ENRecimo, ipak, da je stvarnost, u stvari, još starija. Danas je zaista stariji od Danasa! Jer, sve ono što sad već deset godina predstavlja i ovaploćuje ovaj list postoji mnogo duže, mada nije precizno određeno hronometrom vremena, ali izvesno duže i od deset hiljada dana, što je za stare Kineze, koji baš nisu bili užurban svet, predstavljalo simboličan broj na granici večnosti ili veličina uopšte.
Današnji Danas je, budimo određeniji, troimeni list što je pod jednako poznatim i cenjenim nazivima Borba i Naša Borba u tri razdvojene faze jednog istog ili srodnog novinarskog projekta duže od dve decenije predano i bez predaha branio, zastupao i predstavljao jasna i prepoznatljiva novinarska načela, trajne i nepromenjive građanske i ljudske vrednosti. Taj isti list je i pre toga, pod svojim prvim IMENOMBORBA, povremeno i ne baš retko, zalazio u opasne i uzburkane vode slobodnog novinarstva u teškim „vunenim vremenima“ znatno pre pojave i uspona Slobodana Miloševića.
Taj su „trezveni brod“ kroz brojne Scile i Haribde „višepartijskog jednopartijskog“ sistema vodili urednici i novinari koji su Borbu krajem šezdesetih godina uveli među „najkvalitetnije i najprestižnije“ elitne listove (osmo mesto) na svetu, koji su profesiju i njene principe stavljali iznad svojih (različitih) nacija i partija, koji nisu prihvatali da budu „društveno-politički radnici“ s različitim nacionalnim predznacima i koji su duboko verovali – mada svi to nisu uvek mogli ili smeli da kažu dovoljno glasno i otvoreno – u slobodnu reč i misao. A njihovi su naslednici 2002. Danasu doneli prestižno priznanje IPI i Fridom foruma „Pionir slobodnih medija“ i lista godine francuskog udruženja „Gid de la pres“.
Junak ove raznostrane ali jedinstvene priče je Nikola Burzan. Potpisniku ovih redova Nikola je bio glavni urednik, drugi po redosledu, ali prvi po mnogo čemu drugom. S malo smelosti a bez preterivanja, mogao bi se nazvati „čovekom za sva (novinarska) vremena“. Nakon Podgorice u kojoj je 1935. rođen, preko Beograda, Banjaluke, Ljubljane, Beograda, Varšave i ponovo Beograda na kraju, bio je neraskidivim nitima vezan za sva tri već pomenuta imena i sve ono što su ona oličavala. I u svakom od njih ostavio je dubok, ponekad i neizbrisivi trag. Bio je jedan od stabilnih stubova slobodnog jugoslovenskog i srpskog novinarstva, čovek koji je čitav svoj formalni radni vek, i duže od toga, proveo u ovom uzbudljivom i surovom poslu.
U Nikolinoj novinarskoj biografiji slikovito se prelamaju sva iskušenja kroz koja je prolazilo novinarstvo u ovoj zemlji, bivšoj i sadašnjoj, pa i društvo u celini. Ali, ono što je Nikolu Burzana, kao novinara i urednika, izdvajalo od većine drugih bilo je stalno nastojanje da u svim političkim i medijskim okolnostima otvori maksimum prostora za slobodu javne reči, da ne dozvoli da novinarska profesija bude zloupotrebljena u političkim igrama i mahinacijama različitih a brojnih moćnika.
U tome je najčešće uspevao i takav će ostati upamćen. Kao izuzetno vredan i pouzdan saradnik, skupštinski izveštač bez premca, agilni urednik najznačajnijih rubrika, po godinama najmlađi (bilo mu je 37) a po stažu najduži (od 1972. do 1978) i izuzetno hrabar glavni urednik Borbe, sjajan i neumoran dopisnik iz Varšave (od 1983. do 1989), jedan od najtemeljnijih analitičara u više različitih listova, ubojit i prepoznatljiv komentator i kolumnista.
Onima koji su imali privilegiju da ga bolje upoznaju i sarađuju s njim nije potrebno objašnjavati zašto je to bilo tako i zašto će Nikola biti i ostati upamćen kao novinar za sva vremena.
To nije samo zato što u mnogim današnjim redakcijama u Beogradu i širom sadašnjih država i bivše zemlje rade mnogi njegovi saradnici, pa i profesionalni učenici. Biće to, pre svega, zato što je Nikola Burzan umeo i hteo da u svim tim ulogama bude pomalo svako od nas, njegovih kolega, saradnika, pa i čitalaca, i da istovremeno uvek ostane svoj.
Ni u jednoj od tih uloga, naime, Nidža nije bio snishodljiv, savitljiv, prilagodljiv, poslušan. Bio je radoznao ali nije bio neuviđavan. Bio je smeo ali ne i nepromišljen, ironičan ali ne uvredljiv, samosvojan ali ne tvrdoglav, odlučan ali ne i arogantan, temeljan do sitnica ali ne sitničav. U „surovo plemenitom zanatu“ bio je ponekad „glas onoga što viče u pustinji“. Davno je razumeo zašto je „ovaj svet raj za grešnike, a pakao za pravednike“ i često upozoravao i javnost i pojedince kuda nas vode nacionalizam, ksenofobija, netolerancija i večito ponavljanje osnovnih lekcija iz istorije i života. I nikad nije likovao zato što se pokazivalo da je najčešće bio u pravu.
Rukovođen najplemenitijim idealima profesije, Nikola se kao veteran upustio u avanturu stvaranja novih, politički potpuno nezavisnih medija kakvih u posleratnoj istoriji ove zemlje nije bilo.
Po razumevanju duha i realnosti novog vremena, Nikola je devedesetih prošlog veka bio mnogo mlađi i svežiji od mnogih koji su imali znatno manje godina. Okrenuo je leđa istrošenom modelu državnog novinarstva i s kolegama sličnog senzibiliteta učestvovao u stvaranju Naše Borbe, a zatim najdirektnije u pokretanju lista Danas, čiji je bio jedan od osnivača.
Opsednut profesijom, novinar i urednik Nikola Burzan nije bio opsednut sobom. Za razliku od mnogih, znao je razliku između visine opštih vrednosti i klizavice ličnih sujeta. I, iako je pred kraj dugo vremena bio svestan ko mu je poslednji protivnik, nije se predavao, niti je pokušavao da sebi za života gradi spomenik.
Po mnogim današnjim redakcijama u Beogradu i širom zemlje rade ljudi koji su bili saradnici Nikole Burzana, ali je naš list sasvim sigurno bio njegova prava novinarska kuća iz koje on, uprkos fizičkom nestanku, nije otišao i sigurno neće otići, ne samo zato što jedna od godišnjih novinarskih nagrada Danasa nosi njegovo ime.
Ovoga 30. maja navršilo se punih sedam godina kako na sedmoj stranici našeg lista nema Nikoline kolumne „Sezame, otvori se“, koja se pojavljivala svakog utorka i zbog koje su, kažu, neki čitaoci i kupovali Danas. Čitali su je i, kao i neki od nas, zajedno s nama nadali se da će se Sezam jednom i konačno zaista otvoriti. Nije to bila samo navika. Bila je to i ostala stalna potreba da se iznova uveravamo u to da zlo u drugima i u nama još nije uspelo da potpuno savlada duh slobodne misli i reči, da pobedi ljudsku i profesionalnu savest i hrabrost.
Onda smo, upravo jednog utorka, umesto čitanja željene kolumne, čuli vest u koju nismo hteli ali smo morali da poverujemo. U borbi s najtežim protivnikom Nikola je izdržao mnogo duže od svih crnih prognoza, ali se ono što je neminovno na kraju ipak desilo. Ostao je s nama, u našim sećanjima, mislima i ključnim dilemama na sadašnjim i budućim, ličnim i profesionalnim raskršćima.
Tada smo, upravo pred našu treću godišnjicu, naglas ili u sebi, pojedinačno i grupno, i kao novinari i kao osnivači Danasa, obećali njemu i drugima da ćemo nastaviti putem koji smo zajedno odabrali. Iako nas je od tog dana ostalo manje na broju, od tog obećanja nismo odustali i ne nameravamo da odustanemo. A u velikoj novinarskoj porodici, koja će s ljubavlju i uvažavanjem čuvati sve što je naučila i nasledila od Nikole Burzana, svakako ima i onih koji će sigurno nastaviti da traže ključ za još nevidljivu i neotključanu Sezam bravu.
Neko od njih će, kad-tad, uspeti da ga pronađe.
Radomir Ličina
