ENUrednici „omladinskih“ novina počeli su da traže od gimnazijskih nastavnika da im šalju pismenu decu. Uzorni komsomolci su bili odani, ali često nemušti. Tako je u Novi srednjoškolac pred 1950. stigla grupa nadobudnih mladića i devojaka. Među onima iz beogradske Četvrte muške i vrlo mršavi junoša s povelikim nosom, Dušan Simić. Kao i svi drugi, pisao je razne stvari, od filmske kritike do putopisa, koristeći pri tom pravo na nestašluk koje se u tim krutim vremenima povremeno dopuštalo „deci“, naravno uz malo „ribanja“.
Kira je baš hteo da bude novinar. Zbog toga je već kao maturant znao engleski (što je tada tek bila retkost) i upisao se na Pravni fakultet koji je u to doba imao još mnogo „starih“ profesora i davao kakva-takva znanja iz društvenih nauka. Za razliku do mnogih drugih novinara – čak je diplomirao. Tada je nečlanstvo u SKJ već počelo da smeta: bolja zaposlenja bila su rezervisana za pouzdanije drugove. Zato smo se obojica javili na, koliko je meni poznato, prvi slobodni i nenamešteni konkurs za neki veći list, za Borbu. Pripadnici velike levičarske predratne novinarske ekipe (Timotijević, Glumac) bili su još živi i u žiriju, a zadaci koje su kandidatima dali vrlo dobro i lukavo smišljeni. Primljeno nas je desetorica.
Dalje je išlo prirodnim tokom jer talentovan i obrazovan mlad čovek, ako baš nije baksuz, ipak konačno mora da uspe. Iz Borbe Kira je pozvan u Politiku (što se smatralo mnogo većom premijom), a odatle ga legendarni Frane Barbijeri dovodi u „novi“ NIN, prvi pravi jugoslovenski njusmagazin.
Simić se najviše proslavio kao dopisnik iz inostranstva. Paradoksalno da je stalni dopisnik, iz Njujorka i posle iz Londona, oba puta bio po nekoj vrsti kazne.
Oni koji Kiru nisu lično poznavali ne znaju za neke osobine koje se iz njegovih tekstova možda ne razaznaju. Bio je to pre svega vrlo duhovit čovek, odličan autoironičan rakonter, od one simpatične vrste ljudi koji se ne hvale svojim uspesima već navodnim neuspesima i nedostacima, među kojima su aluzije na pomenuti nos zauzimale skoro siranovsko mesto. Kira je žargon čitave jedne beogradske potkulture zadužio nadevanjem preciznih oznaka i nadimaka, za koje se kasnije zaboravilo da su njegova tvorevina. Jednu vrstu pompeznog pseudointelektualca dubokog glasa nazvao je „beogradski mikrofon“, ambiciozne ariviste „prenemazi“, a svaku stranu valutu „šaćir“, jer mu je bilo teško da se prilagođava od zemlje do zemlje. Boška Jakšića zvao je Pura Moca, a jednog kolegu slabijeg karaktera krstio je Fon Kvarner – i to mu je ostalo.
Neke najuspelije priče morao je da ponavlja, kao onu kada je rizikovao život jer je odbio da peva predsedniku Sukarnu, a imao je tako loš sluh da po cenu smrti nije hteo da se bruka. Edvard Kardelj pocrveneo je do ušiju kada ga je Sukarno pred Kirom pitao zna li zašto njega, Sukarna, zovu „Lola od Metropola“ (zbog toga što je odbijao da odseda u Belom dvoru da bi u tada najboljem beogradskom hotelu imao lakši kontakt sa ženskom populacijom).
U jednoj epizodi iz doba urednikovanja u NIN-u morao je s kolegom – novinarom koji je bio nešto zgrešio i koji se takođe zvao Simić (Zvonko) – ići da se pravda tadašnjem predsedniku Predsedništva Srbije, generalu Nikoli Ljubičiću. General se Zvonku obratio sa: „Ti kao komunista…“, a ovaj reče da – nije. Koliko puta je Kira kasnije odglumio zabezeknuto Ljubičićevo lice.
Od svih zemalja u kojima je bio, Kira je najviše voleo Kambodžu -„zemlju smeška“. Kasnije je bio duboko potresen njenom sudbinom. Nije mogao da pojmi kako ti pitomi i blagorodni ljudi mogu da dopuste ludilo Crvenih Kmera. Kada su se znaci nečeg sličnog počeli da pojavljuju u njegovoj zemlji, umeo je da ih prepozna mnogo brže i bolje od drugih.
Iz rodne Bosne Dušan je 1941. s roditeljima, sestrom i bratom morao da beži u Srbiju. Gorčina tih uspomena nije ga ni u jednom trenutku navela da se prevari i poveruje da Milošević i kompanija Srbima donose neko dobro i da se, makar i jednom reči, pridruži šovinističkom i mrzilačkom horu. Nisu mu to dali ni urođena otmenost i smisao za humor. Dušan Simić nije napisao niti izgovorio nijednu parolu ni frazu jer bi se inače sam sebi smejao do kraja života – a možda i posle, na nekom drugom mestu.
Vojin Dimitrijević
