ENSvakog jutra gospođa Nada skuva kafu, sedne u svoju fotelju i iz
onih pravih snova, uz pomoć daljinskog upravljača skoro neprimetno sklizne u
druge, šarene i vesele, pune srećnih ljubavi, bleštavog bogatstva, uzbudljivih
avantura, gde dobri i pošteni na kraju uvek pobede pokvarene i zle. Kada upije
sve najnovije obrte koje joj prirede Huan Migel, Maričui, Eduardo, Fernando i
Fernanda, pa Sokaro, Franko, Hulio Alberto, Floresita, Kamilo, Izabel,
Milagros, Santijago, Huan Karlos (nije španski kralj) i Pedro – gospođa Nada je
spremna za nove TV izazove.
U to, dođe i podne, pa promeni kanal da čuje šta će biti sa
penzijama i da li je Krkobabić pobedio MMF, ko je koga opsovao u skupštini, šta
vlast pakuje opoziciji i obrnuto, odgleda i poneki predizborni blok. Naravno, i
vremensku prognozu sa sve izgledima do kraja nedelje. Počela je i gradska
hronika: ko će ostati bez struje vode i grejanja do 18 časova (ekipe su na
terenu i uklanjaju kvar), kreće nova akcija ozelenjavanja parkova, postavljanja
klupa i ivičnjaka, asfaltira se ulica ta i ta, pukla cev u Vodovodskoj… Onda
dolaze kriminalističke vesti i policijski izveštaji: saobraćajna nesreća, dvoje
povređenih, maloletnik izboden nožem ispred diskoteke, pokušaj skoka sa savskog
mosta, požar u staračkom domu.
Već poprilično omamljena tolikom količinom udarnih vesti,
penzionerka Nada sa olakšanjem prepušta se paradi slatkog melosa novih zvezda
naše estradice, sa ultrahitovima čije nazive ne bi popamtili ni članovi Mense.
Mentalno stimulisana ovim umetničkim pregnućima, gospođa Nada tako ulazi u
veliki finale dana – u goste joj stižu omiljeni farmeri i ukućani! Zajedno sa
njima provešće veći deo večeri i noći. Pošto je provela ceo dan ispred TV
ekrana, usput obavljajući svakodnevne poslove dok traju reklame, junakinja ovog
srpskog (realnog) rijaliti šoua, jedva da je primetila kratku vest pri kraju
trećeg dnevnika: građani naše zemlje izbili su, još prošle godine, na prvo
mesto u svetu po dužini gledanja televizije, pretekavši i doskora nedodirljive
Amerikance.
Stvari izgledaju ovako: ako se ima u vidu ukupna populacija,
onda su Srbi ipak drugi, iza Amerikanaca, sa prosečnih pet sati provedenih
ispred televizora. Međutim, ako se računaju samo stariji od 15 godina, onda
svetska kruna ipak pripada nama. Kako proizilazi iz izveštaja koji objavljuje
„RTL grupa”, prema podacima za 2008. godinu (sabranim u knjizi „Televizija
2009, međunarodne ključne činjenice”), u Srbiji građani prosečno provedu ispred
televizora 302 minuta dnevno, što je za četiri minuta više od građana Amerike.
U okruženju, najbliži su nam Mađari, ali su oni u zaostatku za skoro pola sata.
Šta tek reći za Austrijance, koji upola manje vremena od nas provode ispred
malih ekrana.
Kako objasniti taj naš uzlet u sam svetski vrh i pobedu u
direktnom duelu sa Amerikom, postojbinom televizije? Da li to ima veze sa
Teslom i Pupinom, ili je nešto drugo posredi? Sagovornici „Politike”, poznati
domaći kulturolozi, teoretičari, istraživači medija i psiholozi, skloni su da
pruže drugo objašnjenje: traumatizovano društvo, kakvo je naše, gde su ljudi
dosta usamljeni, bezvoljni sa prilično sumornim porodičnim prilikama – lako se
prepušta televizijskoj anesteziji, kao univerzalnom leku za sve probleme. Kada
se tome doda visoka stopa nezaposlenosti i relativno nizak životni standard
ovaj „lek” dobija još jednu važnu indikaciju: pogodan je za primenu u slučaju
praznih džepova, s obzirom na to da je televizija, koja „na kablu” košta
dvadesetak dinara dnevno, veoma jeftin izvor zabave i informacija. I tu se
zatvara ovaj začarani krug.
Profesor na Fakultetu političkih nauka dr Snježana Milivojević,
smatra da „televizija ima narkotizujuće dejstvo”:
– Nije to tako velika razlika u odnosu na druge. I u regionu se
manje-više isto toliko gleda televizija. Sa druge strane, mi smo sada u
korišćenju Interneta na onom mestu gde je Evropa bila 1999. godine. Kod nas
televizija dostiže vrhunac sada, odnosno one pokazatelje koje je u Americi i
Evropi imala u svom zlatnom dobu, pre 10 ili 20 godina. Jedan od važnih razloga
za porast gledanja televizije je i visok procenat nezaposlenosti. To su ljudi
koji provode dosta vremena u kući, uz uključen televizor. Drugi razlog je taj
što Srbija ima veoma staru populaciju, među pet smo najstarijih nacija na
svetu, a iz istraživanja se vidi da stariji više gledaju televiziju. Mladi su,
ipak, okrenuti i nekim drugim stvarima. Ljudi su, tako, vezani za kuću jer
nemaju novac za atraktivnije životne sadržaje.
Istraživač medija dr Jovanka Matić, naučni saradnik Instituta
društvenih nauka, kaže da čak i u zemljama u okruženju Internet ima mnogo veći
značaj kao izvor informisanja nego kod nas, jer za to mi i dalje najviše
koristimo televiziju:
– Kod naše publike postoji velika potreba za informacijama, jer
je Srbija nestabilno društvo. Prema istraživanju koje sam radila 2008, a koje
se odnosi na četiri televizijska kanala (RTS1, RTS2, B92 i Pink), od 18 časova
programa šest je informativni program. U proseku, na ovim televizijama imate 19
informativnih emisija dnevno! To je neprestana ponuda. Ne ulazeći u to kakva je
verodostojnost informacija, činjenica je da ove emisije nude kvalitet i opšti
pregled događaja. Nema specijalizovanih emisija i takvi sadržaji uglavnom se
traže preko Interneta. Svaka druga zabava, osim televizije, košta mnogo više i
zato je i ponuda zabavnog programa ogromna. Od onih 18 sati programa koje sam
pomenula, šest sati je informativnog, ali čak osam – zabavnog programa. To je
sport, to su filmovi, serije, rijaliti šou, kvizovi, takmičenja.
O uzrocima i posledicama ovog srpskog televizijskog maratona
govori kulturolog prof. dr Ratko Božović, koji smatra da se „materijalno
siromaštvo može direktno povezati sa duhovnom sušom”.
– Ljudi koji ne mogu da idu u pozorište, da kupuju knjige, da
putuju, suočeni su sa virtuelnom stvarnošću, koja im daje malo više prilike da
osete nešto. Zato ova medijska igranka bez prestanka u Velikom bratu, nije
pravo svakodnevlje već je to iluzija realnosti. Veliki brat proizvodi vatru u
našem medijskom prostoru i ostaće na toj poziciji dok bude bilo vatre, dok ne
ostane samo pepeo. Veoma je skromna ponuda naših serija, domaćeg humora. Ovo je
izgleda najlakši način da se ovlada širokim auditorijumom. Umreženi u tom
medijskom prostoru postajemo vernici masmedija, što nas dovodi do novih
iluzija. Problem nije samo u medijima već i u nama, gledaocima, koji prihvatamo
takve medije – kaže profesor Božović.
Krivulja u grafikonima vremena gledanja televizija raste kako se
težište pomera ka starijim generacijama. Istraživač medija Jovanka Matić
ukazuje na direktnu vezu između ova dva pokazatelja, ali i na činjenicu da je i
u društvu došlo do krupnih lomova:
– Starijima je i ranije uglavnom preostajala samo kućna zabava,
sedenje sa komšijama i prijateljima, što je nekada bio najvažniji način
provođenja slobodnog vremena. Sada se i to promenilo, jer i to košta. Odnosi
među ljudima su se pokvarili. Ljudi su postali ideološki i politički podeljeni.
Postoje istraživanja koja pokazuju da se ta društvena kohezija veoma istanjila.
Jedna od posledica svega toga je i sve veća usamljenost ljudi, sklanjanje u
svoj dom i lečenje stresa od boravka napolju. Ljudi su pobegli u svoje kuće i
tu se uočava ta uloga televizije, posebno serija i rijaliti šoua, kao sredstva
za bežanje od stvarnosti. Naše ljude kad pitate, oni bi najradije da se pasivno
odmore, da ih niko ne dira, da ih niko ništa ne pita, pa im je najlakše da se usame
u svojoj kući i gledaju lepe slike sa ekrana
Snježana Milivojević navodi da statistika pokazuje da su
rijaliti programi u drugim zemljama, gde su se ranije pojavili, bili veoma
popularni u početku, ali sada manje. Kako kaže, publika se vremenom zasiti.
– Televizije se veoma trude da rijaliti emisije budu
najgledaniji program. Tri komercijalne televizije su stavile ove emisije kao
glavne u svoje programske šeme, ali se veoma trude da ne budu u najdirektnijoj
konkurenciji jedne drugima. Podaci o gledanosti govore samo o tome koliko je
vremena dnevno televizor uključen, ali ne i o tome koliko se zaista gleda
program. Moguće je da se ljudi ovde bude i idu na spavanje gledajući
televiziju, ali je moguće i da je televizor sada ono što je nekada bio radio: jedna
pozadina, koja je po čitav dan uključena i prosto pravi društvo u kući.
Autor: BOJAN BILBIJA
