ENNjihove reči, međutim, potvrđuje i Vilijem Koen, američki sekretar odbrane, koji u julu 1999. pred Senatom izjavljuje: „Vojska Jugoslavije znala je kada će i koji ciljevi biti gađani, jer komunikacioni sistemi koji su korišćeni tokom napada nisu bili zaštićeni.“
U sklopu tih dokaza navešćemo još jednom deo zabeleške funkcionera G17 Plus Nenada Nikolića koja se odnosi na priznanje dežurnog oficira u Operativnom centru VJ zastavnika Krstevskog o komunikaciji između pilota u avionu što je bombardovao zgradu RTS-a i komande u „avaksu“: „Pilot se tri puta javljao komandi u bazi, poslednji put po obavljenom zadatku.“.
Vojska je, dakle, od početka pratila let tog aviona i imala uvid u tok razgovora, i to ne jednom nego sva tri puta kada se pilot javljao, i po svoj prilici ti razgovori su snimljeni i stoje pohranjeni negde u vojnim arhivama. Zastavnik Krstevski je sasvim izvesno preneo sadržaj tih dešifrovanih razgovora svom nadređenom oficiru, a ovaj je je isto tako morao to da javi centralnoj komandi Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, u Straževici, na periferiji Beograda.
Dok je bombarder leteo ka cilju, odluku da se informacija blokira mogao je da donese i sprovede u delo samo najviši komandni kadar, uključujući vrhovnog komandanta Miloševića.
Podsećamo čitaoca na već pomenuti susret generala Aleksandra Bakočevića sa Markom Miloševićem u Požarevcu, gde se raspravljalo o napadu na RTS dan pre nego što je zaista izvršen. Dakle, tom razgovoru prisustvuju jedan kapetan i još dvojica pukovnika. Postavlja se pitanje koliko je oficira sem njih još znalo. Pet? Deset? Ceo vojni vrh?
Nakon rata, Vojska nije demantovala izveštaje koji su se povremeno pojavljivali u štampi, da je imala svoje obaveštajce među komandnim kadrom snaga NATO, a major Pjer-Anri Binel koji je uhvaćen mnogo pre početka intervencije po svoj prilici nije bio jedini. Već i mapa koju je predao Miloševiću imala je ucrtane neke od glavnih ciljeva. Stoga se lako može pretpostaviti da je bilo i drugih obaveštajaca i drugih mapa, jer se komandna struktura NATO jednako žalila da u planiranju akcija učestvuje previše ljudi i da informacije stalno cure i stižu do srpske strane.
Da je Vojska imala tačne podatke o ciljevima NATO nisu potrebni čak nikakvi drugi dokazi sem dobro poznate činjenice da su svi vojni objekti do jednog na vreme bili evakuisani, počev od Generalštaba pa dalje. U TV-emisiji produkcije Mreža general Ojdanić se hvali: „Što nas niko nigde nije zatekao, ni u jednom objektu da bi imalo masovnih žrtava? Zbog toga što smo pravovremeno izvršili raseljavanje svih materijalnih rezervi i izvukli ljudstvo disperzivno…“ Međutim, u isto vreme dok je izvršena evakuacija zgrade Saveznog ministarstva narodne odbrane, na petnaestak metara vazdušne linije odatle bili su ostavljeni čitavi stambeni blokovi; Vojska je iskazivala apsolutni nemar prema građanima i njihovim životima. General Pavković, na pitanje da li je vojni vrh znao da će zgrada RTS u Aberdarevoj biti gađana, daje sledeći odgovor: „Moje mišljenje je da se nije znalo precizno vreme kad će ih gađati… Ne bih želeo da se Vojska uvlači u to.“
Od trenutka kada je bilo proglašeno ratno stanje, noćne smene na Televiziji otpočinjale su u pola sedam uveče. Te noći, u četvrtak 22. aprila 1999, nepunih osam sati uoči napada, na terasi iznad ulaza u Takovskoj bili su upaljeni reflektori, a dole ispred kamera, sa mikrofonom u ruci, stajao je Brent Sadler, novinar Si-En-Ena, spremajući se za uključenje uživo u satelitski program te američke TV mreže. Samo njegovo prisustvo davalo je ohrabrenje radnicima noćne smene, koji su u velikom broju upravo pristizali – smatrali su da predstojeća noć možda ipak neće biti opasna. Poslednji put te večeri američki dopisnik viđen je u društvu sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, koji je bio u civilnom odelu. Išli su hodnikom niz treći sprat Takovske i razgovarali nešto na engleskom.
Nastavlja se
