neukaljani u profesiji i sada već mogu da edukuju decu koja stižu. Dakle, jedno veliko pranje je prošlo, uspeli su da ostanu ljudi koji zaslužuju da se bave tim poslom, a ovo je sad stvar izbora. Ja znam kako ljudi raspoređuju stanice na daljinskom, to je otprilike neki redosled koji je ustaljen, gotovo kod svih je 1, 2, do skoro 3, je li tako, RTS, pa onda ne znam šta ide, B92, do skoro BK, Studio B i redom. Ali mislim da je ključna stvar da se profesija generalno u pravljenju vesti pomakla od onih odvratnih ’90-ih. Kad ste me već to pitali, razmišljao sam nedavno kako bih ja sad radio kada bih bio recimo poput svojih koleginica. Ja sam 1990. bio u prilici da potpuno selektujem grupu mladih ljudi i mi smo imali tada na III programu TV Novi Sad… emisija se zvala Danas, trajala je 11 minuta i to je otprilike gotovo klonirana varijanta koja će se četiri godine kasnije ili pet pojaviti kao Telefakt. Ta deca su bila ili sa završenim fakultetom ili pri kraju, svi su govorili nekoliko jezika, vrlo edukovani kada je reč o korišćenju tehnologije i solidno su izgledali. Ja sam mislio da je to perspektiva za sledećih 10 godina, deca koja će da uđu u XXI vek potpuno spremna. Posle mene je došao čovek koji ih je vrlo s planom, sukcesivno i drastično otpuštao, niko od njih gotovo nije sem jedne koleginice ostao u novinarstvu, da bi on okupio ekipu koja je nastavila da radi prvo na III programu TV Novi Sad, kasnije se to zvalo i NS plus. Ti ljudi nikada ne bi kod mene radili, oni su sada raspoređeni po gotovo svim televizijama i imaju opasna imena i prezimena u smislu popularnosti.

Bećković: Na primer?

Bogdanović: Da krenemo redom, od Tabloida, od Bravo šoua, od ono… što ide uveče na I programu, ono ‘Pesmo moja’, ne znam…

Bećković: Pa, hoćete da kažete da ste pogrešili tada ne osetivši šta ljudi mogu biti ili…?

Bogdanović: Ja kažem da je moj projekat očito bio u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu jer je nemoguće da bih ja tako procenio da je reč o ljudima koje ne bih u tom trenutku zaposlio, a oni su se svi dokazali u formama koje se meni doduše ne dopadaju, ali su jednostanvo proživeli sve ove godine i kažem, imaju snažna novinarska imena. I sad je onda pitanje ko je tu zapravo taj koji selektuje i da li onda konačno ključna poruka stiže zapravo iz te kutije, ona je ta koja je ključna, ona je ta koja je popularna, svi mi se menjamo, ona opstaje i to je to, ko je na ekranu taj caruje.

Bećković: Tanja, ti si bila veoma oštra u pobuni protiv prezentera na račun ljudi sa iskustvom…

Jordović: Samo kad su dnevnici u pitanju, da se ne uvrede kolege koji su prezenteri jer meni je besmisleno biti prezenter. Mislim, neka se ne uvrede kolege jer svi oni mogu vrlo brzo i ako hoće da nauče da budu novinari, da rade nešto više osim lepog čitanja.

Bećković: A vrlo često su prezenteri i novinari.

Jordović: To je druga stvar, jedno je prezenter… mislim na prezentere koji samo čitaju vesti, a takvih sam videla gomilu, neka se ne ljute, i onda vrlo često u tim informativnim emisijama vidite da čovek nema pojma o čemu govori ili se to meni činilo… završi besmisleno rečenicu ili ne daj Bože da se isključi onaj idiot, on nema teorije da kaže do kraja. Ja sam povremeno pisala i ‘dobar dan’ ljudima, ono ‘dobar dan, doviđenja’. Stalno smo se šalili, da li da stavimo ‘ja sam taj i taj’, pa neko drugo ime i prezime, ali bilo je mnogo skupo, 50 odsto sam ubeđena da bi to pročitali.

Bećković: Dala si jednu izjavu koja je glasila ‘moja baba ne bi poverovala 20-godišnjoj devojčici koja čita vesti, ma šta da čita’.

Jordović: To je tačno… to je opet moje mišljenje, baba je pokojna, ne znam da li bi se sa mnom složila jer ima taj koloritan jezik, ali stvarno mislim da… zato smo mi čitavu akciju i pokrenuli, malo starijih…

Bećković: Da, ali mi je to bilo u glavi koliko si ti imala godina kad si počela da čitaš vesti na Studiju B, pa je moja baba, ja mislim, tebi verovala i nije bio problem u tome koliko imaš godina.

Jordović: Ali zato što sam bila prezenter…

Bećković: Misliš da si bila ličnost?

Jordović: Ne, nego sam uradila ono što sam čitala, znači i slagala te vesti i birala ih uz pomoć Lile Radonjić, Zvonka Pantića ili ne znam… pričamo o počecima, vrlo dobro se sećaš i ti i Dragana, svi smo te vesti žvakali šta je bilo, jedva čekali da dođemo na posao da čujemo da li se još nešto dogodilo.

Bećković: Znači, nije suština u godinama?

Jordović: Nije suština u godinama, suština je godine plus, ne ambicije te vrste, ovo što nam je došlo malo kasnije, od ’90-ih – lepa sam, pametna sam i na televiziji sam da se udam.

Bećković: I sad se to isto, ako mi kažemo – da, ja ne mogu da verujem devojčici od 20 godina koja nema iskustva, koja nema ličnost, za koju ne verujem da ima stav, a s druge strane dolazimo na tu inovaciju da vratimo ljude koji su nam čitali 30 godina vesti kroz razne režime, a pri tom smo nekako… nije to baš uvek bilo istina, pa ću ja sad kao da verujem nekom ko je naučio u tom svom iskustvu da čita ono što mu je napisano, bilo istina ili ne. Zašto su u prednosti Neša Ristić, Crkvenjakov, Coka Lazović nad nekom novom decom koja dolaze s potpuno drugom vrstom osećanja?

Jordović: Nisu u prednosti, to je isto kao kad me pitaš da li čovek koji je šef hirurgije ima više iskustva i ulazi, ne znam, u operacionu salu s tim iskustvom ili neko ko ima 20 godina. Mislim, iz nekog poluinata, najozbiljnije, pogotovo što je Pink uvek bio to – lepe devojke, samo šljokice, nije tačno, tu se vrlo ozbiljno radi i takvi su rezultati na kraju krajeva, želeli da vratimo… nemaš mnogo među nama tih prezentera koji su novinari. Dragana, ja mislim na pet ljudi koje ću ti nabrojati na prste, i vrlo smo želeli da vratimo tu stariju generaciju, ne iz razloga što su oni čitali kroz razne režime, što se ne slažem u većem delu toga što si rekla…

Bećković: Pa, čitali su kroz razne režime…

Jordović: Čitali su, čitale smo i ti i ja kroz razne režime , ako ćemo tako, samo smo imale neku svoju boju.

Bećković: Ja nisam zbog dikcije.

Jordović: Dobro, ali radili smo te vesti i oni su radili te vesti, nisu radili za vreme za koje ti misliš da su radili jer koliko se ja sećam posle 5. oktobra oni su postali direktori te velike kuće RTS…

Bećković: Pa, ne bih… ja ne računam život od 5. oktobra, nego računam bilo je nešto 30 godina…

Jordović: Ni ja ga ne računam, nego da su se obrukali nešto strašno u tom sistemu verovatno ih ne bi vratili, neću da pričam u njihovo ime, ali smo želeli to, da se vrati neka vrsta poverenja, eto, takva nam je bila ideja, zašto ne bi čitao čovek koga znaju godinama, ne čitao, nego radio te vesti, oni ih rade od prvog do poslednjeg, sa sve glavnim vestima. I oni imaju pomoć naravno, ali oni određuju taj dan – snimaćemo ovo, to ćemo pokazati, ovo ćemo ovako, imamo ideje i zašto da ne.

Bećković: Ne, često sam imala taj problem, zašto imam više poverenja u nekog ko je tu 30 godina, nego u nekog ko je nov. Dragana, tvoj stav, prezenteri ili ličnosti?

Milićević-Milutinović: Kroz lično iskustvo, ja sam imala malo godina kada sam počela da uređujem i da vodim vesti, i to ponekad nije bilo lako, da se izborite da dokažete da vi niste samo neko lice koje čita vesti, već da ste vi novinar koji je sve te vesti pripremio. I meni je bilo stalo da se ja što pre izborim za to da ja uređujem sopstvene vesti i borila sam se za to i izborila i vrlo brzo sam sama stajala iza svojih vesti, a u tom slučaju, u našem slučaju, nekada to je značilo da mogu sve vesti da nestanu sa stola, da ćete vi do kraja odvoziti te vesti, nećete citirati ali ćete ih makar dobro prepričati. A ako je pitanje bilo prezenter ili ljudi od poverenja…

Bećković: Dakle, ljudi koji danas na Studiju B vode vesti, kako njih vidiš, kao ličnosti ili kao spikere, voditelje?

Milićević-Milutinović: Ja sam tu isključivija, ja nekako… moje sećanje nekako ne zamire i ja se svega sećam. Ne govorim konkretno o televiziji Pink i uopšte se na njih ne odnosi, nego govorim uopšte o novinarstvu. Ja se tu trudim da ne zaboravim ništa i pamtim ljude koji su radili i čitali neke sramne vesti, koji su nas bezočno lagali, u krajnjoj liniji od čijih komentara i od čijeg načina vođenja nama je bilo sve lošije i lošije i koji su bili zapravo za mene saučesnici jedne užasne politike. Ja to njima pamtim i ne bi mogla recimo da radim u redakciji s tim ljudima.

Bećković: A gde ih ti vidiš danas?

Milićević-Milutinović: Vidim ih recimo na RTS-u, zar ih ti ne vidiš na RTS-u? Tu su, čak i neki su prezenteri dan-danas, ali naravno, drago mi je što tamo sada neke druge, lepe pre svega, i pametne žene, ali ima ih, samo da pogledate ko su urednici, ima ih, ima ih mnogo. Kada ja biram ili kada odlučujem sa svojim kolegama ko su prezenteri na Studiju B, onda su to mladi ljudi, ljudi za koje verujem da će trajati, za koje znam da umeju da to naprave, te vesti, i ljudi kojima bih ja verovala zato što nemaju ništa iza, a znam da učestvuju u tome i znam da će me ubediti da je ta vest takva. Neki su zaista mladi, ali ja verujem da za pet godina ili za dve godine i neko iskustvo će doći, oni jednostavno ne mogu nastati niotkud, oni moraju steći iskustvo.

Bećković: Da li ti je palo na pamet nekad da udariš na termin u 19.30?

Milićević-Milutinović: Ne, to nije ni tradicija Studija B i nema razloga, mislim, šta znači to udariti na termin…

Bećković: Evo, sad će da ti objasni Duško Bogdanović. Dakle, vi ste se veoma obradovali tom idejom i najavljivali ste to ranije, da ona televizija koja se usudi da ide u 19.30 će pokazati…

Bogdanović: I ja sam se vrlo obradovao kad je Pink krenuo s… kad je odlučio da krene s vestima u 19.30, rogove u rogove, mislim da je to prava stvar i za to treba imati hrabrosti, ali sam se isto tako iznenadio kad sam video ekipu koja će to raditi.

Bećković: I koristili ste surove, moram priznati, termine, dakle, rekli ste – ništa više neće biti isto na medijskom nebu, a biće to veliki sudar Tijanićeve pedijatrije i Mitrovićeve gerontologije. I sad ste, imali ste u raznim tekstovima razne termine – gerijatrija, gerontologija, starkelje i tako dalje. Je li vam sada žao?

Bogdanović: Meni je ostalo o ovom što je Dragana pričala, makar ne mogu da kažem za nikog od tih kolega da se uprljao u tom smislu, ali sam mislio – ako je neko razudio svoju imperiju kako je to uradio gospodin Mitrović, da uzme recimo jednog dobrog edukatora, mogao je da malo izdrži u smislu da to ne bude u zadatom datumu, nego da pripremi jednu novu ekipu mladih ljudi, da onda stvarno grune i da za sva vremena oduva RTS. I zato me je na neki način to razočaralo kad sam video te ljude koji su objektivno svoje zenite imali u nekim godinama koje se možda mogu brojati decenijama.

Bećković: Ali da je kojim slučajem pala ponuda i da su vas okrenuli i rekli – hoćeš ti da vodiš vesti, da li biste vi rekli – ja sam mator, ja sam gerijatrija…?

Bogdanović: Da, upravo to i to mogu da vam potvrde i ljudi s kojima se družim, zaista ne mogu sebe da vidim više kako stojim kao pre 15 godina, sedim, svejedno. Jednostavno, svako vreme ima neke svoje izazove i mislim da bih bio mnogo korisniji, ne znam da li bih generalno odbio recimo, ali da idem pred kameru kao voditelj, prezenter, urednik, šta li već, vesti zaista ne bih, što ne zameram u tom smislu kolegama, ali da su možda napravili… Tanja je jedina dama, ova četvorica su novinari sa iskustvom, pa da se tu malo mešalo, da su nađeni neki klinci, da se našla neka drugačija… Ovo mi je, imam utisak da se tu suviše, i na tome sam insistirao u nekim tekstovima takođe, da je to bio jedan… još jedna slika ličnih animoziteta dvojice ljudi koji vode kuće.

Bećković: Dobro, Tanja nešto…

Jordović: Sačekala sam da kolega završi. Mislim, ima nešto u tome tačno što ste rekli, a pošto sam ja tamo na izvoru, to odnos Tijanić-Mitrović uopšte ne bih komentarisala, to su dve najveće televizije, sad uvek tu ima malo i lično i ono i na kraju krajeva….

Bećković: Izvini samo što te prekidam, ali na toj bazi, u kolumnama Duška Bogdanovića imate dve verzije, ali on je uočio nešto što ja nisam, da Pinkov sat ide 17 sekundi ispred RTS-a, u drugoj verziji ste napisali 45 sekundi, i da je i to jedan… simbolično – mi smo prvi i mi smo brži. Je li istina?

Jordović: Nemam pojma, možda i jeste, sklona sam da verujem kolegi, ali nije to namerno. Znaš kako to izgleda, ljudi iz Pinka, to je neverovatno, meni je to treća ili četvrta televizija, to je neverovatno kako njih nije briga, nigde nisam videla, šta rade ljudi okolo. I nemaju uopšte taj fazon da se oni nešto takmiče, što je meni fascinantno. Mislim, ja stalno kažem – pa, dobro, uporedite… i teram naravno ljude u Informativnoj – gledajte sve vesti, čitajte sve novine, ali imam i naravno, kao i Dragana što je rekla, ono što si pitala, momenat, vidite kako su ljudi uradili… Mene na primer u vestima B92 fascinira insistiranje na temi i mislim da je to dobro, onako što bi se srpski reklo – kad zgrabe nešto kao pitbul, nedeljama gledaš i mislim da je to novinrski dobro, oni to malo površnije… i mladi su i klinci su, ali su moji, od početka su moji, ja tačno gledam kako se razvijaju, ono što je Duško pričao, to je potrefljena generacija. Nedostajala nam je malo, niko nije razmišljao zašto ne bi mogle vesti u 19.30. Tog trenutka je to bilo najzgodnije vreme, ja se sećam kad smo Mitroviću rekli – pa, čekaj, u to vreme je Dnevnik, na šta je on rekao – pa šta. Mislim, tako se funkcioniše tamo, to je posebna kuća. Mogu da kažem, pošto mi je četvrta televizija i on ako reši da krene, Željko Mitrović, on je krenuo za 24 sata, niko ga ne zaustavlja, sad, sad, sad i po svaku cenu, ali to nema veze s drugima, nema, veruj mi.

Bećković: Izvini, ne mogu….

Jordović: Ne želim dalje da te ubeđujem jer znam na 101 projekat… Ali, da li su te vesti uspele ili nisu, ali mi već evo pola sata pričamo o tim vestima, znači, OK, sad smo postigli to, u početku sam imala strašnih poblema, nema veze što ti imaš okaljano ili neokaljano ime, strašnih problema i s gostima i sa ovim i sa onim, s kolegama najviše i to s kolegama koje su se busale u prsa i vikale – najveće smo demokrate i ostalo. Čekajte, ako ste našli da nešto zakonski nije u redu, to je jedna priča…

Bećković: Ne, ne, do kraja ćemo na raznim nivoima da sprovedemo tu priču, te priče na raznim nivoima, da li je moguće da mi nemamo nove ljude, da li je moguće da počnemo bilo šta da ćemo da izvučemo ove iste koje smo videli 200 puta, da li je moguće, kad se prave nove televizije, da ćemo da uzmemo te iste zvezde koje briljiraju već 15 godina na istim stvarima? Da li je moguće da ćemo da zovemo stalno iste goste i da ispadne da ova zemlja ima 15 ljudi koji… Hoću da završim ovaj krug, skoro je bila neka tribina o medijima, bili su u publici studenti novinarstva iz Niša, Prištine i raznih drugih gradova, ovamo su bili razni ljudi i urednici medija, a studentkinja iz Niša je postavila pitanje koje je glasilo – šta je prva vest neposredno posle smrti Slobodana Miloševića. Ona je želala da čuje od ljudi, novinara, da joj kažu jer ona to ne zna. Da li je prva vest 12. marta – danas je godišnjica ubistva premijera ili je prva vest – danas je umro Slobodan Milošević? Koji je tvoj odgovor koleginici iz Niša jer tamo urednici na tribini nisu bili uopšte?

Jordović: Bez obzira, neću da pričam o odnosu prema Miloševiću, ali ću… – umro Slobodan Milošević…

Bogdanović: To je globalna vest bila, ja ne znam koja stanica nije kenula u svetu s…

Jordović: Ne razumem kako nisu mogli da odgovore na tako prosto pitanje.

Milićević-Milutinović: Pa, svi su počeli… išli su samo zanatskom logikom, a ne verujem da su svi osećali da je to baš tog dana jeste prva vest. Ja sam i smrt Slobodana Miloševića i taj dan, 12. mart, doživela na jedan poseban način, jer 12. marta i obeležavanja godišnjice ne bi bilo, a nije bilo tog režima i poledica tog režima s kojim se nije raščistilo. I tu se onda, ja moram da priznam da nisam bila na toj tribini, iako je trebalo, i verovatno da bih se ja… evo, izbega sam to pitanje, sad moram da odgovorim. Naravno da smo se svi pitali šta sad i onda objavite, naravno, prvo da je umro Slobodan Milošević, a da li će to biti sad čitava priča koja je već odmah kenula, gde će biti, gde je Mira, gde je Marko, možda je meni bila važnija godišnjica.

Jordović: To je posledica toga što smo svi prošli zajedno, pa mislim, mi uopšte i pričamo o tome da li je prva vest – umro Slobodan Milošević, apsolutno jeste prva vest.

Bećković: To je moje pitanje, kako su najjednostavnije stvari postale komplikovane, kako to svako ko je dva dana učio noinarstvo zna da je prva vest ono što je novo.

Jordović: Naravno, bez tvoje političke obojenosti, žao mi je ili mi nije žao…

Milićević-Milutinović: Ali svakako sve ono što je bilo u vezi s tom smrću i što je moglo da uzme sedam, osam ili devet minuta dnevnika, kod nas nije uzelo prvih toliko minuta…

Jordović: To su samo izjave unazad, ko je bio taj čovek i ostalo i sve staviš što treba da se stavi, uz sve poštovanje prema mrtvima…

Bogdanović: Ako može… Jedna reminiscencija, mnogo je godina prošlo, bilo je nakon događanja naroda, mi smo se još nešto držali u TV Novi Sad. Ja sam sticajem okolnosti bio vršilac dužnosti glavnog urednika, dve moje koleginice su radile takozvani nedeljni dnevnik. I dogovorili smo se da redosled bude sledeći, ne mogu sad tačno da se setim, da li su Slovenci tog dana imali izbore, a Hrvati trebalo da imaju, dakle, to je samo prvo, drugo i treće, Milošević je u Takovu, tamo na onom grmu imao neki govor. I pošto Jugoslavija još postoji oni su normalno složili, idu Hrvati, Slovenci i na kraju, treća vest – Milošević. Svi smo bili suspendovani, to je poslednje veliko otvaranje utrobe televizije Novi Sad. Dakle, slaganje vesti je nešto što je, bar u ono vreme kad sam ja počinjao televizijsko novinarstvo, bilo ključna stvar i zanimljivo mi je da se sad neko ponovo setio tih vremena, odnosno, tih dilema koje znaju da budu vrlo paklene.

Bećković: Idemo sad sa vesti na emisije i takozvane nove crne liste, i krećem od tebe. Dakle, ti si u više navrata govorila o tome kako biraš goste za svoju emisiju i da ne želiš da tu dovedeš nikog od onih koje si već večeras pominjala, koji su nam upropašćavali život i da nećeš da otvaraš novi prostor za nove laži i tako dalje. I onda je nedavno bio i taj primer s Marinom Rajević-Savić i njenim odlaskom sa televizije zato što ti nisi dozvolila da u emisiji gostuje Bokan. U njenim izjavama se navodi da je ta lista malo šira i da su na toj listi i Momo Kapor i Brana Crnčević, i kako ona citira tvoje reči, pukovnik Amfilohije Radović. Ne znam šta je od toga istina i šta ne, ali hajde da vidimo, odakle da su na toj listi ti ljudi?

Milićević-Milutinović: Na početku moram da kažem da ja pre svega nikad u životu, i da ne znam šta mislim, ne bih za vladiku izgovorila ‘pukovnik’, znači, to mi vaspitanje ne dozvoljava, pa taman se ne slagala s celim Svetim sinodom, uvek bih uvažavala Sveti sinod i one koji ga čine. Znači, to se kosi s mojim vaspitanjem. Kada je reč o zabrani Bokana – da, tačno je, ja sam rekla da ne može ta emisija da ide i to je prvi put otkad sam, četiri godine sam urednik Studija B, da je nekom… za nekog rečeno – ne može. U Studiju B je takva uređivačka politika, koja nije nametnuta nego koja se gradi vremenom i nekako, jednom sam čak i rekla – tamo se diše istim plućima. Nikome iz Studija B ne bi palo na pamet da pozove Dragoslava Bokana, Branu Crnčevića, šta bismo njih pitali i zašto bismo ih zvali, šta bi to oni mogli novo da nam kažu. Mislim, ima za njih nekih pitanja, ali nismo mi ti sad koji treba da ih otvaramo.

Bećković: Dobro, šta ima novo da ti kaže….

Milićević-Milutinović: Onaj koji odlučuje o mojoj sudbini sada, da, onaj koji me je uvlačio u loše vreme, u loše periode, oni zbog kojih smo živeli onako kako smo živeli, oni zbog kojeg se ginulo i oni zbog kojih smo konačno i bombardovani, ali najmanje mi, šta se dešavalo svuda okolo, koji su pozivali da branimo ne znam šta i jednostavno upropašćavali sve nas, ja ne vidim da oni treba….

Bećković: Da li se to zove crna lista, cenzura, kako se to zove?

Milićević-Milutinović: To se zove elementarna pristojnost, ja mislim da je to pristojno.

Jordović: Pa, što da ne i uređivačka politika.

Bećković: Ne, samo pitam…

Milićević-Milutinović: Za mene je to pristojno i ja se zaista tako osećam, tako ću se ponašati, kad ne budem mogla tako da se ponašam ja ću otići, to mi nije problem. Ne kažem da je to, ako mogu da objasnim, moja lična lustracija, lustracije na žalost nije bilo, da je bilo lustracije drugačije bi izgledale mnoge emisije, drugačije bi izgledalo pravosuđe, drugačije bi izgledalo novinarstvo, drugačije bi sve izgledalo. Ja nemam prava na lustraciju, ali imam pravo na stav i ja dokle god mogu, branim svoj stav, sad, pre 10 godina, pre 15 godina, branim ga i to je moj stav.

Bećković: Ti si isto u nekom trenutku sebi dala pravo na taj stav uređivačke politike i rekla si – ima nekoliko ličnosti na koje sam ljuta zbog odnosa prema Pinku i dok se ja pitam, oni se neće pojavljivati u emisijama Pinka i navela si tu Orlića za primer, ali ne verujem da je on baš najključnija ličnost…. Ko su još ti ljudi koji ne mogu…

Jordović: Pa, šta ću, u maleru su, ja sam glavni urednik Informativnog programa… Ma ne… Evo, na primer Čeda Antić.

Bećković: Čedomir Antić ne može biti na Pinku, zašto?

Jordović: Pa, zato što čovek gde god stigne on nešto onako usput po Pinku. Nema razloga neko ko redovno pljuje vašu kuću, s razlogom ili bez razloga, on najčešće bez razloga… Bilo mi je jedno vreme zanimljivo da ga proučavam šta mu to smeta jer ja sam od onih koji vole kritiku i uvek me kritika tera napred kao inat, i stala sam i gledam šta je to. I onda kad sam shvatila da nema mnogo da kaže, nego eto tako, ali kad treba konferencija za štampu ili nešto vrlo se potrude da… Pa, mislim, ne može…

Bećković: Čekaj, da li ti to deluje prirodno, pogotovo sada, Pink ima nacionalnu frekvenciju i sad tvoja lična uvređenost, Čeda ti malo ide na nerve…

Jordović: Nije lična, nije on rekao Tanja Jordović ima.. ne znam, veliki nos, pa da je rekao – Tanja Jordović ima veliki nos lično bi mi išao na nerve, ali ne bi mu se videlo to na televiziji, ali neko ko pljuje vašu kuću, a vrlo rado trči svaki put ako nešto treba… Pa, ne može, to ni u svom domu ne dozvoljavam, a kamoli… Mislim, mi nemamo taj problem, može sve samo ako je gledljivo, ako ima nešto da se kaže, ako je zanimljivo, malo smo širi tu od Studija B po prirodi stvari jer Studio B je takva kuća kakva jeste i ja vrlo volim što ste takvi, ali s obzirom na nacionalnu frekvenciju koju si pomenula i najšire gledalište, jer ja stvarno mislim da mi imamo najšire gledalište, kao i RTS, imate malo uže iz drugih razloga, opet zbog uređivačke politike, smatram da svi imaju pravo da čuju sve, ali ako neko ne utiče na moj život poput gospodina koga sam pomenula, Orlić, hajde sad, više nije bitan, a stalno da bi bio u novinama uvek mu je to… Pa, nema razloga da ga zovete u kuću. To ne mogu da kažem za…. mislim, da premijer ili predsednik kažu nešto loše…

Bećković: Ali, recimo vidiš razloga da zoveš Branu Crnčevića.

Jordović: Pa, vidim, razumem i Draganu zašto kaže… Opet kažem, Studio B je u pitanju, a opet mi zbog nacionalne frekvencije, zbog poštovalaca na kraju, taj čovek ima gomilu poštovalaca, mogu ja s tim da se slažem ili ne, ali moje je da ga zovem u emisiju i da ga pitam – a zašto ste to ili zašto ste ono…

Bećković: Sve dok ne vređa Pink.

Jordović: Pa, ne vređa… mislim, nemoj da okrećeš tezu, to nema veze s Pinkom ja sam ti rekla, gospodin Antić iskoristi svaku priliku da nešto kaže loše o Pinku, nikad nisam čula da kaže i umereno, onda nema razloga da nam bude u kući. A kad čovek ima svoj stav o ne znam čemu, može da ima i o Pinku, ali da mu to nije ideja-vodilja u politici, onda u redu. Nisam tako rigorozna kao Dragana, mada da sam u Studiju B bih bila.

Bećković: I doći ćemo dotle. Vi ste isto napisali – čime me Vučelić može iznenaditi osim činjenice da ga neko negde još zove.

Bogdanović: Da, zaista mi to nije jasno, a inače sam napisao indirektno da glavni i odgovorni urednik, tako kako mu ime funkcije kaže odgovara za program i potpuno se slažem da glavni urednik odluči ko će na program ili ne. U principu nisam protiv crnih ili lista koje isključuju, ali možete zamisliti kada sam ja svojevremeno pravio onu seriju ‘Bez reza, bez anestezije’ gde su prošli svi ti likovi koji su, ma šta to značilo, imali neku stranku, partiju, pokret ili šta već, i šta sam o njima mogao da mislim, ali sam se ponašao kao zaista da prekoputa imam pred sobom eminentnog državnika. Ono što recimo meni nije bilo jasno, pa sam u jednom trenutku pomislio da li sam to negde u sećanju permutovao, a vi ćete me ispraviti da li je to neko prepoznao, koliko se sećam u tim odvratnim ’90-im u jednoj akciji je vama oteta oprema. I da li direktno ili indirektno pomenuti gospodin je tu nešto učestvovao, a i jednom vam je i upao u prostorije, je li tako? Dakle, to bi recimo za mene bilo dovoljno da sam na mestu cenjene koleginice da kažem – ti, čoveče, ne.

Bećković: Nastavljamo sad to ko se zove i ko se ne zove i šta ima smisla, a šta nema, i vi ste imali ta opažanja da što su više bivši da su sve više prisutni u medijima. I sad ste imali te priče, otvorite frižider, kad onamo Batić ili već ko, Perica, ili tako dalje. Sad, svi imamo zajedno te probleme jer će vam uvek tako neki kritičar reći kao to, zašto stalno jedni isti, a zašto ne, a zašto ne bivši, zašto ne Batić?

Bogdanović: Sad ću vam kazati isključivo kao da sam u prilici da uređujem vesti.

Bećković: Ne, da li ste u prilici da uređujete informativni program, znači, talk show, zašto, kad ja vama kažem – ja hoću večeras, vi ste moj urednik – ja hoću večeras da dovedem Batića, Vučelića i Dinkića. I vi meni kažete – šta?

Bogdanović: Dva prema jedan u odnosu na bivše, pa, bivši su imali šansu, trebalo je to da urade, da kažu, da ispričaju, da se potrude da nešto učine za funkcije za koje jesu dok su bili aktuelni. Postalo je gotovo manir u naslovu, odnosno u zvanju je bivši, čovek bivši, dok si bio aktuelni trebalo je to da uradiš. Mene samo nervira ta naknadna pamet, svi sad sve znaju, odjednom je trebalo ove hapsiti, to raspustiti, to prodati, pošto više nisu to što jesu. Pogledajte kako, pomenuli ste Batića, nemam razloga ništa posebno da mislim da je on gori od ovih koji su ga nasledili u nekim situacijama, šta više, ali je bio čovek u prilici ponešto da uradi. Ima još i drastičnijih primera, i onda kad se to tako akumulira da ti bivši odlučuju o nama, ne računajući sadašnje, jednostavno mi se učinilo to deplasiranim i morao sam da insisiram na tome – imali ste šansu, niste, sačekajte ako vas bog pogleda još jednom.

Bećković: I koji je tvoj argument na ovo?

Milićević-Milutinović: Ja drugačije mislim, zato što, prvo, vi sad imate situaciju, samo jedna mala digresija, da pozovete recimo posle izbora bivšeg ministra policije ili sadašnjeg ili bivšeg ministra pravde i sadašnjeg, a sadašnji… ne govorim konkretno o njima, sadašnji vam kaže – šta ja imam da pričam s njim, ko je on. Pa, on je onaj koji ćete vi biti za četiri godine ili nešto kraće ako bude prevremenih izbora. Taj odnos prema bivšima, zato smo tu gde jesmo, što je takav, što nemaju šta da razgovaraju, što nemaju jedan drugom da postave pitanja, da se vidi ako je nešto neko počeo da bi taj drugi završio, da li je nešto upropašćeno, da li nije. Obojica su bila u istoj profesiji, na istom mestu i zato mislim da imaju o čemu da razgovaraju jer ako će izbori recimo za godinu dana, možda neko od bivših ponovo bude ministar. I oni su sada opozicija i normalno je i prirodno da se bore kao opozicija i da treba da se čuje njihov glas. Ako se zatvorimo i samo pitamo sadašnje onda nećemo čuti kritiku.

Bećković: Da, ali kad imaš tu situaciju, koju realno imamo, da sadašnji neće da dolaze, da li onda kažeš – onda neće biti nikog, onda menjam temu i menjam emisiju ili kažeš – biće stalno bivši?

Milićević-Milutinović: Ne, nikako nisu stalno bivši, to najčešće radimo, prvo koga pitate, pitate one koji danas odlučuju o nama, ali ako treba da se napravi neka emisija, zašto ne bivši i sadašnji, zašto ne možda budući i sadašnji. Mislim da se tu hermetički malo zatvore svi koji su trenutno na vlasti i ignorišu one druge. Da je malo manje ignoracije onda bi možda bilo jasnije i narodu, a i nama, šta se dešava u pojedinim oblastima. Recimo, hajde da uzmemo građevina, sad su to kapitalne investicije, zar nije počela ta legalizacija recimo, zašto je to stalo, zar nisu mogli ta dva ministra da razgovaraju, Šumarac i Ilić, zar to ne bi bila dobra stvar za narod? Zar je samo trebalo stopirati to da ne bi to bilo nastavak početog? I tako u svakoj oblasti ima ponešto što je moglo da traje, što je moglo da se normalno nastavi, što je moglo da se kritikuje, bilo ovi sadašnji bivše ili bivši sadašnje, ja mislim da tu treba da ima otvorenosti više.

Bogdanović: Plašim se da se nismo razumeli… kada sam pisao taj tekst, mislio sam na teror bivših, a ne na sučeljavanja, naravno da je to dobrodošlo.

Bećković: Nije ih moguće organizovati, retko, o tome govorimo. Da li onda, ako je nemoguće to organizovati, jer to je do javnosti koja kaže – čekajte, mi svaki dan gledamo stvarno te bivše i ne znam otkud njima toliko prostora, a nisu više ništa.

Milićević-Milutinović: Oni se prirodno bore i hoće da dođu i da kažu i hoće da osvoje to parče…

Bećković: Da li dolazimo dotle da mi zapravo zovemo u emisiju one koji hoće da dođu, a ovi drugi neće?

Jordović: Pa, nije baš, ima toga dosta, svi mi koji radimo te emisije poput tebe, suočavaš se – ovaj neće s ovim, ovom ne odgovara i stalno su… nije nivo i ne znam, ima tu malo te urođene bahatosti, kad dođeš na vlast pa, ne znam… Dragana je bila fina, pa kaže hermetički zatvoreni, bahati, povremeno su bahati, ne svi – Ja neću s njim, ili ovaj neće, i onda dok ugodiš svima, nemaš ideju da ugodiš svima, imaš ideju da napraviš emisiju na temu tu i tu. Ima tu kompromisa, dobro, ako ovaj… i to je vrlo neprijatno ako treba da kažeš čoveku – ovaj neće da sedi pored vas, sve znaš i sama, ali činjenica je da se ljudi koji su bivša vlast rađe odazivaju, bore se za svoje parče prostora ne bi li tu vlast ponovo osvojili. Ovi drugi, ima ih u redovnim vestima jer oni to rade kroz konferencije za štampu, Batiću kad nije na vlasti dođu mu dva novinara na konferenciju za štampu, što je normalno, a kad si na vlasti onda nemaš potrebe da ideš po emisijama i da obrazlažeš. Sve je to deo našeg mentaliteta na kraju krajeva i činjenica je da svi pravimo kompromise, ali može se, zavisi od čoveka, zavisi od vašeg ubeđivanja, zavisi da li mu je tamo neki novokomponovani PR rekao – može, treba jer je PR pametan… Mislim, sve to zavisi od 101 okolnosti, ali činjenica je da ćete uvek dobiti onog koji nije na vlasti pre u emisije jer se bori za svoje parče, nego onoga, ja to godinama gledam.

Bećković: Dragana, ono što je zanimljivo… ti si jedan od retkih glavnih i odgovornih urednika koji često ponavlja tu rečenicu – meni rejtinzi nisu bitni, baš me briga za rejting i piplmetri su zapravo, šta si rekla, merač neukusa ili lošeg ukusa. Kako je moguće tako praviti televiziju, a da te ne zanima rejting? Mislim, to je moglo nekad…

Milićević-Milutinović: Nekad nije moglo, još se može…

Bećković: Pa, moglo je kad si na budžetu, onda možeš, ali kad si komercijalna televizija…

Milićević-Milutinović: Studio B nije komercijalna, on je delom na budžetu i to na delu koji se odnosi samo na plate, sve ostalo je komercijalna televizija. Komercijalizacija u smislu kakvo je shvaćena ovde nekih godina, kada je počela borba za rejting, kad su piplmetri počeli da skaču, svi znamo na kojim emisijama najčešće probijaju plafone. Ja mislim da tu trku Studio B ne mora da trči, onog trenutka kada se privatizuje, to je za najviše godinu i po dana, i Studio B će početi da trči tu trku, ali u ovom trenutku mi se ponašamo kao javni servis, mali javni servis. Nemamo, i da možemo da imamo ne bismo imali recimo ’48 sati svadbu’ i da su nam poklonili jer to ne liči na Studio B, to ne liči po meni baš ni na Beograd i to ne liči na Beograđane i ja mislim čak i da bi doneo ne znam šta u rejtingu, da mi zarađujemo tačno onoliko koliko je potrebno da četiri godine već pozitivno poslujemo i ja to smatram svojim, i čitavog tima, velikim uspehom. Zarađujemo dovoljno da možemo da se ne komercijalizujemo na loš način. Da se komercijalizujemo na dobar način poput, recimo, filmova koje Pink ima ili serije Prijatelji, sad smo maločas pričali, vrlo rado, ali ne na drugačiji način, osim na taj.

Bećković: A kad izjaviš da je najlakše napraviti uspešnu emisiju u kojoj se napravi skandal i zovneš Velju Ilića, jednog radikala i gotovo, završio si posao. I sad, pitam te kao novinara, da li stvarno veruješ da je to najlakše?

Milićević-Milutinović: Za mene je to najteže, ja to ne bih mogla da uradim za sebe, ali vi kad spajate ljude znate ih sve, 15 godina ih znate, znate ko će na šta da reaguje, znate gde su trenutno na političkoj sceni, znate šta se iza brda valja, pa pozovete Šarančića, ne znam koga, uostalom to smo videli, verovatno će biti večeras i to predlog. Znate koga ćete s kim da spojite da bi se oni posvađali, vi se povučete nazad, samo podsetite, ubacite i oni kao besni risevi jedan na drugoga i to kao donosi rejting. Meni je to….

Bećković: A zar nije to sučeljavanje, ono o kojem smo govorili malopre?

Milićević-Milutinović: Sučeljavanje karaktera, sučeljavanje nivoa…

Bećković: A zašto misliš da je samo karaktera?

Milićević-Milutinović: Zato što se takvi ljudi ponašaju tako, pristojni ljudi se ponašaju pristojno, pristojni ljudi razgovaraju, nepristojni ljudi reže jedni na druge. Ja ne vidim da je to… na režanje najčešće skače rejting.

Bećković: Zašto si onda ubacila ‘Problem’ na svoj program?

Milićević-Milutinović: Ako si pratila ‘Problem’ primetila si da je to jedna emisija u kojoj se razgovara i sluša. Ako si pratila ‘Problem’ ranije, sasvim je drugačiji. Napravićete razliku između ‘Problema’ nekada i ‘Problema’ danas. Problem je što je ‘Problem’ imao problem i što je bio sklonjen sa ekrana, ja mislim da je osnovna stvar da ljude koji danas sklanjaju iz nekih razloga pozovete i kažete – izvoli i napravite emisiju koja se danas čuje, ona se čuje danas i gosti se slušaju.

Jordović: Šta ćemo? TV duele?

Bećković: Ići ćemo na TV duele, ali samo mi ti sad to reci, da li možeš ti da kažeš da te baš briga za rejting?

Jordović: Ma, kakvi.

Bećković: A da li si saglasna s tim da je piplmetar merač lošeg ukusa? I da je stvar vrlo opasna, jureći rejting…

Jordović: Nisam se bavila tom vrstom nauke, ali mogu da se saglasim da je piplmetar…

Bećković: Pa, tom vrstom nauke… pogledaj gde su najveći rejtinzi i reci da li je to tamo gde je najkvalitetnije.

Jordović: Ali šta da radim, nisam rođena u Luksemburgu, nego u Srbiji, šta ja mogu kad pogledam da Grand šou ima na primer tri miliona gledalaca, ovo je Srbija. Ne gledam ja elitistički na to, na neki način to je tvoj izbor da li ćeš ti to da gledaš ili nećeš da gledaš ili kad mi napravimo TV duel koji ima neki isto enormni rejting, to jeste sučeljavanje, u tom delu se ne slažem s Draganom jer je stvar njihovih karaktera, mislim, ljudi koji su gosti, to može da bude i vrlo pristojno i bez podignutog tona, to je stvar temperamenta. U Srbiji, na Balkanu, ljudi razumeju temperament malo kad se udari rukom o sto, nije to samo naša specifičnost, vrlo često ima i ova televizija i Draganina televizija i moja televizija razne tuče po Parlamentu, razne tuče u emisiji sučeljavanja. Na kraju krajeva, na američkim izborima nigde to ne izgleda – ja tebi serdare, ti meni vojvodo.

Milićević-Milutinović: Ali nigde tako divljački kao ovde.

Jordović: Čini ti se, Dragana, čini ti se. Ja kao gledalac mogu povremeno da se zgranem, ali ti ne možeš da kažeš da to nisu pristojni ljudi.

Milićević-Milutinović: Tu mora da se pravi razlika između javnog servisa i komercijalne televizije…

Bećković: Znači, kad je Tanja govorila o TV duelu, kad je počela to da radi, ona je govorila – ljudi to vole rado da gledaju zato što se tu bude emocije i pokazuje se temperament, a to je glavni cilj našeg posla, da pravimo emisije koje ljudi rado gledaju. I sad tu imamo taj problem, ti misliš da to nije cilj našeg posla, da pravimo emisije koje se rado gledaju ako su to svađe, ma koliko se one rado gledale.

Jordović: Ja ne mislim da je stvar… da tako podelimo stvar, da su to svađe, ne moraju uopšte da se svađaju. Činjenica je da svađe uvek vuku viši rejting, ali uopšte ne moraju da se svađaju, ali vi vidite tog čoveka u jednom drugom svetlu, kad ne sedi s voditeljem ili ovog puta se sučeljava s nekim koji je onako – da, da, vi ste u pravu ili ne, dešava se i na intervjuima raznim, mislim, da vas ne podsećam da se to pretvori u TV duel. To su životne emisije, jednostavno emisije koje imaju krvotok i sad vi o tom Velji Iliću ili Đilasu ili Drakuliću, Dinkiću vidite i neku stranu koju ne biste videli, a to je ljudska strana. Ne kažem ni loša ni dobra, nego ljudska strana.

Bećković: Vi recimo niste razumeli koji je razlog TV duela Ilić-Đilas i to ste ocenili kao neku privatnu netrpeljivost koju mi sad gledamo na televiziji i niste videli nijedan drugi rakurs, ni politički ni bilo koji drugi, da se to pojavi.

Bogdanović: Kontekst je bio malo drugačiji jer sam ja shvatio to kao objektivno u tom trenutku drugorazrednu ligu ili drugu ligu političara tada. Ilić, čini mi se, nije ni bio na ministarskoj funkciji…

Bećković: Jeste.

Bogdanović: Dobro, ali Đilas izvesno nije bio to što je sada.

Jordović: Mislite predsednik Narodne kancelarije?

Bećković: Da, jedino nije bio predsednik Gradskog odbora, bio je isto što i sada.

Bogdanović: U svakom slučaju mi je u toj njihovoj priči… očekivao sam da probleme na kojima su oni gazili… zašto ti ključni problemi koji su bačeni na sto, zašto nije perje letelo kod nekih drugih. Pa mi se u tom trenutku učinilo da su nedovoljno zanimljivi za ceo sklop koji je nastao oko emisije. Ali samo da vam kažem, kada bi postojalo takmičenje u gledanosti, piplmetar bi bio nešto što bi kao u recimo trci na 100 metara, pa prvi, drugi, treći, ali zašto je bitno – bitno je naravno zbog love. E sad, ja pouzdano znam, znam neke ljude koji nikada neće u velikim firmama dati pare za recimo neku Grand produkciju, jednostavno neće, bez obzira na to što znaju da je to gledan termin, oni imaju neku svoju filozofiju, znaju ko im je ciljna grupa i neće. Tako da razumem mini-servis Studija B, gde oni mogu sebi da dozvole tu vrstu ekskluzive da prave kvalitetan program i da im to bude dovoljno. Dakle, mi sad hoćemo da budemo najbolja gradska stanica, ako je to neki okvir gde se mi merimo i ne zanima nas ko će nas gledati. E sad, kad uđeš u taj kompleks velikih kuća, komercijalnih kuća, onda naravno pretpostavljam da svaka vaša analiza nekog ponedeljka kreće pre svega kolika vam je gledanost.

Milićević-Milutinović: Ali Tanja je u tom duelu na kraju izgovorila rečenicu koja je za mene ključna – ‘Gledali ste duel dve Srbije’.

Bećković: ‘Bio je ovo pokušaj sučeljavanja dve Srbije’, tu rečenicu ćemo videti za par minuta pošto će se to naći na našoj listi, pa ćemo da raspravimo i to ima li te dve Srbije ili ne, pošto je to velika polemika. Dragana tvrdi da si ti autor te formulacije dve Srbije, ja mislim da je neko pre tebe to lansirao. I ono što me samo… bih htela da završimo ovaj krug, dakle, u okviru te priče koliko novinar, urednik, ima pravo na svoju uvređenost, stav i tako dalje, vi ste u nekom trenutku zamerili novinarima da nisu pokazali… iskoristili ste gori izraz nego što ću ja reći, ja kažem nisu pokazali kičmu, vi ste napisali nešto drugo, i što su na konferenciji za štampu gde su Coka Lazović i Velja Ilić vređali novinare što nisu svi lepo isključili svoje kamere, kasetofone i otišli kući i rekli – to siledžijstvo ne može da se trpi. Da li mislite da novinari imaju to prava da rade?

Bogdanović: Dok god ne bude tako, ja mislim da ćemo biti kao profesija u velikom problemu. Jednostavno, ne možeš da dozvoliš da ti kolega bude izvređan na taj tako prostački način, a to je baš… nekoliko situacija se desilo, a podsetiću vas, kada je premijer Zoran Živković imao onaj eksces s takođe našim kolegom, svi su ili gotovo svi su ustali. Ja to tako doživljavam. Jednom se desilo, na primer, posle 5. oktobra, kad je euforija bila kompletna, da su te vojvođanske junoše, koji su tada nešto vladali Vojvodinom, novinari čekali jedno dva i po sata. Potpuno nedopustivo, novinari koji su gotovo svi na ‘ti’ s tim ljudima i koji su im užasno mnogo pomogli. Ja strašno insistiram na velikom doprinosu novinara demokratizaciji u Srbiji. Imam utisak, onog trenutka kad guzonje sednu u stolice, da sve zaboravljaju i misle da se od tog trenutka kugla kreće od zapada ka istoku.

Bećković: I to je moje poslednje pitanje pre nego što pređemo na predloge, dakle, stalno postoji ta kritika da televizije izlaze u susret zapravo nekakvom najnižem ukusu praveći tu vrstu emisija gde ćemo da se koljemo, svađamo, vičemo, galamimo, a taj trend čini mi se da se prebacio i u novine i da borba kolumnista zapravo ide na to, ko će biti čitaniji, ide u tom pravcu ko će da iskoristi u svom tekstu grublje reči.

Bogdanović: Ja sam očekivao to pitanje. Ponekad nemam drugi argument nego da je to reč, a usput sam svestan da je trenutno u Srbiji reč najjeftinija roba.

Bećković: I da s druge strane vi pravite konfuziju, zato što se izgubio taj kriterijum kome se to može. Ja se slažem da se nekome može, ali kad pomislimo svi da se može da se tako piše malo je problem.

Bogdanović: Pa, jeste, usput, ja uvek pišem o ljudima do kojih držim, čak i onda kad ih kritikujem. Gomila, ako sad o televiziji pričamo, emisija i čak stanica ni na koji način ne dolazi u obzir da razmišljam o njima, a kamoli da pišem. Dakle, jednostavno sam usredsređen na ljude koji imaju pravo na grešku koju ću ja kasnije u nekoj varijanti takođe da stavim u drugi kontekst, a imaš jednostavno jedan korpus koji prolazi pored mene.

Bećković: Dobro, idemo na predloge. Večeras ne gledamo predloge za proteklu nedelju, večeras ćemo da uradimo nešto drugo i podsetićemo se na sve one predloge koji su pobeđivali kao najjači utisak meseca od septembra do danas i da vidimo kako nam je to izgledala ta televizijska sezona. I zanimljivo će vam biti da vidite šta ste sve zaboravili i da vidite kako, kad dođe do kraja meseca, stvari koje su se dešavale tokom nedelje postaju nevažne, a isplivava nešto, tako da sa ove liste imate utisak da Haga skoro da nije ni bilo, da skoro da se nije otcepila Crna Gora i da rasprave o Kosovu nema uopšte. Život je na nekoj drugoj strani. Predlog broj 1, dakle, ko se seća da je u septembru uhapšen sudija Vučković, ko se seća zbog čega i da li neko od vas zna odmah da mi kaže šta je bilo potom i kakav je njegov status sada, predlog broj 1.

U oktobru je uhapšen Vladan Batić, pričalo se o tome da neće to proći tek tako, da ćemo to tek videti, da će svi to platiti ko se to usudio da uradi. Ko zna od vas šta je bilo posle, zašto je on uhapšen i ko je zbog toga odgovarao, predlog broj 2.

Novembar, pomenuti više puta TV duel, predlog broj 3.

U decembru najjači utisak bile su bajne vile, predlog broj 4.

U januaru je opet uprkos dugačkoj listi nekakvih značajnih događaja najjači utisak ostavio insert iz starog filma ‘Društvo mrtvih pesnika’, nešto smo se podsetili učitelja, predlog broj 5.

U februaru smo se podsetili da smo stigli do 2006. i da i dalje ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Kako je to moguće? Predlog broj 6.

U martu je srpsko-crnogorska kinematografija dobila novog junaka Mašana, predlog broj 7.

U aprilu smo na kraju meseca doživeli kao najjači utisak nasilje nad jednim detetom, a ceo april je bio posvećen toj priči u novinama i na televiziji, dakle, bilo je dovoljno da jedan takav slučaj prođe u novine, pa da otvorimo tu priču koliko se pravimo blesavi i šta sve vidimo, a ćutimo, pitaj Boga zašto, predlog broj 8.

U maju premijer Vojislav Koštunica je pokazao temperament, predlog broj 9.

U junu su se proslavili radikali, predlog broj 10.

Jučerašnja istraživanja iste agencije kažu da je popularnost radikala pala na 30 odsto zarez nešto. Da li to ima nekakve veze sa ovim prethodnim ili ne, time će se baviti istraživači, a mi ćemo da odemo na poslednji predlog, dakle, za ovu nedelju, odnosno ovu sezonu i to je Naser Orić, predlog broj 11.

Dragana, prekinula sam te u momentu kad si citirala Tanju i dve Srbije, da li postoje dve Srbije?

Milićević-Milutinović: Pa, u načinu ponašanja, u nastupu, u načinu mišljenja – da. Nisu one nespojive, nisu one nepomirljive, ali je evidentno da postoje.

Bećković: Hajde da vidimo, koje su to dve Srbije? Jedna je kakva, druga je kakva? Je li to ideologija ili je to vaspitanje, jesu to stranke…?

Milićević-Milutinović: Da počnemo od vaspitanja i toga šta ste smatra vaspitanim, a šta nevaspitanim, samo od toga da se krene, šta se kaže, šta se ne kaže, šta se radi, šta se nikad ne radi, šta je dozvoljeno, šta nije dozvoljeno. Ja mislim da je Tanja upravo i to imala u glavi kada je izgovorila tu rečenicu i od te rečenice nekako su svi govorili – ma, daj, dve Srbije, ko će da deli Srbiju, ima dve Srbije, nema dve Srbije, ali evidentno je da ima, da dve Srbije postoje. Pa, samo kad pogledamo malo u prošlost mi smo uvek bili nekako dve Srbije, hoće li pobediti opozicija, pa šta god išlo sve uz tu opoziciju, ili će pobediti ovi drugi. I tako od ’90-ih na ovamo, a da se vratimo unazad, tako od ’45. na ovamo, pa tako još ranije od ’41. na ovamo, pa tako je bilo, delili smo se po dinastijama, jeste li za Obrenoviće ili za Karađorđeviće, jeste li za Jugoslaviju ili ste za Srbiju kao državu. Nekako nas to prati kao zla kob i mislim da….

Bećković: A na čemu se sad delimo, jesmo li za šta ili za šta?

Milićević-Milutinović: Pa, evo, i dalje se delimo jesmo li za Evropu ili nismo za Evropu…

Bećković:Pa, šta ti se čini da je glavna podela?

Milićević-Milutinović: I tu nastaje konfuzija.

Bećković: Pa, zapravo nije, svi će da ti kažu – svi smo za Evropu.

Milićević-Milutinović: Da, ali da ne damo Mladića.

Bećković: Ni to neće niko da ti kaže.

Milićević-Milutinović: Pa, reći će, sva istraživanja pokazuju upravo tako, pogledaj samo to – Mladić heroj, Mladić na majicama… Reći će da je Hag koji je jednostavno državna obaveza Srbije, šta god mi mislili, da je to izdaja Srba, da je Mladić heroj, neka dokaže da je heroj u Hagu, a neka olakša narodu. Delimo se po pitanju sudbine Kosova, svi znamo šta bismo voleli, ali niko ne sme da kaže šta je izvesno, i na tome se delimo i na toj otvorenosti.

Bogdanović: Pa, ima naravno dve Srbije kao što ima i dve Amerike, dve Italije. Ne znam da li ste bili u prilici da analizirate kakav je sad jaz, kanalčina između juga Italije i severa. Ima dve Amerike, prvo crna i bela, onda demokratska i republikanska. Ima dve Nemačke ova severna i ova takozvana seljačko-bavarska.

Bećković: A koje su dve Srbije?

Bogdanović: Ako bismo sad išli po toj liniji kako pretpostavljam da je i autor, možda bi bilo najbolje da nam ona kaže, ali ako idemo po toj političkoj liniji, šta se desilo s te dve Srbije recimo na izborima posle 5. oktobra, kad je onoliko bilo na istoj strani. Znači, 210 prema 40. Ja mislim da smo mi nacija koja je suviše pod gorivom koji se zove adrenalin i da nam stalno… pokreću nas sukobi, mi smo stalno u konfrontacijama, s komšijom, s bratom, s političkim neistomišljenikom, s kolegom na poslu i to su meni Srbije koje su… ne bih tako dramatično ih delio jer je to sve fluidno, malo ide levo, malo desno, ali da se razlikujemo – razlikujemo se i ja mislim da je to i normalno.

Milićević-Milutinović: Što budemo obrazovaniji kao nacija toga će biti manje, mislim da je obrazovanje osnovni razlog…

Jordović: Tačno je to, ali ne piše na američkoj zastavi ‘sama sloga Amerikanca spasava’. Činjenica je to, tačno je da nas ti sukobi pokreću, takvi smo kakvi smo, šta ćemo, ne možemo sad…

Bećković: Šta je bilo posle ovog TV duela, velike su bile rasprave u novinama da li su se psovali, ko je koga psovao, šta je bilo, ko ih je razdvajao.

Jordović: Ma, isto što ste videli na televiziji, ništa nismo mi sakrivali, posle pet minuta su nastavili.

Bećković: Kad je bila špica vi ste nešto ostali sami.

Jordović: Jesmo, ostali sami mi, kolege kamermani i ostali, ali nije, oni su nastavili da se raspravljaju nije bilo nikakvog preterano oštrog sukoba, nikakve tuče. Mislim, ja uživam posle to da čitam kako svi sve znaju i tačno, ali stvarno su otišli svako svojim putem kako su i došli. Nije bilo pomirljivih pružanja ruku – super smo ovo izveli, ali nikakav eksces, nikakva tog tipa….

Bećković: Ali ono što je isto zanimljivo, to si negde rekla, da ti je bilo lakše da radiš s Dinkićem i s Drakulićem i da oni, bez obzira na to što nisu hteli pred kamerama da se rukuju, na kraju su hteli da popiju piće zajedno posle emisije.

Jordović: Jeste.

Bećković: I to je nešto što je dosta zanimljivo, zašto oni to rade. Dakle, javnost dobija utisak da su oni smrtni neprijatelji, a to je zapravo za ekran, a posle – kuda ćemo sada.

Jordović: Nije za ekran, oni su isto kao i Đilas i Velja Ilić ili već ne znam ko ko je… isto su nastavili raspravu, ali mi je uspelo da kažem – hajdemo sad tu raspravu da nastavimo uz neku kafu, aman ljudi, imam utisak da ćete se poubijati, i oni su na to pristali, nisu se pomirili. Ali je samo stvar stepena civilizacije, temperamenta, vaspitanja, raznih okolnosti, pa ti ljudi posle sednu zajedno, što je meni drago, svi možemo da pričamo. Nemojte da se ubijamo, već što se vratilo na ulice Beograda i ostale srpske specijalitete, moramo da razgovaramo. Ovako, meni je temperament da pričam brzo, neko bi rekao da se ti i ja svađamo, a ne svađamo se, ja tako pričam.

Bećković: U nekom trenutku ste bili na mestu, ’96. ste bili ministar za informisanje u pokrajinskoj Vladi, a posle ste bili savetnik pokrajinskog premijera Đukića, i sad vas iz tog konteksta pitam kao savetnika, pošto ste često govorili o tome da oko ljudi koji se pojavljuju u medijima, dakle, novinara, urednika, voditelja, da ta ličnost znači i šarm, pa imate ga ili nemate. I onda ste u vašim tekstovima, kad hoćete da napišete da neko nema šarma, onda ste ga najrađe poredio kao da je učio školu šarma od Dinkića, to je najveća uvreda, reći nekom – šarmantan si kao Dinkić, odnosno nisi.

Bogdanović: Mislim da je u tom razredu i Koštunica.

Bećković: Jeste, i Koštunica, a dajte nam sada ko je u razredu, kad biste bili savetnik kakav već, Vladin i ne znam koga, koga biste izbacivali u medije, koga ocenjujete da zna medije i da je šarmantan u medijima od političara? A za koga biste zamolili – daj, skloni njega i nemojte više njega, njega ćemo u pisanim medijima, a ove ćemo za elektronske? Jel’ ima neko šarmantan?

Bogdanović: Baš vam je teško pitanje.

Milićević-Milutinović: Pa, Parivodić ima takav nastup, uvek je otvoren za medije, uvek sasluša pitanje, uvek iskreno odgovori.

Jordović: Ljudi, meni i Dinkić ima šarma stvarno, na neki svoj način, on je opet drugačiji, ima tu malo harizmu pitbula, što će mi sigurno zameriti, ali to je njegov karakter.

Bećković: Neće, baš lepo zvuči.

Jordović: To je njegov karakter, on se bori i to je njegov karakter, ko smo mi sad da mi ocenjujemo šarmantni, nisu oni baš ni pevači, oni su političari, sad neko ima harizmu, neko nema…

Bećković: Zato idu u te škole, imaju savetnike, važno je to.

Jordović: Slažem se, ali mislim da su svi počeli da koriste te škole, vidi se bitan popravak i od oblačenja, meni su uvek političari bili smešno obučeni.

Bećković: Dakle, Dinkić, Parivodić…

Bogdanović: Znate ko je majstor, samo kad hoće, Čanak je opasan igrač, on zna, bez obzira na to što i mene zna da izbezumi nekim stavovima jer znam da on to projektuje, on je vrlo inteligentan čovek. On ujutro smisli neku psinu i onda je pusti i funkcioniše na taj način, ali ima duha i užasno brzo misli i zaista čini se da su to neprevaziđeni dueli on i Šešelj.

Jordović: A na isti način su inteligentni, i oni su vrlo voleli da budu u duelima, par emisija sam ja radila gde su se oni divno ismejali jedan drugog i jedan drugog nisu shvatili tako ozbiljno kao što masa nas njih shvata ozbiljno.

Bećković: Evo vam još jedno teško pitanje, u nekom trenutku ste pravili neki predlog kako bi jedna televizija mogla imati dobre emisije, pa ste rekli recimo da emisije o politici vodi Čeda Jovanović, pa da o sportu vodi Moka Slavnić ili Dača Ikodinović, pa o književnosti Basara, o istoriji Predrag Marković, ne predsednik Skupštine, nego ovaj drugi, ali nekako ste zaboravili da kažete ko bi vodio emisiju o novinarstvu. I evo vam opet to teško pitanje, ko vodi emisije o novinarsvu?

Bogdanović: Sem mene?

Bećković: Sem vas.

Bogdanović: Pa, Tijanić.

Bećković: Dragana, ko vodi emisije o novinarstvu?

Milićević-Milutinović: Prvo, ja ne bih pravila takvu ideju da neko drugi vodi…

Bećković: Pa, kad bi želela da imaš na svojoj televiziji emisiju o novinarstvu, ko je taj čovek koji bi umeo, koji ima taj autoritet da kaže…

Bogdanović: Kontekst je bio drugačiji, kako ove autsajdere, izvinite, Olja, primetio sam kako je na hrvatskoj televiziji, televizijama kojih ima tri, su autsajderi koji su stigli napravili jednu dobru furku i sve su ih pomerili da se drugačije ponašaju, pa sam u tom kontekstu…

Milićević-Milutinović: Ja mogu da kažem recimo kad sam ja bila novinar-početnik do čijeg mišljenja, a i dan-danas to traje, sve ove godine sam izuzetno držala, da ne kažem da mi se noge odseku kada treba da je pozovem da pitam šta misli o mojoj emisiji. To je bila Vesna Mališić, ja do njenog mišljenja izuzetno držim, to je ja mislim jedna od najlepših naših novinarki i onako divnih. Naravno da sam mnogo učila od mojih urednika kroz odrastanje kao novinar, Lile Radonjić, pa na ovamo.

Jordović: Nemam ja tu vrstu idola, ja stvarno poštujem kolege i volim, ali u kojoj redakciji i u kojoj emisiji bih volela da učestvujem, to je možda tih ’90-ih redakcija koju smo mi imali. Inače, svi ti ljudi, Tijanić Aleksandar bio mi je urednik OK, ali niko mi nije, počevši od same sebe, to je to, nego nekako sam taj mozaik tih ljudi koji čine medijsku srpsku scenu, meni je to sad super.

Bogdanović: A da li biste voleli da ste urednik stanice na kojoj bi Tijanić imao svoju emisiju?

Jordović: Ne, ma ni slučajno, zato što uvek problemi s njim, kad ste mi već tako postavili pitanje, uvek je problematičan u tim nekim odnosima, ne kažem ni dobro ni loše, ali stvarno ne bih volela da mu budem urednik ni dva minuta.

Bećković: Ja verujem da bi on sve dao da mu ti budeš urednik.

Jordović: Dobro, to mu nije glupo.

Bećković: Dobro, to je bilo to za sada, imam vremena još jedno pitanje samo, gledam ovde šta smo preskočili. Dakle, pominjao si to na početku da ti neke stvari ne želiš da zaboraviš i da nećeš sebi da daš, da ti je to važno. Tanja je nekom prilikom rekla da nema nijednog političara koji bi je odbio da dođe na Pink i zapravo dok ne dođeš na Pink da je to kao i da ne postojiš, što jeste nešto… ima nečeg strašnog u tome, mislim i tačnog, da dok te nema na televiziji, pa na Pinku i bilo čemu, kao da te nema. A opet su bila ta vremena kad smo mi najviše zapravo poštovali te ljude koji kažu – ne, ja nikada neću na Pink, i ja nikada neću na BK. Šta se promenilo, zašto je danas dozvoljeno biti na Pinku?

Milićević-Milutinović: Zato što je Pink pokrenuo svoj informativni program koji nije imao onih godina, je li tako, i zato što je danas sasvim drugačije biti Pink i Pink je imao jednu svoju ulogu o kojoj možemo da pr