ENKad sam se, nakon lagodno završenih studija psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, opredeljivao za temu diplomskog rada, sa zadovoljstvom sam prihvatio sugestiju jednog mog prijatelja, profesora antropološko-marksističke orijentacije, da napišem rad koji će kritikovati potrošački mentalitet i potrošačke vrednosti koje stvara reklama.
Zgrožen nad sloganom tipa „Put u visoko društvo vodi vas preko cipela…“, (kakvo visoko društvo, kad smo svi jednaki?!), bio sam siguran da ću diplomirati lako, brzo i u političkom trendu.
Moja generacija (rođen sam 1950. godine) u to vreme već je bila zakasnila za komunističke partijske podele (stanovi, funkcije, zasluge…), a preuranila za tržišno ponašanje i nije bila osposobljena da razmišlja o tržištu i uspehu. A između biti i imati, vaspitavani smo da je jedino važno BITI. Tek kasnije smo shvatili da su mnogi od onih koji su nam govorili da je važno BITI imali i dobili SVE.
Čini mi se da sam u prvom pročitanom članku iz oblasti reklame naišao na misao jednog svetskog kreativca. Govorio je o tome kako je u životu želeo da postane psiholog, pisac, novinar, dizajner, režiser, naučnik, biznismen… i da ništa od toga nije bio, ali je sve to postigao radeći kao kreativac u reklamnoj agenciji. Pri čemu mu je taj rad donosio i zadovoljstvo i zabavu i lep život.
Ta misao je preokrenula i pokrenula moj život.
Umesto kritičara, postao sam zaljubljenik reklame. Napisao sam i prvi afirmativni diplomski rad o tržištu i reklami. Jedva sam diplomirao.
Od tada moj život izgleda kao reklamni film. Kao i u reklami, snove sam pretvarao u slogane, a zatim u stvarnost.
Moja prva vizija došla je sa prvom pročitanom rečenicom.
Da bih viziju pretvorio u realnost trebalo je da stvorim agenciju.
U procesu stvaranja reklamne agencije radio sam mnoge vrste poslova. Karijeru sam započeo kao istraživač tržišta i potrošača. Kad sam video da se istraživanja ne koriste, postao sam planer. S obzirom na to da nije bilo profesionalnih reklamnih kreativaca, svoje planove sam pretakao u slogane i ideje (copywriter – koncepcioner) i počeo da se mešam u dizajn i TV spotove (art director – umetnički direktor). Sve to vreme sam i ugovarao poslove (account manager – vođa projekta), a onda i, samo zbog toga da bih mogao naše ideje da sprovodim u život, počeo i da rukovodim. Bio sam i kreativni direktor, direktor, predsednik agencije.
I kada sam, napokon, napravio advertajzing agenciju, pomislio sam u jednom trenutku da su oni koji su me savetovali da budem kritičar možda i bili u pravu. Vratio sam se psihologiji, bežao u umetnost, pisanje, teatar, muziku.
I za sve to vreme nisam postao psiholog, iako sam diplomirao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kolege su mi dodelile nagradu za popularizaciju psihologije kao nauke, a profesor Edvard De Bono me pozvao da budem njegov partner u Svetskom muzeju za inovacije.
Nisam ni naučnik, iako mi je objavljeno mnogo stručnih radova, godinama proučavam kreativno mišljenje. Osnivač sam škole za ideje – Ideas Campus.
Nisam ni pisac iako sam napisao stotine tekstova, slogana, tri knjige.
Ne osećam se ni novinarom, iako sam bio dugogodišnji beogradski urednik prvog jugoslovenskog časopisa MM (Delo-Ljubljana), glavni urednik časopisa New Moment, i za to vreme uradio sam mnogo interesantnih intervjua.
Ne predstavljam se ni kao art direktor, iako sam član Art Directors Club New York i mnogih kreativnih udruženja. Za rad u kojem sam učestvovao dobio sam stotine internacionalnih nagrada i priznanja, bio predsednik i član žirija mnogih festivala u svetu.
Neprijatno se osećam kao javna ličnost, iako sam bio na mnogim stranama i dao stotine intervjua, bio PR ličnost godine… Zbog potrebe „službe“ čak sam prihvatio da budem fotomodel u „Playboyu“.
Nisam profesor, iako sam na poziv mladih gostovao na mnogim fakultetima u Evropi. Volim da prenosim znanje mladim ljudima. Organizujem i lokalni Ideas Campus, a svaki dan i obučavam i treniram mlade ljude u svojoj agenciji. Zahvaljujući možda i tim predavanjima, stotine mladih kreativaca uspešno radi u kreativnoj industriji. Neki od njih (vlasnici kompanija, kreativni direktori, umetnici…) možda su iskusniji od mene.
Nisam zamišljao da sam umetnik (iako su mi pozivi da izlažem stvarali utisak da možda jesam): New Moment koncept ideje imale su izložbe u Ljubljani, Varšavi, Atini, Moskvi… Posebno sam ponosan što sam imao izložbu u nacionalnom muzeju u Beogradu i što je prva izložba posle rata u Nacionalnom muzeju u Sarajevu posvećena mojim konceptima i idejama. Čak smo par puta bili prisutni na Venecijanskom bijenalu arhitekture i umetnosti.
Nisam, iako bih voleo da budem režiser. Prvo sam režirao partije, ivente, teatar, marketing, producirao (možda čak i režirao) svetsku multimedijalnu operu engleskog savremenog kompozitora Michaela Nymana, a sada ću ispuniti i tu svoju želju. Režiraću tv spotove za moju knjigu i omiljene ideje.
Ne izgledam ni kao biznismen – biznis je za mene izvedena kategorija. „Making money is not my idea“, mada sam proizveo ideje od kojih je živelo hiljade ljudi. Ali, i pored toga, rezervnu kravatu (new) držim u svom radnom stolu. Iako ne izgledam kao biznismen, osnivač sam i vlasnik kompanije New Moment New Ideas Company. Proglašavan sam i za menadžera godine i našao mesto u knjizi „13 legendi yu biznisa“ (1990. godina).
Psiholog, naučnik, pisac, novinar, režiser, dizajner, umetnik, profesor, biznismen, posetilac čuvenih svetskih restorana u vidu zanata?
„Čemu mučnina izbora, čemu bol i patnja definitivnog životnog opredeljenja, čemu dugo kajanje zbog moguće pogrešne odluke?! Sve što ste želeli, sve što ste hteli, a i mnogo više preko toga, pruža vam profesija Idea man“, napisao je jedan od poslednjih samuraja legendarnog beogradskog duha Bogdan Tirnanić Tirke u eseju „D.S. Mistery od advertising“ 1995.
I tako je, posle 30 godina rada, nastala New Moment New Ideas Company.
Iz nove knjige Dragana Sakana „New Dragan Sakan“ koja će biti objavljena na engleskom jeziku i promovisana 19. avgusta na Ideas Campus Piran, Slovenija.
