ENProšlo je prilično vremena od prve „velike podele radio-televizijskih“ frekvencija. Još uvek se u vazduhu oseća napetost, grč i želja pretendenata da po svaku cenu osvoje jednu od sedam tzv. nacionalnih. Bilo je u tom periodu, ali i neko vreme nakon njega, dosta rasprave o tome šta društvena zajednica i država traže od tzv. nacionalnih emitera, ali i šta oni nude u svojim tenderskim dokumentima i očekuju od svog pristupa srpskom radio-frekvencijskom blagu.
Tada su formirane i agencije koje treba da brinu o „srpskom pročišćenom radio-difuznom nebu“.
Sada, ako imate dovoljno vremena i volje da daljinskim upravljačem brzo pretražujete programe naših „nacionalnih TV-emitera“, suočićete se, posebno u tzv. udarnim terminima, sa interesantnom pojavom. Ako su na jednom od tih kanala reklame, onda sa dosta velikom verovatnoćom možete očekivati da su u tom trenutku i na ostalih šest kanala reklame. Ako je na jednom – film, onda je i na ostalim – film. Ako se na nekom peva ili „vodi politika“, onda je i na ostalim – pevanje, ili vođenje politike. Da čudo bude veće, gotovo identično postupaju i tzv. regionalni, i tzv. lokalni emiteri. Toliki stepen „vojno koračne sinhronizacije“ programskih šema i svakodnevnog ponašanja naših „nacionalnih TV-emitera“ mogao bi ponekog neupućenog gledaoca da navede da zaključi i da je ponašanje svih društvenih, političkih i državnih subjekata isto tako skladno, te da paradigma o poslovičnoj srpskoj neslozi, koju bi, bar na rečima, želeli da iskorene tzv. srpski nacionalisti, nema nikakvo uporište!
Zašto se tako ponašaju srpski „nacionalni“ i ostali TV-emiteri? Da li na taj način žele da zadrže gledaoce na svom „TV-priponu“? Je li to posledica neke globalne „unifikacije i standardizacije“ koja je uspostavljena na svetskom radio-difuznom nebu? Ili je takav model ponašanja posledica nedostatka kvalitetnog novinarskog i tehničko-tehnološkog osoblja u domaćim „nacionalnim TV-kućama“, a možda i želje njihovih upravljačkih struktura da, sledeći razne prepisivačko-neinventivne metode školovanja i javnog opštenja, uz najmanja ulaganja ostvare najveće profite. Jer, pokazalo se, da tzv. nacionalni TV-emiteri ne rade svoj posao da bi naciju prosvetlili, prosvetili i produhovili, već, uglavnom, da bi zaradili! Što veća, i što brža zarada – glavni je moto gotovo svih naših TV-emitera, čak i onih koje direktno plaćaju građani i koji sebe nazivaju javnim servisima građana!
Šta je to nacionalno što, osim što im je dostupna kompletna teritorija Srbije, imaju u svojim programima naši „nacionalni TV-emiteri“? Kvalitet jezika, dikcija, estetika studija i oblačenja, neverbalna komunikacija, scenski efekti i prirodna prostosrdačnost to, sigurno, nisu! Obim, i kvalitet informacija im je približno ujednačen, razlikuje se samo minutaža i mesto koje na svom dnevničkom desktopu pojedine tv-stanice posvećuju pojedinim temama. Obim i kvalitet „zabave za narod“ je na svim „nacionalnim programima“, uglavnom, dominantan i sa preovlađujućim „ružičastim atributima“. U snishodljivosti i nekritičnosti prema političarima i njihovim političkim potrebama, gotovo da nema razlika! I u odnosu prema kreacijskom duhu, privredi, nauci, prosveti i kulturi situacija je slična, pa se postavlja pitanje da li su nam sa ovakvim programima potrebne ovolike „nacionalne TV-kuće“, jer se u njihovom radu ne oseća želja da, na tržišan način, kvalitetom i kulturno-prosvetiteljskom snagom svojih programa pobede svoje konkurente!
Da nije retkih ostvarenja i dejstava pojedinih „nacionalnih televizija“, i potrebe da se takvi, pretežno samonikli, rezultati dalje unapređuju i rasađuju, ovog momenta bi se svako bez ustezanja mogao založiti da se svi „nacionalni TV-emiteri“ pogase, jer ne služe ničemu drugom nego da, na direktan ili indirektan način, omoguće „jeftino i neograničeno napasanje“ određene poslovne klijentele na celoj teritoriji Srbije. Mene lično, da tako postupim ograničava nekoliko uspelih televizijskih poduhvata, koje su Televizija B92 i još neke televizije uspešno sprovele u toku svog postojanja, koji nemaju direktnu „plati-klati“ pozadinu, i koji, po mom shvatanju nacionalnog, imaju baš takav karakter. Ne bih da sada pravim kompletnu retrospektivu, ali u pameti su mi, pre svega, medijacije „Devedeset dvojke“ za: obezbeđivanje stana za Milorada Čavića, nabavku mobilnog skenera za rano otkrivanje raka dojke, za gradnju „sigurne kuće“, za dobrovoljno davanje krvi,… ali i delovi programa vezani za prikaz globalnih vremenskih prilika u svetu, i onih u kojima se neguje istraživačko novinarstvo kroz emisije prosvetiteljskog karaktera u kojima se istražuju izvori, stepen i politička utemeljenost koruptivnog kriminala koji nedozvoljeno dugo drma Srbiju!
Prof.dr Milun J. Babić
