ENSocijalisti Ivice dačića odbili su, naime, da na sednici vlade podrže Predlog izmena Zakona (iza kojih stoji Ministarstvo kulture) „jer ne žele da budu optuženi da rade isto ono što su radili u prošlosti“. Šlag na tortu svakako su bile Vučićeve ocene da je novi zakon gori čak i od njegovog, po zlu zapamćenog zakona iz 1988. godine
Možda bi se za Radisava Raju Rodića, medijskog tajkuna, moglo reći da je, ukoliko se u Skupštini Srbije nakupi dovoljno glasova za usvajanje izmena Zakona o informisanju, u opasnosti da strada od „bumerang efekta“. Od sudbine vlasnika „Kurira“, „Glasa javnosti“ i svačeg još, međutim, zanimljivije bi moglo biti pitanje da li bi Srbijom u narednom periodu mogle da polete još neke ubojite naprave kružnog kretanja?
Poznato je, naime, da je Rodiću, prilikom osnivanja „Kurira“, od ključne pomoći u lansiranju i etabliranju tog tabloida bio Mlađan Dinkić (ključni igrač u rušenju vlade Zorana Živkovića, kome je „Kurir“ poslužio kao odlično sredstvo u borbi za smanjenje naklonosti birača prema vladi naslednika Zorana Đinđića). Takođe je poznato i da su upravo na inicijativu Dinkića i njegovog G17 plus, iz čijih je redova ministar kulture Nebojša Bradić, pripremljene izmene Zakona o informisanju – smišljene, po opštoj oceni, upravo zato da „stanu u kraj“ zagađenju javnog prostora koje potiče od pisanja „Kurira“ i, naročito, napadima na samog Dinkića („ljubav“ između Dinkića i „Kurira“ završena je 2005, kada je drugi Rodićev list, „Glas javnosti“, objavio feljton o sudbini srpskog novca iznetog na Kipar, koji je, navodno, Dinkić pronašao, ali nikada nije vraćen u Srbiju).
Pitanje je, međutim, da li bi i samog Dinkića i vladu čiji je on član, mogao pogoditi bumerang (makar i sa odloženim dejstvom) nakon što su u javnost plasirali tekst izmena Zakona o informisanju, koji je, po ocenama dela javnosti, dela medija i jednog od dva profesionalna novinarska udruženja, iznesenim do pripreme ovog broja „Vremena“, u utorak – sve drugo samo ne doprinos slobodi štampe?
Protiv „Kurira“ …i ostalih: Mnogo je, naime, primedbi na tekst predloženih izmena, ali i na metod i razloge zbog kojih se celom poslu prišlo. Umesto primene postojećih zakonskih rešenja, zahvaljujući kojima bi divljanje pojedinih medija, njihov teror nad pojedincima, ali i celokupnoj srpskoj javnosti, bio nemoguć, država je pristupila donošenju novih propisa koji prete da ugroze opstanak ne samo „Kurira“ i sličnih živopisnih proizvoda na papiru, nego i potpuno nedužnih, ali izrazito siromašnih, srpskih glasila. Tu neverovatnu pojavu objasnio je Vlajko Senić, poslanik G17 plus, još neverovatnijom tvrdnjom da primena već postojećih zakona „nije u nadležnosti ministara iz G17 i zato se pribeglo ovom rešenju“! Da situacija bude gora – poslu sa sumnjivom motivacijom (po mnogim ocenama, reč je o obračunu sa jednom medijskom kućom, a ne o uspostavljanju principa koji važe u celom civilizovanom svetu) vlada je pristupila na ako ne bahat, a onda svakako trapav način – bez organizovanja javne rasprave tokom koje bi predstavnici profesije mogli da iznesu svoja mišljenja i predloge.
A da situacija bude tragikomičnija – vladajuća koalicija se dovela u paradoksalnu situaciju u kojoj je Socijalistička partija Srbije, poznata po gušenju medija tokom devedesetih (uz nesebičnu pomoć nekadašnjeg ljutog radikala, danas prodemokratski, proevropski i napredno orijentisanog Aleksandra Vučića) preuzela ulogu zaštitnika medija i medijskih sloboda?! Socijalisti Ivice Dačića odbili su, naime, da na sednici vlade podrže Predlog izmena Zakona (iza kojih stoji Ministarstvo kulture) „jer ne žele da budu optuženi da rade isto ono što su radili u prošlosti“. Šlag na tortu svakako su bile Vučićeve ocene da je novi zakon gori čak i od njegovog, po zlu zapamćenog zakona iz 1998. godine!
Kako doći do podrške: Sednica Skupštine Srbije na kojoj bi poslanici trebalo da razmatraju Predlog izmena Zakona o informisanju zakazana je za četvrtak, kada će ovaj broj „Vremena“ već biti na kioscima. U utorak, kada je list pripreman, nije bilo poznato na koji način vlada planira da nakupi dovoljan broj glasova za usvajanje izmena zakona, s obzirom na nespremnost svih stranaka članica koalicije da stanu iza Predloga Ministarstva kulture. Pojavila se samo informacija da poslanička grupa Demokratske stranke sprema amandmane na Predlog upućen Skupštini, što je protumačeno kao pokušaj ključne vladajuće stranke da „izbegne veliku bruku“.
„Velika bruka“ bi, prema mišljenju kritičara predloženih zakonskih izmena, mogla biti logična posledica donošenja propisa koji predviđa mogućnost gašenja medija po kratkom postupku (doduše, ne u roku od 48 sati pred prekršajnim sudom, kao u Vučićevo vreme), čudnu povezanost prava na izražavanje (izdavanje novina) i finansijske situacije i razne druge, najblaže rečeno, neobične odredbe. Upadljivo nepravedno prema medijima i novinarima, recimo, deluje rešenje prema kome je, u slučaju da je račun medijske kuće u blokadi duže od 90 dana u prethodnih godinu dana „osnivač dužan da bez odlaganja obustavi izdavanje javnog glasila“?! I sve to u situaciji kada je 61.000 preduzeća u Srbiji u blokadi?! Obustava rada, prema predloženim zakonskim izmenama, nužna je i u slučaju pada osnivačkog uloga ispod propisanog nivoa, koji je za dobar broj siromašnih srpskih medija jednostavno – nedostižan.
Gde sme da se laže: Ne mnogo racionalnije deluju i odredbe o zabrani kršenja pretpostavke nevinosti (prema kojima su kazne fiksne i nisu povezane sa stepenom uvrede, nego sa dnevnim, odnosno nedeljnim prihodom „klevetničkog“ medija) ili odredba prema kojoj osnivač javnog glasila ne može preneti niti na drugi način raspolagati pravom na javno glasilo ili pravom na izdavanje javnog glasila. Najspornija bi, međutim, mogla biti činjenica da odredbe novog zakona, čije je predlaganje, navodno, motivisano potrebom „unošenja većeg reda i odgovornosti u sferi medija“, važe samo za štampana glasila koja se distribuiraju na teritoriji cele Srbije, a ne i na lokalna glasila. Da li bi to moglo da znači da će, ubuduće, laganje nekim medijima biti dozvoljeno, a nekim ne? I kakve sve to ima veze sa „unošenjem većeg reda i odgovornosti u sferi medija“?
Zauzeti pokušajima skupljanja poslaničke podrške (kako cela priča ne bi dobila potpuno političku dimenziju i dovela do zaključka o oslabljenom kapacitetu vlade) i pripreme amandmana na predloženi tekst (u cilju već pomenutog „izbegavanja velike bruke“) predstavnici vlasti nisu dali konkretne odgovore na ta i druga pitanja (poput pitanja Ljiljane Smajlović, predsednice Udruženja novinara Srbije: „Ukoliko neko za nekog državnog zvaničnika kaže da je, na primer, lopov, da li ja to smem da prenesem i na koji način će se to tumačiti?“). Stigla je samo najava da predloženi tekst temeljno razmatra i drugo novinarsko udruženje (Nezavisno udruženje novinara Srbije), koje je u startu bilo blagonaklono prema novim rešenjima, da bi onda bile primećene i neke nelogičnosti. NUNS je najavio da će predložene izmene uporediti sa evropskom praksom i standardima, a beogradska kancelarija OEBS-a „neutralno“ je saopštila da „proučava izmene i dopune Predloga zakona o informisanju, kao njihovo usklađivanje sa evropskim standardima“. S druge strane, Ministarstvo kulture saopštilo je da su „svi konstruktivni predlozi dobrodošli“, ali da se „neće odustati od uvođenja principa odgovornosti za poštovanje osnovnih normi profesionalnog i objektivnog novinarstva“.
Vera Didanović
