Virus u balkanskoj političkoj krčmi

Ivana je rođena u Zagrebu kao plod ljubavi dvoje apsolvenata Zagrebačkog univerziteta: Josipa Dulića sa Tehnološkog fakulteta i Kate Tumbas, udate Dulić, sa Poljoprivrednog fakulteta. Ivana je svoje prve dane provela u sobi studentskog doma u krilu za apsolvente i bračne parove. U studentskom domu u društvu studenata napravila je i svoje prve korake. Ovakav start u životu zaista je redak za naše bivše i sadašnje prostore. Možda u ovoj činjenici i leži tajna njenih sigurnih koraka od početka do danas. Kada su diplomirali Kata i Josip sa Ivanom, vraćaju se u Suboticu. Josip je ostvario karijeru uspešnog poslovnog čoveka i stručnjaka tehnologa u Fidelinki iz Subotice, a Kata je ostvarila karijeru uspešnog stručnjaka u oblasti zaštite bilja i kao doktor entomoloških nauka postala prepoznatljiva i uvažena na svakom koraku u bivšoj Jugoslaviji.
Ivana je u Subotici završila gimnaziju i upisala se na Poljoprivredni fakultet u Zagrebu. Nekoliko generacija agronoma pamti njene košarkaške nastupe na studentskim igrama. Diplomirala je kod prof. dr Ane Šarić, u tom trenutku najpoznatijeg stručnjaka u Jugoslaviji i u svetu iz oblasti biljne virusologije. Njen diplomski rad saopšten je kao naučni rad na međunarodnom simpozijumu o biljnim virusima u Parizu 1985. godine.
Na predlog profesorice Šarić, iz Zagreba odlazi u Čačak u Institut za voćarstvo i vinogradarstvo, iz razloga jer je u tom trenutku u Jugoslaviji u ovom Institutu bila najopremljenija laboratorija za proučavanje biljnih virusa – virusa voćaka. Neumoran i danonoćni rad u laboratoriji i biblioteci, studijski boravci i specijalizacije u više navrata i više meseci i godina u SAD, Engleskoj, Francuskoj, Holandiji, Italiji i drugde, dovode je u red opšte priznatih stručnjaka iz oblasti virusologije voćaka. Objavila je oko 50 naučnih radova u međunarodnim časopisima i učestvovala u većem broju timova međunarodnih eksperata za rešavanje otvorenih pitanja virusnih bolesti voćaka. Uz sve postignuto, Ivana Dulić u Čačku svoje prezime kompletira sa Marković i iz ove ljubavi na svet su došli sin Matija i kći Ana.
Ova lepa i sadržajna priča poslednjih godina dobija dramatične obrte. Ivana je više nego aktivna u politici. Da li je nauka u kojoj je ostvarila zavidne rezultate izgubila svog saborca ili je politika na našim prostorima dobila virus koji nepodnošljivo remeti harmoniju balkanske krčme. Odgovor na ovo pitanje može se dobiti tako što sem svih navedenih pozitivnih strana Ivane Dulić-Marković upoznate i njenje „loše“ osobine. Ona ih zaista ima, posebno kada se sve ovo posmatra iz ugla uzdiglih i „uspešnih“ likova od devedesetih godina na ovamo, ali i tu pođimo redom.
Ivana organski ne podnosi: nepravdu, nesposobne koji se trpaju gde im nije mesto, neodgovorne koji sve i svašta obećavaju, neradnike koji čekaju da im sve drugi urade, prenemaganje nad sobom i nad svim oko sebe, neodlučne koji sve hoće ali neznaju tačno šta. Ivana organski ne podnosi ulizice i ljude bez stava u životu, ona organski ne podnosi „pametne“ koji na delu to nikako ne mogu da dokažu jer im to zaboga drugi ne dozvoljavaju.
Ako sve ovo prevedemo na jezik ljudi koji uvažavaju i poštuju Ivanu, onda to znači da je Ivana pravedna i u tome bez greha, da je ona sposobna i da zna šta hoće, kada ona govori ne treba da razmišljate šta je htela da kaže, ona ti u lice kaže šta misli, šta može a šta ne može. Ona je odgovorna i može da se nosi sa problemima, ona je inteligentna, pametna i uspešna. Ona je Ivana Dulić-Marković.
Porodica Ivane Dulić-Marković je najsvetlije mesto u njenom životu. Zajedno, u punoj posvećenosti jednih drugima, bez obzira na nacionalnu i versku različitost, ova porodica se oduprla svim burama koje su prohujale ovim prostorima. U ovoj porodici sve ljudi koje smo upoznali vredni su poštovanja, bez obzira na to da li su doktori nauka ili voze kamion. Porodica Dulić je ćelija savremenog, samodrživog i sposobnog društva čije se nastajanje kod nas tek nazire. Ovim ljudima se ne može prigovoriti ništa, ni sa jednog mogućeg aspekta i zato njihovo pominjanje u bilo kom političkom ili nekom negativnom konteksu uzaludan je i kontraproduktivan posao na koji mogu nasesti samo patološki likovi kakvi su i sami oni koji to pokušavaju.
Ljudi koji danas napadaju Ivanu i njenu porodicu, do 1991. godine nisu postojali. To su zadnji ljudi, oni sriču kad govore, gotovo muču. Ako su i završili bilo kakve škole, oni siroti nemaju školske drugove, niko ne zna za njih. To su ljudi koji su nikli u mržnji koja je oblikovala poslednji rat na ovim prostorima. To su ljudi koji nisu postigli ništa u životu i kojima je laž i mržnja jedini ambijent u kome oni ostvaruju i hrane svoje ja.
Dakle, sukobi sa kojim se suočava Ivana Dulić-Marković, predstavljaju sukob dva različita sveta. Svet mraka koji još uvek preživljava u glavama poraženih i svet svetla koji dolazi kao bolno otrežnjenje ali i istina o našim ljudskim i svim drugim vrednostima koje se mogu pokazati na svetlu dana i na svakom drugom mestu i zbog čega vas drugi poštuju.


Prof. dr Nikola Mićić, dekan Poljoprivrednog fakulteta u Banjaluci Prof. dr Gordana Đurić, prodekan za međunarodnu saradnju Poljoprivrednog fakulteta u Banjaluci


 

Tagovi

Povezani tekstovi